Priznajem, kada sam čuo za sintagmu druga Srbija, pomislio sam na liberalnu državu oslobođenu okova ideologične nacionalne države i retrogradnih doktrina mitologizovane istorije. To znači da druga Srbija ne može da bude država koja će se u odnosu na pojedinca postaviti kao neprikosnovena vlast i koja će u nekakvoj kolektivističkoj euforiji, ostvarivati svoj uticaj u svim oblastima života – uključujući, prema mojim isksustvima u poslednje vreme, i selekciju strane lektire – nego će voditi računa samo o uspostavljanju i poštovanju najopštijih pravila igre. Zato sva pitanja nacionalne svesti o identitetu, pogleda na svet, sve ono što pripada sferi emocija, kulture i duha, poverava odluci autonomnih građana, opredeljenjima različitih civilno-društvenih institucija. Neka država ne traži od građanina da bude državni čovek, neka prestane da proizvodi različite mitove, neka se ne upinje da reguliše propisima ona pitanja koja spadaju u sferu ličnih opredeljenja. Neka se ne bavi, recimo, time ko je uzorni nacionalni heroj, a ko veleizdajnik, neka ne razbija glavu o tome ko je veliki patriota, a ko nije, neka ne pita mnogo i ne nameće svuda svoje odgovore, neka ne natura silom građanima obavezno mišljenje u stvarima morala. Neka bude u prvom redu pravedna i tolerantna država, a tek potom nacionalna, znajući šta je od toga od temeljnije važnosti. U ovoj državi – da parafraziram Kamija – građani suviše vole svoju domovinu da bi bili nacionalisti. Naša trenutna država, naime, podseća na onog dušebrižnika morala koji, da bi sačuvao instituciju braka, hoće da potamani sve lepe žene kako bi isključio mogućnost napasti, zavođenja.
Imajući sve to na umu, naravno, postavlja se pitanje: da ne spada sve to u domen utopije? Ili sasvim grubo: da li je na kraju ovog stoleća, i na početku narednog, uopšte mogućna ta druga Srbija? Ako je nemogućna, mi smo osuđeni na to da svojim protivljenjem, svojim otporom samo olakšamo vlastitoj savesti, potvrđujući pri tom vlastitim životima sve postojeće. Odnosno, pristajemo na jedno šizofreno stanje. Ali, ukoliko postoji i najmanja šansa, moramo znati koji su temelji te šanse kako bismo mudro iskoristili sredstva koja nam ona nudi. Živimo u intertotalitarnoj pat-poziciji, povratak na staro više nije mogućan, a nismo u stanju da stvorimo ništa novo. Nije nevolja u tome što je danas još previše ljudi oduševljeno postojećim sistemom, nego u tome što nemaju poverenja u alternativu. Ogromna masa građana prepušta inicijativu maloj grupi fanatika. Na pragu potpunog privrednog kolapsa, u senci socijalne bombe, postadosmo zarobljenici ideala koji su protiv modernizacije, zarobljenici eurofobije i ksenofobije, fatalnog osećanja nemoći.
Dospeli smo u situaciju ili-ili, u kojoj su prilike do te mere očajne da se liberalna država pomalja kao nužna alternativa. Ako ne budemo u najkraćem roku krenuli tim putem, survaćemo se u katastrofu. Naša liberalna alternativa – na žalost – nije posledica jednog prirodnog razvoja, već figurira kao poslednja slamka. I ona je, samim tim, podjednako i slabašna i podjednako nesigurna kao slamka, ali predstavlja makar nekakvu nadu. Ovu mogućnost ni izbliza ne smatram idealnom. Mislio sam, a mislim i danas, da je mnogo prirodnija postupna promena zasnovana na kompromisima, na sporazumima, na saradnji kroz dijalog. Propustili smo, međutim, mogućnost postepenog preobražaja i nalazimo se pred jednom teškom, bolnom katarzom, za koju treba duhovno da se pripremimo.
Naravno, mnogo je argumenata koji govore u prilog tvrdnje da ideja liberalne države spada u domen iluzija. To nagoveštava i amorfnost trenutne stranačke konstelacije. Liberalna alternativa nema političku snagu. Oštri kritičari režima, distancirajući se od dnevne politike, revnosno krpe stari populistički šinjel. Možda će prekrajanjem postati nešto udobniji, misle s nemalom dozom dobronamernosti. Liberalna alternativa nema ni ekonomsku osnovu budući da država u ekonomskoj sferi i nadalje polaže pravo na nedopustive privilegije. Ona istovremeno želi da bude i takmičar i arbitar u privrednom životu ponašajući se, zapravo, kao i u sferi nadgradnje, određujući hijerarhiju nacionalnih vrednosti, ideoloških slika sveta. Sve to unapred onemogućava uspostavljanje jednog autonomnog građanskog prostora. Odozgo, administrativno regulisan privredni život guši građansku slobodu, slobodno takmičenje, uludo troši stvaralačku energiju zajednice. Sve dok su privreda, proizvodnja, planiranje pod monopolskim nadzorom države, ona će efikasno kontrolisati i duh, mišljenje. To, pak, ne vodi slobodi, već najčešće referendumskoj diktaturi.
Srbija bi morala, dakle, da učini liberalni zaokret, ali u nedostatku odgovarajućih političkih i ekonomskih preduslova. Ni izdaleka ne tvrdim da je to isključivo problem Srbije. U čitavom istočno-srednjoevropskom prostoru funkcioniše jedna jedina efikasna tradicija, populizam. Samo što je u Srbiji, raspadom Jugoslavije, višestruko ojačana anahronistička, kruta, na populističkim tradicijama utemeljena koncepcija nacionalne države. Virusi populizma su u postokmunističkoj srednjo-istočnoj Evropi naišli na plodno tle, koje je, zapravo, brižljivo pripremio još državno-socijalistički kolektivizam. Zbog pomenutih razloga upravo je u Srbiji izbila u najžešćem obliku pomenutim virusom prouzrokovana bolest. Baš zbog toga danas je gotovo nemogućno primeniti postepenu terapiju, lagano izlečenje. Sve okolnosti ukazuju na to da je još pre samo nekoliko godina takva šansa postojala, ali za nju je bila neophodna i veća tolerancija, međusobno razumevanje. I u Srbiji je mogla da bude uspostavljena jedna umerena etnocentrična elita koja bi u spornom demokratskom hodu modernizovala i evropeizovala sebe. U tom laganom hodu, preobražajem ekonomske sfere, formirao bi se i onaj preduzetnički sloj koji bi, takođe postepeno, stvorio građanski prostor.
Dug je put od socijalizma do demokratije, a kratak do nacionalizma; oni koji danas stupaju u brak sa nacionalizmom ne smeju zaboraviti da su bračni krevet dobili kao svadbeni dar od partijske države. Kod nas se i najekstremniji antikomunisti rado priklanjaju Velikoj Tradiciji: demokratskom centralizmu. Samo što ga danas kaleme na homogenu, centralizovanu nacionalnu državu. Ova stremljenja najviše razotkriva njihova retorika: »truli anarholiberalizam«, »nenarodni, izdajnički kosmopolitizam«, i ko bi mogao da nabroji sve jučerašnje i današnje psovke. A najteže je, svakako, tačno odrediti da li jučerašnja ili današnja vlast raspolaže bogatijim izborom unutrašnjeg neprijatelja.
Danas se, dakle, nalazimo pred jednim paradoksom. Srbija mora da se liberalizuje, ali je primorana da to učini bez odgovarajućeg građanskog prostora. Partijsku državu nije pobedila liberalna država, već je ona anektirana od strane nacionalne države. Da li je mogućno razrešenje ove protivurečnosti? Skoro svi argumenti govore da nije, a samo jedan ide u prilog povoljnom ishodu. Reč je, naime, o tome, da je Srbija za veoma kratko vreme, i izuzetno intenzivno, preživela postkomunistički pakao, i koncentrisane protivurečnosti, koje su samo produbljene tragičnom činjenicom rata, eventualno bi mogle odvesti do jedne kolektivne katarze. Odnosno, samo jedna veoma duboko preživljena, kolektivna unutrašnja katarza može da je spase agonije. Izostanak ove katarze obeležiće život ne samo jedne nego nekoliko narednih generacija. A oni neće imati nikakav izbor. Profil početka narednog milenijuma određujemo upravo ovih dana. Ne sumnjam da se mogućnost ove katarze graniči s nemogućnim. Ali, u vezi s tim, želeo bih da navedem reči jednog racionalnog mislioca, Maksa Vebera: »Skoro svako istorijsko iskustvo potvrđuje istinu: čovek ne bi mogao doseći mogućno da povremeno nije ispružio ruke i prema nemogućnom.« Možda je kucnuo čas kada treba da pružimo ruke. Ako to ne pomogne, ne možemo se više nadati ni čudu, a odluku treba da prepustimo narednim vekovima i – bogovima.
(Druga Srbija, deset godina posle 1992-2002)
