Sofija Mandić
Zahuktava se kampanja protiv opasnih ljudi okupljenih u incijativi ProGlas. Ti ljudi su opasni po vladajuću strukturu jer je ProGlas do sada potpisalo nešto više od 130.000 građana. Radi se o ozbiljnom broju potpisnika što se može jednostavno utvrditi stavljanjem tog broja u korelaciju sa ustavnim zahtevima o brojnosti – 100.000 birača može da zahteva referendum na republičkom nivou, a njih 150.000 čak i promenu Ustava. Vlast je, zbog nemogućnosti da se obračuna sa svim potpisnicima, sa liste inicijatora ProGlasa izdvojila dvojicu: glumca Dragana Bjelogrlića i sudiju Miodraga Majića. Na njih se već dve nedelje tuče iz svih oružja – tabloidnih, državnih i partijskih. Odmazda protiv onih koji su rekli očigledno, da je Srbija kriminalizovana do srži i da je iz toga mogu spasiti samo udruženi građani, poslednjih dana poprima brutalne obrise.
Dvojica targetiranih, Bjelogrlić i Majić dakle, posebno su atraktivne mete zbog svoje velike vidljivosti. Prvi ima brojne glumačke i rediteljske zasluge, a drugi, pored toga što piše popularne romane, javno nastupa kao sudija. Posledice proglasovskog angažmana mogu se odraziti na Bjelogrlićeve šanse da snima filmove u Srbiji (što će on svakako u profesionalnom smislu preživeti), dok se sudiji Majiću sve otvorenije sprema razrešenje. On bi to takođe profesionalno preživeo, ali bi takvo razrešenje nanelo štetu ionako oronulom srpskom pravosuđu. Pre nego što se razrešenje dogodi, valjalo bi razmotriti do sada poznate činjenice.
Naime, predsednik SNS-a i ministar odbrane Miloš Vučević je dan nakon objavljivanja ProGlasa na društvenoj mreži Meta objavio da je serija snimljena po Majićevom romanu „Deca zla“ primer kulturnog šovinizma i propaganda, a zatim dodao: Učešće sudije Majića u političkoj inicijativi ProGlas prema Zakonu o sudijama član 97, stav 12, spada u teže disciplinske postupke.
Zabranjeno je obavljanje drugih funkcija, poslova ili privatnog interesa koji je nespojiv sa sudijskim pozivom. Ali sudija Majić za zakone odavno ne mari.
Ministru i advokatu Vučeviću neka neko dojavi – ne postoji teži disciplinski postupak, samo težak disciplinski prekršaj. U članu zakona koji citira ne postoji stav 12 (član sadrži ukupno sedam stavova). Težak disciplinski postupak koji inače ne postoji ne može biti regulisan stavom 12 koji takođe ne postoji. Ali sve to nije važno. Vučević je otvorio novembarsku sezonu lova na Miodraga Majića. Njegova objava je instruktivne prirode. Vučevićev signal bio je očigledna uvertira za ono što intenzivno gledamo u prošle dve nedelje.
Nakon Vučevićeve najave disciplinskog postupka usledio je festival pretnji na društvenim mrežama. Naročito se ističu: „Nadam se da znaš da plivaš“, „Slobodno. I sliku da stavite. Ali pazite posle gde ručate. Ni Madera za vas, nacistički ološ, više neće biti bezbedna“, „Cigane Majiću, spremili smo malog topa, joj…“ Naravno, dok je trajala ta ofanziva, tužilac za visokotehnološki kriminal (ujedno i predsednik Visokog saveta tužilaštva) Branko Stamenković ništa nije primetio. On mirno spava.
Šutku je u svom najboljem maniru nastavio predsednik države tvrdnjom (u više navrata) da je Majić po nalogu albanskih lobista i zapadnih ambasada pustio na slobodu gnjilansku grupu optuženu za ubistvo desetine Srba i nealbanaca na Kosovu da bi postao najvažniji čovek zapadnih zemalja u Srbiji. Po nalogu albanskih lobista i zapadnih ambasada valjda znači – za novac. Na stranu što predsednik Vučić, nešto gori pravnik od ministra Vučevića, nikada nije objasnio kako zna kako je sudija Majić glasao u tzv. slučaju gnjilanske grupe. Ali ni to nije važno u naprednjačkom etičkom kodu.
Nakon jasnih političkih signala, u tabloidu Informer pojavljuje se anonimno (!) pismo sudija koje su zabrinute za etičnost sudije Majića. To pismo je na volej dočekala i komentarisala sudija Vrhovnog suda Dragana Boljević. U svojoj izjavi Boljević poseban naglasak stavlja na utisak o nepristrasnosti koji sudija Majić navodno krši političkim delovanjem u javnosti. Po njenom mišljenju, Majić zahvata teme značajno šire od pravosudne politike koje ona smatra nepolitičkom temom. Pa evo zanimljivog pitanja za sudiju Boljević: kako je moguće komentarisati pravosudnu politiku, a ne govoriti o podeli vlasti u zemlji u kojoj podele vlasti nema ni u tragovima? Podsetimo – ako je vlast jedinstvena i ako se njom upravlja iz jednog centra, sasvim je izvesno da zakonodavna i izvršna vlast, a još češće stranačka struktura, vrše pritisak na sudije i sudstvo (retke su zemlje gde je obrnuto).
Kada se sudija Boljević uhvatila nepristrasnosti, pa čak i utiska o nepristrasnosti koji sudija treba da ostavi, ne mogu da se ne setim jednog predreferendumskog razgovora sa sudijom Boljević i predsednicom Društva sudija Snežanom Bjelogrlić. Njih dve su pred mnogo svedoka još početkom 2021. tvrdile da je Majićevo istupanje u javnosti sa stavom da jednopartijska Skupština nema legitimitet za promenu Ustava – političko delovanje. Tada sam obema sudijama skrenula pažnju da je bolje da tu temu ne elaboriraju dalje, jer bi time sebe i članove Društva sudija učinile pristrasnim u svakom budućem postupku koje bi različiti sudski organi (Etički odbor, Disciplinski tužilac i Komisija, kao i Visoki savet sudstva) vodile protiv Miodraga Majića. U slučaju da do takvog postupka dođe, Visokom savetu sudstva se unapred preporučujem za svedoka o ovom događaju.
U tom smislu, teško je reći da je priprema za razrešenje sudije Majića počela Vučevićevim tvitom. Ona traje godinama, samo sada doživljava svoje veliko finale.
Čitava stvar je vrlo jednostavna. Političko delovanje sudija je zabranjeno Ustavom Srbije,1 ali pre svega tako da je zabranjeno članstvo sudije u političkoj stranci. Zabranjeno je i političko delovanje sudije na drugi način (čl. 31 Zakona o sudijama), ali se taj drugi način nikako ne može tumačiti kao potpuna zabrana sudijama da izražavaju svoje mišljenje. Koliko bi takvo tumačenje bilo apsurdno možemo testirati na jednostavnom primeru. Prema ovom krivom tumačenju sudija bi, po Ustavu i zakonu, uživao imunitet za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije i za glasanje prilikom donošenja sudske odluke, ali bi za gotovo svako mišljenje van sudnice koje nije sterilno i lišeno konteksta mogao da se suoči sa razrešenjem.
U Mišljenju 25 Konsultativnog veća evropskih sudija o slobodi izražavanja sudija jasno je navedeno da sudija ima pravo da komentariše pitanja koja se tiču osnovnih ljudskih prava, vladavine prava, pitanja koja se tiču izbora i napredovanja sudija, adekvatnog funkcionisanja sudske uprave, uključujući tu i nezavisnost sudstva i podelu vlasti. Ako pitanje o kome je reč direktno utiče na rad sudstva, sudije moraju biti slobodne da komentarišu i politički kontroverzna pitanja, uključujući i zakonodavne predloge i Vladinu politiku.2
U ovom međunarodno prihvaćenom stavu kao biser se izdvaja i preporuka3 koju predlažem da pročita svaki srpski sudija:
„U situacijama u kojima su demokratija, podela vlasti ili vladavina zakona ugroženi, sudije moraju biti otporne i imaju dužnost da govore u odbranu nezavisnosti pravosuđa, ustavnog poretka i obnove demokratije, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Ovo uključuje stavove i mišljenja o pitanjima koja su politički osetljiva i proširuju se na unutrašnju i spoljašnju nezavisnost pojedinačnih sudija i pravosuđa uopšte. Sudije koje govore u ime pravosudnih saveta, udruženja sudija ili drugog predstavničkog tela pravosuđa uživaju širu diskrecionu slobodu u ovom pogledu.“
Ako nas se iole tiče šta o pravosuđu imaju da kažu međunarodna mišljenja i odluke, onda nije neophodno da prozivkom utvrdimo koji sudija je svoju dužnost zauzimanja za ustavni i demokratski poredak izvršio, a koji je tu dužnost grubo zanemario. Linija razgraničenja bi se mogla povući pogledom u medije ili upravo ProGlasom koji je potpisala tek nekolicina dovoljno odvažnih sudija koji svoju profesiju doživljavaju kao poziv, a ne kao sinekuru.
Peščanik.net, 22.11.2023.
