недеља, мај 19, 2024

Baštovan uzgaja cveće

Slične objave

Podeli

EU nikada nije ni bila zamišljena i ostvarena kao nekakva realna utopija bratskih naroda, socijalne pravde, jednakosti i slobode, nego je bila sebičan i pragmatičan kapitalistički korporativni projekat. Današnja verzija ne samo da nije demokratska, nego je militaristička. I mazohistička prema vlastitim građanima

Piše: Biljana Vankovska

Malo ko će se iznenaditi ovome što ću reći, ali savremenim „poligrafima“ i „fakt-čekerima“ će se ponovo dići kosa na glavi. Dosledno držeći se one Orvelove da je u vremenu opšte obmane govorenje istine revolucionaran čin, čak bih dodala da današnji „poligrafi” i policija misli imaju jedini cilj da održe prevaru u životu. Zbog toga nije ni čudno što reaguju žestoko prema svakom disidentskom glasu. Svesni su oni da disidenti, t.j. oni koji se suprostavljaju nametnutim „istinama“ i „jednoj alternativi“, nisu uopšte usamljeni glasovi pojedinaca, nego da prestavljaju kanale kroz koje se iznosi mišljenje širih društvenih slojeva koji ne mogu ili ne smeju da govore glasno. Tako je oduvek i bilo, a nažalost stvari se nisu promenile u 21 veku, koji se slavi/o kao era najveće demokratije i ljudskih prava.

Drskost onih koji (podržani stranim/zapadnim grantovima) sebi daju pravo da nam govore da smo infantilni kada dajemo znak života i hoćemo da kažemo NE moćnicima, koji nas „režu nosom u stomak“ je nemerljiva. (Eto, po rečima makedonskog premijera, on je doživeo bol kao da ga nosom umesto nožem režu dok je potpisivao kapitulaciju ispred bugarskih vlasti.) Kažu nam ovi progresivci da se trebamo ponašati kao zrele osobe i da prihvatimo operaciju bez anestezije dok se odričemo istorije, jezika i identiteta, pa da kao konvalescenti (verovatno i sa operacionog stola) produžimo borbu za opstanak.

Eto, to je njima zrelost po evropskom terku. Većina građana se ovde naziva masom, koja je najčešće zavedena, u zabludi, nacionalistička naravno i neevropska, dok su oni avangarda koja će nas voditi ka bašti (Eden), t.j. ka Evropi u kojoj neće ni biti Makedonaca (ako uopšte i bude ostalo nešto od te Evrope)! Razume se, kada govore o Evropi misle na EU, ali i to je stari trik da bi nam pokazali da nismo samo infantilni, nego i nedorasli toj Evropi, da smo ljudi koji bi trebali da prvo zasluže pre no što budu unapređeni na viši nivo političke, pa čak i civilizaciske evolucije. Uostalom zar to nije već elokventno rekao šef evropske diplomatije Džozef Borel, koji je nedavno opisao Evropu kao vrt koji se treba čuvati od svega ostalog, koje je samo džungla?

Taj kolonijalistički pogled sa visine pokazuje kako se malo toga promenilo u odnosu na barbare i divljake kada Evropljani krenu u mission civilisatrice. Ipak, čudi ta miopija zbog koje se ne vidi šta im se dešava po kući. Od te divne staklene bašte neće ostati ništa kada bude ponestalo grejanje i đubrivo.

Ono što iznosim ovom prilikom je staro najmanje 15-tak godina, ali nisam ja ni jedina. Recimo, panevropski (levičarski) pokret DIEM25, uspostavljen 2016., bazira se na elementarnoj tezi „ili će se EU demokratizirati ili će se dezintigerirati“. Naši poligrafi su u šoku – kako se može demokratizirati nešto tako savršeno kao EU? I ko smo mi, ovakvi nikakvi da se pozivamo na ljudska prava, demokratske principe, evropske vrednosti? Ostavite po strani sada populiste, neofašiste, nacionaliste u vrtu – nevažno je sve to, jer rajski vrt ostaje rajski.

Sada, ispred ambisa nuklearnog armagedona (fraza koja je izašla iz usta pretsednika vojno najmoćnije sile na svetu, SAD), postaje jasno da su DIEM25 i ostale slične vizije zakasnile. EU ne samo da se nije demokratizirala, nego korača unatrag ka jednim tamnim vremenima, rehabilitirajući ih na jedan ili drugi način. EU doživljava imploziju, ne eksploziju, ona je ućutkana od NATO alijanse i radi na vlastitu štetu prateći samoubilačku politiku lidera „kolektivnog Zapada“. EU davno nije ono čime se prikazuje i na što se poziva kao navodno meka moć koja unosi/širi normativnu/vrednosnu dimenziju. Ali se sada pretvara u čistu suprotnost onoga što je propovedala: militarizira se, duva i srdi umesto da promovira mirne načine rešavanja konflikta. Ponaša se kao zec u vicu u kome mu je lav bio mentor, pa je mislio da je car džungle.

Poslušajte ponovo Borela koji je još od samog početka rata u Ukrajini govorio o pobedi na bojnom polju, koji je hrabrio Zelenskog da ne popušta ispred zla. Nedavno je uputio pretnju zemlji sa najvećim nuklearnim potencijalom, tvrdeći da će ruska vojska biti ne samo pobeđena nego i zbrisana sa lica zemlje. Jedan od retkih glasova razuma usred bašte Evropskog parlamenta je ona hrabra i briljantna žena, Kler Deli. Hrabra je jer poziva na deeskalaciju, upozorava na mogući horor kao rezultat dosadašnje strategije Zapada prema ratu, i stoji uspravno kada je nazivaju Putinovim apologetom. (Uzput, meni je strašno zanimljiv pa i zabavan jedan drugi detalj, kada smo već kod optužni i klevetanja „poligrafa“: odakle im samo ona potreba da sebe portretiraju kao žrtve, kao mučenike, i pored toga što su uz njih svi centri moći, koji ih tretiraju kao što zaslužuju baštovani). Ukratko, Deli kazuje tako jednostavnu stvar da bi i malo dete shvatilo: rešenje za rat nije više rata, nego mir. Ali, čini se da su glasovi mira sve slabiju usred ratnik pokliča i bubnjeva sveopšteg rata.

Kada bi se radilo samo o političkom establišmentu, možda bi borba za mir bila malo lakša. Ali, stvorena je dominantna mantra da je EU (pardon, Zapad) sila dobra bez obzira na sve nerazumne politike (koje su dovele do sukoba) i njihovih posledica (žrtve na sve strane, uključujući i samouništenje EU i zapadnih društva zbog slepe poslušnosti hegemonu sa druge strane Atlantika). Svaki drugačiji stav se po brzom postupku demonizira i ućutkuje. Poučeni tim saznanjem i dobro disciplinovani, čak su i akademski krugovi već uhvatili stranu – u ratu! Čak i po cenu da ljudski rod nestane sa lice zemlje. Ne sećam se da su bili ovako uznemireni za civilne žrtve u drugim neevropskim delovima sveta. Ali, naši su samo kopija zapadnih akademskih krugova. Pre nekoliko dana sam učestvovala na webinaru, debati na Zoom-u, o globalnim dešavanjima na kom su govorili troje profesora mirovnih studija, dok je moderator bila ćerka Noama Chomskog. Isključila sam se u trenutku kada sam čula odgovor na pitanje iz publike koje je po njima mirovno rešenje sukoba. Odgovor je bio brutalno kratak: to nije moguće! I ta teza se provlači kao refren u mainstream medijumima, u aktivistićkim krugovima, u think-tankovima.

Da u ovakvoj situaciji govoriš i dalje o nužnosti da se uđe u EU po svaku cenu, pa da savetuješ EU da se okrene svojim istinskim vrednostima, pa da zagovaraš promenu Ustava radi zaštite prava oko 3000 Bugara (uz nadgradnju prava Albanaca, koji odavno nisu ni manjina u političkom smislu, jer su king-makeri), pa sve one analize evropskog izveštaja o progresu zemlje na putu ka punopravnom članstvu… oprostite, ali sve je to nebuloza. Ponašanje nalik na ona tri majmuna koji ne vide zlo, ne slušaju zlo, ne govore o zlu.

Čini mi se da ćemo ostati poslednji slepci (pusta sudbina od Samuilovih vojnika do danas) koji će do kraja verovati da EU postoji, da je prostor mira, demokratije i blagostanja usred Trećeg svetskog rata. Koliko je samo duboka ta sekularna religija: verovaćemo da smo na korak do bašte, da nismo u džungli, pa samo trebamo izdržati da nam još neki nos-nož zabiju u stomaku, ali ćemo izdržati jer drugu alternativu nemamo. To je rezultat indoktrinacije kakvu se ne sećam da sam doživela ni u „komunizmu“; čak je i tada postojao prostor kritičke misli i govora više nego danas.

Ne, nije da smo mi krenuli dođavola, nego je EU na tom putu. Mada ona nikada nije ni bila zamišljena i ostvarena kao nekakva realna utopija bratskih naroda, socijalne pravde, jednakosti i slobode, nego je bila sebičan i pragmatičan kapitalistički korporativni projekat. Današnja verzija ne samo da nije demokratska, nego je militaristička. I mazohistička prema vlastitim građanima. Nasuprot ideji o nekakvom svom položaju na globalnoj sceni, nasuport odgovornosti prema vlastitim građanima da se osiguraju socijalne usluge, grejanje, radna mesta za niže socijalne slojeve – EU nije bašta, nego Titanik. Ovo je dobro dočarala jedna karikatura. Na pitanje koja je razlika između Titanika i EU, odgovor glasi: kada je potonuo, na Titaniku je još bilo struje.

Izvor: Nova Makedonija, prevod Biljana Vankovska)

Prethodni tekst
Sledeći tekst