Anita Beretić
Kod nas u Bačkoj čest je običaj a i posebno zadovoljstvo, da se kuva paprikaš. Onako, opuštena varijanta, kotlić u dvorištu, bez mnogo petljanja sa raznim priborom. Svaki kuvar, naravno, ima svoju malu tajnu sjajnog ukusa koju ljubomorno čuva, pa tako i koliko vode treba naliti da bi čorba bila fajn.
E sad, nisu retke situacije da se u toku kuvanja najave do momenta potpale vatre neočekivani gosti. Onda obično sledi rečenica ovih okupljenih vračeva oko kotlića:“Dolij vode, stižu gosti!“ I tako se problem rešava, bar do momenta kad se počne sa jelom, jer onda nastaje rasprava o tome da je ređi nego što bi trebalo, nije baš slan i tako to…
Pa, jebiga, naglo se povećao broj konzumenata, a mesa isto.
Ne, nisam se zdala u nekakve kuvarske blogerke, već mi se nešto javlja ovih dana kada sa nestrpljenjem i radošću u srcu očekujem da pred vaskoliku srpsku javnost bubne nova Vlada Republike Srbije.
Građani i građanke su već poprilično onemoćali od silnog iščekivanja Vladinog ukazivanja, pa da bi tu neizvesnost lakše podneli, Vlasnik Domaćinstva i Glavni Kuvar se pobrinuo da ih zabavi i dodatno prokrčka na tihoj vatri. On svoje omiljene začine uopšte ne skriva, naprotiv, rado ih deli sa narodnom masom putem Pinka, Hepija, RTS-a i drugih poznatih kuhinja – malo najava mnogobrojnih smrti od gladi i zime, sedenja u mraku, malo svetskih ratova, šiptarske agresije odonud i odovud, ustaškog bezobrazluka nad nama finima, pa red skakanja cena do neba i šarolikih nestašica svega, pa čak i fotki graška i sardina iz robnih rezervi. Na kraju, sve to nafiluje sa više desetina istorijskih sopstvenih obraćanja naciji u kojima prednjači dahtanje, uzdisanje i vređanje kako novinara tako i građana koji stalno nešto zavrću nosom na njegove specijalitete.
Čujem da će ova Vlada imati čak dvadesetpet ministarstava. Ne bilo joj uroka, baš je napredna! Ovoliko čekana, a koliko će tek biti beskorisna, pa malo li je?! I trideset da je naredio da ih bude, zaslužili smo, vala!
Glavni Kuvar se šepuri i razmešta već buduće ministre za sve i svašta, a Večita Pomoćna Kuvarica Ana se trudi da makar popamti sve što joj se kao recept izdiktira. Nije joj lako.
Kao neko ko je zamatorio u javnim službama, ja znam da ta cifra 25 jeste samo vrh ledenog brega. Državni organi, poput ameba, imaju sposobnost razmnožavanja sopstvenom deobom, pa tako od tih 25 nastaje još – puta po nekoliko sektora, pa puta mnogo uprava, pa puta još više odeljenja, pa puta nebrojeno kancelarija, stalnih i ad hoc radnih grupa, komisija, ekspertskih timova i vazda još nečega od po puno ljudi. A sva usta gladna. Pa kako onda da ne žalim Večitu Pomoćnu Kuvaricu Anu koja često ne razume ni sebe samu, a kamoli ovu bulumentu nadolazećih sa kojima treba da zgotovi oporavak našeg ekonomskog tigra koji se poprilično ofucao i više frkće nego što reži. Najviše reži zapravo Glavni Kuvar što kod Ane izaziva dodatne frustracije te preti velika opasnost da im svečani ručak zagori.
Trči u špajz, Ana, otvaraj kasu! Dolij vode, stižu gosti!, procedi kroz zube Glavni Kuvar.
A budžet – suva drenovina.
