Čemu bliže? Videćete. Mogla bi se pokazati kao srećna okolnost – što ne znači da se mora pokazati, sve je tu fluidno – što je posle duhovnog, ali za svet nezainteresovanog patrijarha Pavla i patrijarha Irineja, koji je, ruku na srce, bio na duhovnom nivou seoskog popa, na tron Sv. Save zaseo Nj. s. Porfirije, koji je čovek istovremeno i duhovan i komunikativan sa svetom.
Nj. s. očigledno se rukovodi devizom – tiha voda breg roni. Tako je na redovnom godišnjem postolujnom mitingu u Busijama, u srcu Visoke izborne baze, izvoleo (između ostalog) izjaviti i sledeće, citiram po sećanju: „Da komemorativna okupljanja i molitve ne bi trebalo da zloupotrebljavaju žrtve i produbljavaju spiralu sukoba, niti da se komemorativnim političkim sećanjem pokreću ratovi i – najvažnije – da narativ žrtve ne može biti pokret i izvor nadahnuća, već je trajna muka i pakao.“
Kad sam rekao „moglo bi se pokazati kao srećna okolnost“, time nisam mislio da će se političko krilo komemoracije skrušiti i poslušati patrijarha. Daleko od toga. Mile Dodik je istom zgodom – da l’ pre da l’ posle patrijarha, ne znam, nisam gledao – nastavio da bogoradi i mrsomudi o mnogostradalnom narodu, a da li se po običaju tokom parastosa češao po guzičetini, ne znam, kako rekoh – nisam gledao prenos.
Bitno je, međutim – mada se može pokazati i nebitnim – što je takva poruka došla „odozgo“ – i onog gore „odozgo“ i ovog crkvenog odozgo – jer su, u sada već davno vreme, svi ti gubitnički, paćenički, stradalnički, zavetnički i osvetnički narativi u promet pušteni upravo iz crkve, pa su s vremenom postali tradicija. Iz toga narativa su proizašli meteži, potom revolucija i na kraju involucija.
To uopšte ne znači da je, pre nego što su se mitropoliji karlovačkoj sredinom XIX veka dogodili narod i jogurt revolucija – koja je temeljno poseljačila, primitizovala i paganizovala pravoslavlje – srpska crkva u Vojvodi bila kosmopolitska i nepatriotska. Daleko od toga. Samo su vojvođanski arhijereji budućnost Srbije – koju su, inače, voleli više nego što je Srbija volela njih – videli tamo gde joj i jeste mesto – u budućem vremenu i u Srednjoj Evropi, a ne u maglovitoj prošlosti i povratku u karavilajet.
Ostaje nam da se (sa sumnjom većom od nade) nadamo da neće biti potreban još jedan (možda i poslednji) ciklus avanturističkog jurišanja na srpskosvetske vetrenjače, da bi srpskim političkim elitama – svima do jedne, ne samo vladajućoj – došlo iz dupeta u glavu da se sa „žrtvenim narativom“ ne može stići dalje od umnožavanja broja žrtava, biološkog vegetiranja i prolongiranja životarenja deobom brašna, zejtina, sendviča – i za srećnike – ponekog „ferarija“.
To, međutim, nikom neće doći iz dupeta u glavu dok se kao alternativa režimu predstavljaju politički tutumraci koji se raduju – videh to u današnjim novinčinama – gomilanju Vučićevih grešaka u nadi da je to „korak bliže padu“.
(Kurir, 12. avgusta 2021)