Piše: Dragan Banjac
Malobrojna sportska, doduše bokserska, kosovska delegacija proteklih dana tri puta je bezuspešno pokušavala da uđe u svoju bivšu, srpsku državu. Državu, koja ih je decenijama, možda i ceo vek ponižavala, maltretirala, na kraju ih masovno ubijala i progonila da su oni, posle svega, odlučili da se „isele“ i da žive u svojoj, nezavisnoj državi koju je davno već priznalo više od stotinu zemalja sveta među kojima su i one najveće/najznačajnije.
Nakon trećeg pokušaja kosovski bokseri su vraćeni sa prelaza Merdare. Svetsko boksersko prvenstvo za njih je ostao san. Ovi koji su ih vraćali u njihovu zemlju, pored toliko drugih stvari, ne znaju šta za jednog sportistu znače svetsko prvenstvo i olimpijada. Pre toga im je sugerisano da skinu trenerke na kojima piše da dolaze iz Republike Kosovo. Od onih istih koji su im svojevremeno na njihovo Kosovo slali, recimo „crkveni voz“, koji je zarad najveće mguće provokacije „oslikao“ izvesni Marko Đurić, sada (možda i zbog tih zasluga) srpski veleposlanik u Sjedinjenim Državama.
Kao malo koja zemlja Srbija ume da igra u korist svoje štete. I ovo joj nije prvi put. Nažalost ne i poslednji. Ne želim ovde nabrajati šta je sve njihov vrhovnik potpisao/priznao što ide na tas kosovske nezavisnosti, tih „srpskih šiptarskih krvnika“ koji nam uzeše (pre)veliko parče teritorije i naroda. Onaj većinski ne bismo, samo teritoriju i Srbe okupljene oko Njegove liste i njegovih kosovskih poslušnika i, da upotrebim blagu reč, smutljivaca.
Neko se, možebit, prisetio „dubokoumne“ misli samozvanog ili od službi prozvanog oca nacije, Dobrislava Dobrice Ćosića, koji je bivšu kosovsku albansku braću nazvao balkanskim „tribalnim talogom“. Bilo bi bolje da su se inspiratori autonokauta prisetili jednog časnijeg zemljaka, Dimitrija Tucovića koji je 1912. godine, prilikom zauzimanja srpske vojske većinske albanske varoši Đakovice rekao: „Ušli smo u tuđu zemlju“.
Bokseri sa Kosova vraćeni se tri puta sa „granice“, koju srpske barabe i diletanti, ne priznaju. Ona je za njih valjda zamišljena crta, ali čik pređite je bez dozvole vlasti Republike Kosovo. Nije li apsurd da predsednik srpske države recimo ne može da ode do Prištine i Kosovske Mitrovice, gradova koji su, kako vi tvrdite, u sastavu Srbije nego, kao nedavno, ode u Rašku. Vi se odbranite a mi ćemo biti uz vas, čini mi se da im je poručio nakon čega se izvinio i požurio da u Kraljevu čuje Žandarmeriju i horsko preteće pojanje Kosovu, gde ni On ni žandarmi ne mogu ni prismrditi.
Oglasila se Svetska bokserska asocijacija (AIBA) i, prema očekivanju, upozorila da bokseri Kosova, koje je srpska policija zaustavila na graničnom prelazu, moraju da učestvuju na SP u Beogradu. Kakvi (svetski) mangupi i foliranti! To su oni isti koji su pomahnitalom Durmitorcu Radovanu dozvoljavali da četiri godine lupa Sarajevo i ubija njegove stanovnike, možda zarad opita koliko jedna tolika skupina insana na tom prostoru može da izdrži bez hrane, vode i struje.
Reakcija „velikog sveta“ je izostala. Glas nekog birokrate iz AIBE za Vučićeve policajce i carinike opasna je koliko i ova pisanija. Mogli su da ga nazovu Bajden, Merkelova ili njegov obožavani Putin čija je zemlja prva u svetu priznala pasoše kosovskim sportistima, ali nisu. Njima ništa ne znače tri kosovska boksera.
Momci, glavu gore, biće još takmičenja i medalja.
