Aleksej Kišjuhas
Šta je nama Francuska revolucija dala? „Prerano je da kažemo“, ovako je na to pitanje 1972. godine odgovorio kineski premijer Džou Enlaj. Da li to Kinezi drugačije računaju vreme, horoskope i kalendare? Da li je zaista prerano? Pa, biće da nije. Pre 236 godina, građani Pariza su ustali, sažvakali baget do pola, i uzeli istoriju u svoje ruke.
I svi smo mi (prezreni) na svetu njihovi potomci i naslednici, iako nam se možda tako ne čini. Sećanje na juriš na Bastilju, kao i na slične trenutke revolucionarnog zanosa i elana – od „avgustovskog ustanka“ tri godine kasnije, do napada na Zimski dvorac u Petrogradu više od jednog veka potom – ostavilo je ljudima niz uzbudljivih prizora narodnog trijumfa, utisnutih u kolektivno pamćenje kroz prikaze poput slika Žaka-Luja Davida ili filmova Sergeja Ajzenštajna. Ti prizori predstavljaju dragoceno nasleđe. Juriš na Bastilju nije bio samo „dan“ 14. jul 1789, već su to – naši dani koje i danas živimo. Pa i ovde, u našoj Republici, hvala studentima, bajkerima i zborovima građana.
Naime, dok se ovde revolucije proruski komotno cipelare kao mrsko „obojene“, uzmimo za primer upravo Francusku revoluciju – paradigmu borbe za vladavinu prava i protivu korupcije vlasti. I koja je svojevremeno takođe percipirana kao vaskolika zavera svetskog jevrejstva. Da, istu onu u kojoj se, za vreme Terora, giljotinirane glave kotrljaše Parizom. Uz sve krvoproliće i Napoleona koji je, samo deset godina posle, celu tu gužvu oterao dođavola i samog sebe proglasio za cara – Francuska revolucija je zakotrljala i bespovratne političke promene i slobode. Godina 1789. ostaće zauvek penetrirana u anale sveta kao doba kada se francuski narod, dugo trpeći jaram i nepravdu, podiže protivu prestola i dvorske raskoši. Drznuvši se da odbaci vekovni strah od krune i oltara, oni pođoše na Bastilju, tu kamenu tvrđavu apsolutizma, i srušiše je kao što se ruši trula građevina u prvom naletu vetra. Seksi, zar ne?
„Sloboda, jednakost, bratstvo“ nisu samo tri reči na francuskoj poštanskoj markici. Francuska revolucija nas je naučila da se suverenitet ne spušta odozgo kao kiša s neba, nego se uzima, grabi, i ne pušta. Kako? Skupi se rulja, upadne u apsolutistički zatvor pun jedva sedam zatvorenika i, zašto da ne, izmisli giljotina kao „najhumaniji“ način da nekome skratimo muke. Uzgred, onaj osmi zatvorenik koji je iz Bastilje preseljen u ludnicu Šarenton bio je niko drugi do – veliki pisac i filozof Markiz de Sad. Međutim, ova revolucija nam je dala mnogo više od recepta za oštar politički rez. A to su i sloboda govora, veroispovesti, štampe, ukidajući nasledne (takoreći: partijske) privilegije i hiljadugodišnji feudalni poredak, odnosno sistem.
Šta je nama Francuska revolucija dala? „Prerano je da kažemo“, ovako je na to pitanje 1972. godine odgovorio kineski premijer Džou Enlaj. Da li to Kinezi drugačije računaju vreme, horoskope i kalendare? Da li je zaista prerano? Pa, biće da nije. Pre 236 godina, građani Pariza su ustali, sažvakali baget do pola, i uzeli istoriju u svoje ruke.
I svi smo mi (prezreni) na svetu njihovi potomci i naslednici, iako nam se možda tako ne čini. Sećanje na juriš na Bastilju, kao i na slične trenutke revolucionarnog zanosa i elana – od „avgustovskog ustanka“ tri godine kasnije, do napada na Zimski dvorac u Petrogradu više od jednog veka potom – ostavilo je ljudima niz uzbudljivih prizora narodnog trijumfa, utisnutih u kolektivno pamćenje kroz prikaze poput slika Žaka-Luja Davida ili filmova Sergeja Ajzenštajna. Ti prizori predstavljaju dragoceno nasleđe. Juriš na Bastilju nije bio samo „dan“ 14. jul 1789, već su to – naši dani koje i danas živimo. Pa i ovde, u našoj Republici, hvala studentima, bajkerima i zborovima građana.
Naime, dok se ovde revolucije proruski komotno cipelare kao mrsko „obojene“, uzmimo za primer upravo Francusku revoluciju – paradigmu borbe za vladavinu prava i protivu korupcije vlasti. I koja je svojevremeno takođe percipirana kao vaskolika zavera svetskog jevrejstva. Da, istu onu u kojoj se, za vreme Terora, giljotinirane glave kotrljaše Parizom. Uz sve krvoproliće i Napoleona koji je, samo deset godina posle, celu tu gužvu oterao dođavola i samog sebe proglasio za cara – Francuska revolucija je zakotrljala i bespovratne političke promene i slobode. Godina 1789. ostaće zauvek penetrirana u anale sveta kao doba kada se francuski narod, dugo trpeći jaram i nepravdu, podiže protivu prestola i dvorske raskoši. Drznuvši se da odbaci vekovni strah od krune i oltara, oni pođoše na Bastilju, tu kamenu tvrđavu apsolutizma, i srušiše je kao što se ruši trula građevina u prvom naletu vetra. Seksi, zar ne?
„Sloboda, jednakost, bratstvo“ nisu samo tri reči na francuskoj poštanskoj markici. Francuska revolucija nas je naučila da se suverenitet ne spušta odozgo kao kiša s neba, nego se uzima, grabi, i ne pušta. Kako? Skupi se rulja, upadne u apsolutistički zatvor pun jedva sedam zatvorenika i, zašto da ne, izmisli giljotina kao „najhumaniji“ način da nekome skratimo muke. Uzgred, onaj osmi zatvorenik koji je iz Bastilje preseljen u ludnicu Šarenton bio je niko drugi do – veliki pisac i filozof Markiz de Sad. Međutim, ova revolucija nam je dala mnogo više od recepta za oštar politički rez. A to su i sloboda govora, veroispovesti, štampe, ukidajući nasledne (takoreći: partijske) privilegije i hiljadugodišnji feudalni poredak, odnosno sistem.
Prirodna reakcija je da se osvrnemo na euforične trijumfe, recimo, „sankilota“ („bezgaćnika“ ili radnika i siromaha) na pariskim ulicama i da očajavamo nad našim relativnim neuspehom da probijemo politički status quo. Ali, time bismo postali žrtve jedne od onih retroaktivnih optičkih iluzija koje nam istorija neprestano servira. Ako sadašnji trenutak studentsko-građanske revolucije u Srbiji deluje kao Termidor, sa sve oklopnim pandurima na (mom) Filozofskom fakultetu, to je zato što je i originalni Termidor bio kraj radikalne faze Francuske revolucije. Nakon toga su usledile godine represije, narodne apatije i demobilizacije, uništenje same revolucionarne Republike i, na kraju, obnova upravo one dinastije Burbona koju su pariske mase zbacile decenijama ranije.
Pogubljenje Robespjera već 1794. i preuzimanje vlasti od strane konzervativaca bili su događaji koje su pariske mase uglavnom dočekale ravnodušno. Iste one mase koje su, samo godinu dana ranije, na ulicama gurale revoluciju ka sve većoj radikalizaciji. Sada je narodnim raspoloženjem dominirala zabrinutost zbog inflacije i rata, strah od političke disfunkcionalnosti i rastuće nestrpljenje prema samim revolucionarima (čitaj: studentima). Pa ipak, jakobinski klubovi i mediji preživeli su represiju Termidora i održali revolucionarni duh živim (čitaj: i tokom godišnjih odmora). U pitanju je bio duh neposredne demokratije, društvene jednakosti i revnosne odbrane revolucionarnih principa (čitaj: plenuma). Upravo je to onemogućilo reakcionare koji su vladali u narednim decenijama da potpuno ugase njena dostignuća i preokrenu tok istorije. Jer, onda su se dogodili Bački Petrovac, Bačka Palanka, (Titov) Vrbas, brutalnost u Valjevu, i – borbeni Novi Sad i (Titovo) Užice. Živimo dane, mesece i godine dugotrajnog pada Bastilje, vaistinu.
Šta su onda bila ta dostignuća Francuske revolucije? Sve. Doslovno sve. Sve ono što danas javni život u modernom društvu čini vrednim življenja unapređeno je revolucijom koju obeležava Dan Bastilje. Od stvaranja prve moderne građanske vojske koja je zamenila tradicionalne brigade monarhističkih plaćenika; preko uvođenja narodnih porota tamo gde je nekada „pravda“ bila u rukama lokalnih moćnika; do prvog nacionalnog ukidanja ropstva; pa sve do apstraktnog principa narodnog suvereniteta i konkretne prakse opšteg prava glasa. Dostignuća revolucije bila su ogromna, i mogu se meriti, između ostalog, i u milionima života koji su spašeni ili produženi. Tek sa revolucijom počele su da opadaju stope smrtnosti u Francuskoj, i to tempom nezabeleženim ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji. Naime, nakon decenija bez jasnog trenda, stope smrtnosti su od 1790-ih počele stalno da opadaju, tako da je prosečan životni vek do 1820. bio zapanjujućih 40 odsto viši nego u vreme pada Bastilje. A porasle su i stope nataliteta – jer, ljudi su radosno i slobodno stupali u seksualne odnošaje kao nikada ranije.
Upravo zato, dok svakog jula vatromet puca iznad Sene i kroasani dobijaju patriotski posip, svet se podseća 1789. godine. Tog burnog trenutka kada su Francuzi odlučili da je najbolji način da modernizuju politiku taj da jurišaju na srednjovekovnu tamnicu i da pošalju kralja na giljotinu. Ispod drame, krvi i nestašice hleba, Francuska revolucija nam je ostavila političko nasleđe koje i danas živimo, te uzimamo zdravo za gotovo. Prvo, dala nam je rečnik moderne demokratije: sloboda, jednakost, bratstvo. To nisu samo zgodne reči, već bojni pokliči novog političkog poretka. Revolucija je tvrdila da suverenitet pripada narodu, a ne monarsima koje je „postavio“ bog. Ako smo ikada glasali, protestovali ili gunđali kako se troše naše pare, praktikujemo ideje koje je Francuska revolucija pomogla da se porode.
Drugo, propisala je novi odnos između građana i države. „Deklaracija o pravima čoveka i građanina“ proglasila je slobodu govora, veroispovesti i štampe, i poslužila kao model ustava širom sveta. Čak su i zemlje koje nisu imale nameru da ruše svoje monarhije potajno pozajmljivale njene principe. Treće, propisala je novi odnos između građana i crkve, proteravši crkvu iz javnosti u privatnost i intimu, što danas nazivamo sekularizmom. Četvrto, zapalila je iskru društvenih promena. Revolucija je osporila nasledne privilegije, ukinula feudalne dažbine i nakratko se poigrala idejom rodne ravnopravnosti, tvrdnjom da se revolucionarni ideali mogu (i trebaju) proširiti na sve građan(k)e.
Na kraju, Francuska revolucija je raširila ideju da građani imaju pravo – pa čak i dužnost – da iznova preoblikuju svoje društvo. Od Latinske Amerike, preko Istočne Evrope, do naše Republike, pobunjenici i reformatori nosili su baklju zapaljenu u Parizu, prilagođavajući njene ideje svojim borbama. Francuskoj revoluciji dugujemo ne samo arhitekturu moderne demokratije i vladavine prava, već i podsećanje da se sloboda nikada ne dobija odozgo: ona se uzima, osporava i, ako imamo sreće, slavi vatrometom, plesom i kolačima. Francuskoj revoluciji dugujemo mnogo: inspiraciju za demokratiju, upozorenje o političkoj histeriji, i dokaz da su ponajbolji vatrometi oni posle pada režima. Revolucija je promenila svet, a svi smo mi njeni korisnici i naslednici. Dani Bastilje su univerzalni dani rušenja starog režima i kritike svega postojećeg. Pašće i naša Bastilja jednom.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
