Milan Ćulibrk
Degustacijom jeftinog parizera Vučić, Mali i Momirović ne mogu da sakriju realnost da cene hrane u Srbiji rastu duplo brže nego u ratom zahvaćenoj Ukrajini. I da rast prosečne penzije u poslednje tri godine za 36,2 i prosečne medijalne zarade za 43,6 odsto nije bio dovoljan da pokrije poskupljenje hrane od čak 57,8 odsto
Nadam se da predsednik Aleksandar Vučić u sredu, dok je za doručak sa Sinišom Malim i Tomislavom Momirovićem, meni u inat, kupovao jeftin parizer, nije gledao cene drugih proizvoda. Mogla bi mu pripasti muka i pre nego što, možda i prvi put otkako je funkcioner, proba nešto što u sebi ne sadrži više od tri odsto pilećeg mesa. Jer dan pre najavljenog doručka objavljeno je da su cene u poslednjih 12 meseci u Srbiji povećane 11,5 a hrane čak 23,4 odsto. Rekordno su poskupeli mleko, sir i jaja (35,8) i povrće (32,6 odsto), a slede hleb i žitarice (19,5), meso 16,8 odsto…
I to, što bi rekli marketinški stručnjaci, nije sve. Ni godinu dana ranije cene nisu mirovale. Naprotiv. Između avgusta 2021. i 2022. povećane su 13,2 odsto. I opet je hrana poskupela najviše, 20,9 odsto, a prethodnih 12 meseci, iako je iz sadašnje perspektive inflacija u to vreme bila zanemarljiva, za dodatnih 5,8 procenata…
Elem, kada se sve to sabere, dolazi se do podatka da je u tri poslednje godine hrana u Srbiji poskupela ukupno 57,8 odsto. S druge strane, prosečna penzija u avgustu 2020. bila je 27.758, a sada je 37.798 dinara. Drugim rečima, penzije su nominalno povećane 36,2 odsto i za 21,6 procentnih poena su rasle sporije od cena hrane. Biće da je zbog toga Vučić i požurio da u dogovoru sa nekim trgovcima smanji cene 20 proizvoda, da bi zabašurio sve veći pad kupovne moći građana. Šta tek reći ako se nominalni rast penzija uporedi sa rastom cena povrća, koje je u tri protekle godine poskupelo čak 82 odsto. Da su vegetarijanci, sada penzioneri za svoja primanja ne bi mogli da kupe više od polovine onoga što su kupovali pre tri godine. Nisu mnogo bolje prošli ni ljubitelji mesa, jer je ono u međuvremenu poskupelo 54 odsto, dok su cene mleka, sira i jaja porasle 74 odsto…
Trku sa cenama hrane izgubili su i zaposleni, jer je prosečna medijalna zarada, koju prima više od polovine svih zaposlenih u Srbiji, u poslednje tri godine povećana sa 45.500 na 65.380 dinara, ili za 43,6 odsto. To drugim rečima znači da se pre tri godine za medijalnu zaradu moglo kupiti skoro 15 odsto više hrane nego što može sada. I to je najbolji pokazatelj „rasta“ standarda. Jeste, dakle, medijalna zarada od tada povećana sa 387 na 558 evra, ali je problem što se sada sa tih 171 evra „viška“ ne može kupiti ni onoliko hrane koliko je moglo u leto 2020.
Znaju to i Vučić, i Siniša Mali, i Tomislav Momirović. Zato su i najavili za sredu zajednički doručak, ne bi li nekako skrenuli pažnju sa suštine problema. Javnom degustacijom jeftinog parizera neće, međutim, moći da sakriju realnost da mnogi građani sa svojim primanjima sada sebi ne mogu da priušte ni ono što su mogli do pre nekoliko godina.
Zna ova trojka, kojoj primetno nedostaje premijerka Ana Brnabić, da snižavanjem cena 20 proizvoda iz Vučićeve predizborne korpe neće umiriti inflaciju. Po kojoj bi Srbija na nekom evropskom prvenstvu osvojila bronzu, odmah posle Turske i Mađarske. Do pre nekoliko meseci, cene su brže nego kod nas rasle i u Ukrajini, a trenutno je u zemlji koja je duže od godinu i po dana u ratu inflacija znatno niža nego kod nas. U avgustu je Ukrajina inflaciju oborila na predratni nivo, na 8,6 odsto, dok je samo mesec dana ranije bila 11,3 procenta.
U ratom zahvaćenoj zemlji – što sa sobom svakako nosi i nestašice i poremećaje u snabdevanju, samim tim i stvaranje crnog tržišta – cene hrane i bezalkoholnih pića u poslednjih 12 meseci povećane su samo 8,4 odsto, a u Srbiji duplo više, 16,9 odsto. Kao da je, bože sačuvaj, u ratu Srbija, a ne Ukrajina, koja po stopi inflacije više od Srbije liči na druge zemlje iz regiona – Albaniju i BiH (4,0 odsto), Crnu Goru (7,5), Hrvatsku (7,8) i Severnu Makedoniju sa godišnjom inflacijom od 8,3 odsto.
Jedino Srbija štrči. I ništa tu neće promeniti to što će Vučić, Mali i Momirović jednom u životu doručkovati ono što je veliki broj ljudi u Srbiji primoran da kupuje. Još, nažalost, nisu naučili da jedu evre. Da jesu, bilo bi im mnogo lakše, jer im primanja i rastu samo u dinarima i evrima. A kupovna moć im pada. Osim ako predsednik u svoju „predizbornu korpu“ ne ubaci bar nekoliko stotina osnovnih životnih proizvoda. Biće da čak ni on to ne može. Jer, da može, već bismo gledali tu novu korpu, a ne kako on sa drugarima jede parizer.
