Aleksej Kišjuhas
Pečena Aljaska („baked Alaska“) je čuveni američki dezert koji je smišljen 1876. godine u jednom restoranu u Njujorku („Delmonico’s“), a povodom američke kupovine Aljaske od Ruskog carstva (1867). U pitanju je kombinacija sladoleda (iznutra) i torte ili puslica (spolja) koje se zatim zapale, odnosno flambiraju.
Ova paradoksalna kombinacija toplog i hladnog je to što ovaj dezert čini zanimljivim (prvi naziv bio je „Aljaska Florida“, „smrznuta Florida“, a nazivaju ga i „Norveški omlet“). Gastronomiju u stranu, „pečena Aljaska“ je i savršena slika nedavno završenog susreta između Donalda Trampa i Vladimira Putina „na tem Aljaski“. Tramp je bio topao i vreo preko svake mere, a Putin karakteristično (slado)leden i zajedljiv. Dok istovremeno gori vatra po Ukrajini, a na zabavu ova dva neosetljiva vožda. Uzgred, „ručak u čast njegove ekselencije Vladimira Putina“ bio je karakteristično francuski i obuhvatao je: zelenu salatu sa vinegretom od šampanjca, file minjon sa sosom od brendija, ribu halibut (iverak) sa krompirima na puteru i prženim šparglama, te krem brule. Malo li je na ovu skupoću i ukrajinske žrtve?
„Pečena Aljaska“ možda je i desertni egzemplar globalnog zagrevanja, ako ne i gromopucateljnog podgrevanja hladnog rata onim „brenerom“ ili bacačem plamena za spomenuti krem brule. Spržena ukrajinska zemlja – spržena pusla, sve je to isto. A da li se to i Aljaska „vraća kući“ u maćehu Rusiju? Jer, susret na Aljasci bio je – fijasko.
Kao i vrhunac dvogodišnje izdaje Ukrajine od strane (administracije) Donalda Trampa. Ono što se prodavalo kao „mirovni pregovori“ pretvorilo se u spektakl američke slabosti, poniženja, praznih obećanja i izdašnih fotografisanja, što je sve Putinu podarilo tačno ono što je želeo. A nad lažnim slikama evropskih lidera koji pokunjeno čekaju u hodniku da ih Tramp p(r)ozove seirio je i ejakulirao svaki rusofiličar koji drži do sebe. Naravno, bez da spomene isti maltretman Aleksandra Vučića sa onom hoklicom i nepročitanim sporazumom sa sve hvatanjem za glavu. Bila je to i „bromansa našeg doba sa (ne)srećnim krajem“ sa „Trampom u Putinovoj zamci“ kako za „Velike priče“ izuzetno analizira Željko Pantelić. A svi naši „radi i putuj“ (Work & Travel) studenti koji za masne pare (za ovdašnje prilike) mukotrpno čiste i pakuju ribu po hladnjačama po Aljasci (a ne po Sibiru) nedvosmisleno svedoče o geopolitičkoj privlačnosti američkog sna. Samo što je tu hladno na površini, a toplo iznutra.
Pečena Aljaska („baked Alaska“) je čuveni američki dezert koji je smišljen 1876. godine u jednom restoranu u Njujorku („Delmonico’s“), a povodom američke kupovine Aljaske od Ruskog carstva (1867). U pitanju je kombinacija sladoleda (iznutra) i torte ili puslica (spolja) koje se zatim zapale, odnosno flambiraju.
Ova paradoksalna kombinacija toplog i hladnog je to što ovaj dezert čini zanimljivim (prvi naziv bio je „Aljaska Florida“, „smrznuta Florida“, a nazivaju ga i „Norveški omlet“). Gastronomiju u stranu, „pečena Aljaska“ je i savršena slika nedavno završenog susreta između Donalda Trampa i Vladimira Putina „na tem Aljaski“. Tramp je bio topao i vreo preko svake mere, a Putin karakteristično (slado)leden i zajedljiv. Dok istovremeno gori vatra po Ukrajini, a na zabavu ova dva neosetljiva vožda. Uzgred, „ručak u čast njegove ekselencije Vladimira Putina“ bio je karakteristično francuski i obuhvatao je: zelenu salatu sa vinegretom od šampanjca, file minjon sa sosom od brendija, ribu halibut (iverak) sa krompirima na puteru i prženim šparglama, te krem brule. Malo li je na ovu skupoću i ukrajinske žrtve?
„Pečena Aljaska“ možda je i desertni egzemplar globalnog zagrevanja, ako ne i gromopucateljnog podgrevanja hladnog rata onim „brenerom“ ili bacačem plamena za spomenuti krem brule. Spržena ukrajinska zemlja – spržena pusla, sve je to isto. A da li se to i Aljaska „vraća kući“ u maćehu Rusiju? Jer, susret na Aljasci bio je – fijasko.
Kao i vrhunac dvogodišnje izdaje Ukrajine od strane (administracije) Donalda Trampa. Ono što se prodavalo kao „mirovni pregovori“ pretvorilo se u spektakl američke slabosti, poniženja, praznih obećanja i izdašnih fotografisanja, što je sve Putinu podarilo tačno ono što je želeo. A nad lažnim slikama evropskih lidera koji pokunjeno čekaju u hodniku da ih Tramp p(r)ozove seirio je i ejakulirao svaki rusofiličar koji drži do sebe. Naravno, bez da spomene isti maltretman Aleksandra Vučića sa onom hoklicom i nepročitanim sporazumom sa sve hvatanjem za glavu. Bila je to i „bromansa našeg doba sa (ne)srećnim krajem“ sa „Trampom u Putinovoj zamci“ kako za „Velike priče“ izuzetno analizira Željko Pantelić. A svi naši „radi i putuj“ (Work & Travel) studenti koji za masne pare (za ovdašnje prilike) mukotrpno čiste i pakuju ribu po hladnjačama po Aljasci (a ne po Sibiru) nedvosmisleno svedoče o geopolitičkoj privlačnosti američkog sna. Samo što je tu hladno na površini, a toplo iznutra.
Šta se dogodilo? Očigledno je sledeće: Tramp očajnički želi Nobelovu nagradu za mir, samo zato što je Obami bila zapala jedna takva. Pa otuda šmira mirotvorca u svakom globalnom sukobu (Izrael-Gaza, Azerbejdžan-Jermenija, Indija-Pakistan i, naravno, Rusija-Ukrajina). Pohvalio se čak i da je sprečio rat na Kosovu koji je planirala Srbija, i što je prošlo upadljivo neopaženo u srpskoj javnosti. A postoji i sledeća hipoteza. Putin poseduje „kompromat“, odnosno kompromitujuće sadržaje sproću Trampa zbog čega njegove oskudne testikularne odvažnosti (srpskohrvatski: muda) drži u šaci. Možda poseduje video-uratke o zabavama sa „zlatnim tušem“ (uriniranjem) u podmoskovskim večerima, i/ili o raskalašnim zabavama sa onim zlikovcem Epstinom, a možda i „samo“ dokumente o izdašnom ruskom mešanju u američke predsedničke izbore – koje je Trampu i donelo pobedu, pa je „red“ da se usluga vrati. Bivši šef KGB u Kazahstanu Alnur Musajev tvrdio je da je KGB vrbovala Trampa još 1987. (pod pseudonimom „Krasnov“) iako za to nema čvrstih dokaza.
Mizanscen samita na Aljasci bio je katastrofalan od samog starta. Trampov izaslanik Stiven Vitkof – inače agent za prodaju nekretnina, a ne karijerni diplomata i znalac prilika – otišao je u Moskvu da pripremi ovaj samit bez trunke (pred)znanja i bez pravog prevodioca. Zato su ga lagano i preigrali špijuni Kremlja, te je Moskva odmah uvećala svoje zahteve nakon susreta sa američkim prodavcem stanova, kuća i okućnica. I sama lokacija „pečene Aljaske“ odgovarala je Rusima, pošto je u pitanju nekadašnji deo Rusije (kao što je to bila i Ukrajina), prodata Amerima od strane prethodnog ruskog cara. Narajcani Rusi maštaju o povratku Aljaske u Rusiju, i topla dobrodošlica Putinu u ovoj hladnoj američkoj saveznoj državi bila je još jedna simbolička pobeda za Moskvu.
Kao da to nije bilo dovoljno, Tramp je Putinu isturio crveni tepih, te hipnotisano i nasmejano mu aplaudirao poput navijačice. Oslovljavao ga je intimno sa „Vladimir“, vozili su se istim automobilom, a zatim je pred kamerama delovao toliko umorno i poraženo, da je Putin „ukrao šou“ na zajedničkoj konferenciji za štampu. „Vladimir“ ga je zamolio da (iz čistog zezanja ili pak demonstracije sile?) na telefon pozovu Aleksandra Lukašenka, pa su i to drugarski uradili, iako je dotični optužen za torturu, represiju i nestanak 2.000 građana i opozicionara. Na ovaj način, razborito piše Pantelić, Putin je ostvario niz pozitivnih rezultata. Rehabilitovan je na planetarnoj sceni, kupio je vreme da nastavi sa vojnim akcijama, odložio je uvođenje novih sankcija, i tome slično. „Na taj način, Rusija može da nastavi sa vojnim operacijama i poboljšavanjem svoje pozicije na terenu bez posledica“, ispravno veli Pantelić. Pompezna ceremonija dočeka Putina i otvoreno pokazivanje muške ljubavi između ove dvojice bilo je tačno ono što je (ne zaboravimo: ubici i ratnom zločincu) Putinu toliko falilo.
Epilog? Marko Rubio je tvrdio da neće biti dodatnih sankcija Rusiji, navodeći da bi one „ometale“ mirovne pregovore i da bi Putin samo nastavio rat ako bi bio kažnjen. Odbio je i da navede bilo kakve ustupke koje bi Rusija trebala da napravi, tvrdeći da bi to „srušilo pregovore“. S druge strane, samo 24 sata kasnije, Tramp je naveo dva ključna ustupka koja Ukrajina mora da napravi: nema članstva u NATO, i mora da preda Krim Rusima. Nimalo neobično, Tramp je već ukinuo novo sprovođenje američkih sankcija prema Rusiji, prekinuo praćenje otete dece iz okupiranih teritorija, blokirao humanitarnu i vojnu pomoć koju je odobrio Kongres, protivio se ograničenju cena nafte na samitu G7, zaustavio svako deljenje obaveštajnih podataka sa Ukrajinom, učinio da Amerika i njeni saveznici glasaju protiv Rezolucije UN koja osuđuje rusko nasilje i tako dalje (Srbija je osudila, pa se na frku pokajala).
Nakon Aljaske, da li je na pomolu jedna nova i zlokobna geopolitička alijansa (ovakve) Amerike i (ovakve) Rusije? Gde je Tramp „topao“, a Putin „hladan“ poput spomenutog deserta „pečene Aljaske“? I ko je tu zaista – spečen i skuvan? Trampov kabinet prepun je ruskokolonaša koji, čini se, preziru Ukrajinu i ulaguju se Rusiji: ljudi poput Džej Di Vensa, Tulsi Gabard i Roberta Kenedija mlađeg odbili su da osude invaziju. Spoljna politika SAD je talac rusofilskih apologeta koji radije tretiraju ovu brutalnu imperiju kao saveznika nego kao neprijatelja. Da li je to vrli novi svet dve Orvelove države koje se 1984. godine šatro ne mirišu, a zapravo blisko sarađuju? I gde je nestabilna i hronično kilava Evropa zaglavljena u predsoblju dešavanja i hodniku političke stvarnosti?
Dok Tramp i evropski lideri muku muče da smisle neke bezbednosne garancije za Ukrajinu, ruska vojna proizvodnja se ubrzava neverovatnim tempom, nadmašujući kapacitete NATO. Rusija ne izgleda kao zemlja koja se sprema za mir, naprotiv. A cela gužva na Aljasci bila je šlauf uz naduvane „mišiće“ za Putina. Putinov cilj se nije promenio i on to ni ne krije. Valja pretvoriti Ukrajinu u vazalnu ili rusku marionetsku državu poput Belorusije (ili Srbije?). Za njega je raspad Sovjetskog Saveza bila „najveća geopolitička katastrofa veka“, pa je, naravno, njegova želja da bivše sovjetske republike ponovo budu pod kontrolom Kremlja. Preostaje nam jedino da skuvamo „pečenu Aljasku“ ili sladoled tortu od sloja zapečenih piškota ili puslica, sa slatko-gorkim sladoledom ispod te zapaljene papazjanije. I gde svaki spaljeni šećer postaje nepopravljivo braon – baš kao i naša geopolitička budućnost.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
