Razmišljanja o drugoj Srbiji, u kojoj, recimo, Danilo Žmarković neće biti doživotni ministar prosvete, ponekad mi se učine pomalo naučnofantastičnim. U svojim najcrnjim snovima vidim nas sve ovde, na istom mestu, kako kroz dve ili pet godina još uvek raspravljamo o drugoj Srbiji, i sa nostalgijom se sećamo kako je elokventni g. Bakočević, u poređenju s onima koji su te 1994. ili 1996. na vlasti – bio avangarda demokratije, ili, daleko bilo, kako je g. Živorad Igić bio intelektualac de luxe formata.
Čak i ako se ne ostvari ovo horor-proročanstvo, vredi definisati tu prvu Srbiju u
kojoj, kako tvrde, slobodno živimo i čak, što uzimaju kao ključni element ljudskih prava,
slobodno hodamo gradom. Skroz nehotice, ovu definiciju ove prve SPS-Srbije izgovorio
je prošle nedelje jedan od nepostojećih pripadnika nepostojećih paramilitarnih formacija,
koji je na mirovnjački skup u Pančevu uleteo držeći se vaskolike srpske poslovice: »Što
trezan misli, pijan kaže«. Ogorčen i besan što ima i takvih stvorenja koja ne uživaju u
ratu, ovaj dobrovoljački filozof izrekao je antologijsku rečenicu upućenu svima nama:
»Jebali vas mir i sloboda«.
Ne zameram mu. Gospodin je, ne sumnjam, 1988. prisustvovao svim spontano
organizovanim mitinzima; uzvikivao »Slobo, slobodo«, dok mu se usta nisu osušila; onda
je nedelje provodio uz mali ekran da se osvedoči kako su Srbi narod nebeski, narod
hemijski (jer su – reče izvesni Josif – kao kiseonik: vezuju se s kim stignu), narod
astralni, narod istorijski, narod državotvorni, narod amrzni (onaj koji čak ni neprijatelja
ne ume da mrzi: izvor, ministar tzv. kulture Srbije), narod najhrabriji, narod najpošteniji,
narod nad narodima, da konačno, prošle nedelje čujemo da su Srbi natprirodni narod,
valjda nešto kao I.T., ko li će ga znati.
Taj isti pančevački filozof duhovni orgazam je doživeo kad je saznao da svi Srbi moraju da žive u jednoj državi; potpuno je otkačio dok je godinama slušao vaskolike satirično-matične pisce kako nas ubeđuju da je u pitanju planetarna zavera; čovek iz Pančeva iskreno je verovao da je samo »moderna federacija« prava stvar za njega, a nije mu promaklo ni onih 10.000 dolara po švedskom standardu koje mu je njegov predsednik tako ubedljivo obećao; paravojnik iz Pančeva bio je iskreno srećan kad je još 1988. iz usta tzv. lakog pisca čuo da će Srbija za »dve godine biti Švajcarska«; raspolovio se od sreće dok je u glavi formirao zapadne granice Srbije, i, uopšte divio se samom sebi što je rođen u zemlji u kojoj 29. septembra 1990. godine, u Čačku, na predstavljanju tzv. SPS, akademik Antonije Isaković kaže: »Srbi su najkulturniji, najcivilizovaniji narod Evrope i to im po istorijskoj prošlosti srednjeg veka pripada, kad su jeli sa zlatnim kašikama, viljuškama i kada su hleb rezali zlatnim noževima, kad njihova severozapadna braća nisu ni znala za državnu kulturu«.
Naš junak iz Pančeva, preponosan što su Srbi između ostalog i escajg-narod, tek docnije je shvatio fantastične mogućnosti upotrebe kašike, naročito ako su zarđale: u međuvremenu, zadovoljio se činjenicom da mu je »asimetrična federacija« bila klopka za Srbe, da je »čvrsta konfederacija« propast za njega lično, da je »labava konfederacija« ciklon B, a »asocijacija republika« konačna i finalna kataklizma za istinoljubiv i miroljubiv narod kome on s dozvolom vojnih vlasti pripada.
Polako, ali sigurno, postajao je informacijski narkoman, verujući u sve što mu Veliki Brat poručuje s malog ekrana. Naš heroj uzimao je sve veće doze: direktno u venu ubacivao je mitologiju i istoriju, hrani se knjigama koje su slavile Srbiju, poput one koju je objavila Pedagoška akademija (Stvaranje nove Srbije) i u kojoj je, gotovo poetski, prepričan dijalog između kralja i tzv. ustašoidnog pape, negde u XIV veku: »… Tada su Srbiju napali ne samo Hrvati nego i Slovenci. Tada je papa organizovao sve sile, pa čak i Vizantiju, a i Bugarsku i Albanaze, i sve postojeće narode Evrope protiv Srbije. Mislio je da će zaplašiti Milutina, te ga pozvao na pregovore. On je potpuno mirno došao na ranicu Srbije i Ugarske da bi se sreo s papom. Papa je mislio da će mu Milutin kleknuti na kolena i tražiti milost da ne bi napao Srbiju; ali, kad su licem u lice stala dva pregovarača, Milutin je jednostavno upitao papu šta želi. Papa se zbunio. Tada mu je Milutin rekao da ide u pičku materinu, okrenuo se i otišao srpskoj vojsci, koja je odmah junačkim jurišem krenula na Ugare«.
Paravojnik iz Pančeva, u svojim narkomanskim fazama koje su sve duže trajale, video je g. Slobodana Miloševića kao ličnog Milutina. Godilo mu je da čita šta piše u učenim knjigama koje su naslednici Vuka Karadžića objavili. »Milošević nijedne reči nije izgovorio koja nema mesta, značenja, ideje, pravca, smera, koja ne ulazi u ljudsku svest i trajno ostaje u njoj. Svaka njegova reč je potpuno razumljiva za svaki stalež, za svaki uzrast, za svaku socijalnu grupu, za svakog radnika i seljaka, intelektualca i državnika. U Slobe nema mucanja. Skoro nikad ništa nije izgovorio čitajući sa papira, već direktno, veštinom pravog oratora, sjedinjujući razum i srce u nizu tečnih, milozvučnih, snažnih, iskrenih i doživljenih rečenica. Takvog govornika Srbija nije znala. Možda je takav besednik bio Rastko Nemanjić ili car Dušan? Da, Milošević je pravnik, dobro upoznat sa Dušanovim zakonom, sa rimskim pravom, vizantijskim zakonodavstvom« (Stvaranje nove Srbije).
S takvim Vođom i njegovim obožavaocima iz Pančeva ta prva Srbija postala je paranoidna, osvetoljubiva, ratnohuškačka, netolerantna, antievropska, zagnjurena u prošlost, okićena kičom gusala i pravoslavlja, izgubljena u prostoru i vremenu, ali opasna, jer je otvorenih očiju sanjala nedosanjani san. Taj san se ovih dana razbija u paramparčad: svi Srbi ipak neće živeti u jednoj državi. Pozivanje na istoriju više ne pomaže. Moraće ova prva Srbija da silom ili milom prizna sve svoje susede. Moraće da se suoči s tim da u prvoj Srbiji ne žive samo Srbi. I konačno, da svi ne vole tog predsednika prve Srbije od kojeg su se svi u bivšoj Jugoslaviji razbežali kao da je kužan.
Našem prijatelju iz Pančeva više ništa nije jasno. Bio je u ratu. Branio etničke, istorijske srpske teritorije. Ubijao bez milosti. Čistio teren. Puštao »Marš na Drinu« sa džamija. Razbijao muslimansko-albansko-mađarsko-švedsko-bugarsko-ustašku zaveru. A, odjednom, nekakav svet, koji ne zna koliko naš Pančevac pati za abortiranim nacionalnim bićem, poručuje ultimatum: dosta! Zbunjeni, uplašeni, na ivici egzistencije, već zaluđeni farisejstvom vlastodržaca koji javno ne mogu da priznaju da su doživeli totalni poraz, ljudi koji su verovali Velikom Vođi i njegovoj kamarili ne znaju šta da rade: čemu rat ako ništa nismo osvojili? Čemu onolike žrtve kad ništa nismo oslobodili? Čemu tolike izbeglice kad hrane nema ni za nas? Zašto, kako, zbog čega?
Više ne pomažu urlici poslanika da je »pravda na našoj strani«. Ne živi se od povika da nas »ceo svet mrzi jer smo sveti, pravoslavni narod«. Duhovit je bio nekakav poslanik koji je reč Srbija, po slovima predstavio ovako: S – kao sloboda, R – kao razum, B – kao bog, I – kao istina, J – kao junak, A – kao anđeo. Postoji i drukčija kombinacija: S – kao strepnja, R – kao rat, B – kao beda, I – kao isključivost, J – kao jad i A – kao autizam.
Samo zato gospodinu iz Pančeva mogu da poručim: svoju drugu Srbiju zamišljam kao državu koja je tolerantna, civilizovana, zabrinuta za svoje građane, diplomatski vešta, ekonomski jaka, zemlja kojoj je čitav svet prijatelj; zamišljam je kao državu u kojoj ćemo
se politikom baviti iz ličnog hobija, ne iz preke potrebe da preživimo; vidim tu drugu Srbiju kao zemlju koja ima smisla za humor, kao državu u kojoj se neće pojavljivati »Odjeci i reagovanja« i u kojoj ćemo, bez prethodnog uzimanja sredstva za umirenje, gledati nekakav »Dnevnik« i jednostavno – normalno živeti.
Preostaje samo još jedna sitnica: da stignemo do ovakve druge Srbije. U situaciji u kojoj ne samo što smo dodirnuli dno života, već se mesecima valjamo po njemu jedino što nam svima preostaje jeste da se osvestimo. Da se politički narkomani »skinu« s ideoloških droga; da ova vlast koja je Srbiju doterala do svetske samice – ode, zauvek i konačno; da ponovo, iz početka, probamo i pokušamo da svetu dokažemo ko smo i kakvi smo zapravo; da »druga Srbija« de facto postoji u ljudima željnim da komuniciraju sa svetom, u ljudima koji žele da budu deo svetske civilizacije – a ne deo srpskog slepog creva, kužnog i smrdljivog, od kojeg svi okreću glavu.
U to ime, rekao bi jedan čovek, ja vas pozdravljam!
(Druga Srbija, deset godina posle 1992-2002)