Sintagmu »dve Srbije« prvi put je upotrebio vođ srpske socijalne demokratije Dimitrije Tucović povodom demonstracija 12.000 beogradskih radnika decembra 1910. godine. U semantičkoj zbrci koja, pored ostalih zbrka, danas ovde vlada Tucovićeva podela zvuči anahrono. Buržoaska i proleterska Srbija – rekao je on. U zaostaloj seljačkoj zemlji, kakva je na početku ovog veka Srbija, ta je podela bila preuranjena. U Srbiji jedva da su se nazirala ta dva društvena interesa; u punoj meri oni se, zapravo, nikad nisu ni razvili niti politički artikulisali na odgovarajući način.
S vremenom, sintagma je dobijala različite predznake. U političkom društvu, kakvo je srpsko tokom čitavog dvadesetog veka, ti su predznaci bili prevashodno politički. U središtu prividnih razlika između »jedne« i »druge« Srbije uvek je bila borba za vlast. Zato su se te razlike najčešće i kristalisale kao dramatično pitanje: ko će koga?
Postoji, međutim, jedna dublja dihotomija Srbije, starija i značajnija od sintagme »dve Srbije« sa političkim predznacima. Sa revolucijom srpskog naroda na početku devetnaestog veka, ona nastaje u raskolničkom sudaru patrijarhalne zajednice i modernog društva. Ta je dihotomija organska i univerzalna. Prelaz sa patrijarhalnog na moderno društvo uvek je bolan i protivrečan, dugotrajan i nepredvidiv. Uostalom, većina ljudskih zajednica je na razmeđu tradicionalnog i modernog društva, sa mogućnošću da se ta bipolarnost, povremeno, prekida u korist jednog ili drugog. Srpsko društvo nije ostalo imuno na procese modernizacije, ali je bilo sklonije da na njen izazov daje patrijarhalan odgovor. Po dokaze ne treba ići u dalju istoriju. Dovoljno je prisetiti se samo da je u poslednjih pedeset godina u tom društvu, još pretežno agrarnom, koje je tek zakoračilo u industrijsku civilizaciju, tehnokratizam smatran najvećom opasnošću: u njemu, siromašnom, gde je većina još lišena elementarnih materijalnih i kulturnih dobara, zvonilo se na uzbunu protiv potrošačke
civilizacije; u društvu koje se neprestano ljulja između anarhije i diktature liberalne ideje
bile su prava jeres.
I svesno i iz neznanja, gubi se iz vida da je ovde davno pre poslednjih pedeset godina stvorena ideologija koja je narodno blagostanje stavljala iznad nacionalnog bogatstva, raspodelu iznad proizvodnje, jednakost iznad sloboda, kolektivizam iznad individualizma.
U političkoj istoriji Srbije ne postoji politička stranka koja u svojim programskim
ciljevima nije isticala političke slobode. U isto vreme, nema niti jedne stranke koja je
imala jasan program ekonomske modernizacije, stranke koja bi se zalagala za to da se
jednom raskine začarani krug siromašnog društva u kome je nemogućno socijalno
raslojavanje zato što ono većinu naroda ostavlja na najnižoj skali socijalne lestvice.
Kako otkloniti ovu protivrečnost koja je izražena u programima svih političkih stranaka u istoriji Srbije? U čemu je smisao traženja odgovora na ovo pitanje u tako dramatičnom trenutku kakav je ovaj koji proživljavamo i na takvom bespuću kakvo je
ovo na kome smo se našli? Ja osudu rata podrazumevam, ali me ona ne zadovoljava.
Treba napipati onaj krvavi čvor u koji se zauzla naša bezizgledna sadašnjost. Imamo li mi
pravi odgovor na pitanje šta se sa nama, zapravo, dogodilo? Da li smo spremni da se
suočimo sa istinom o sebi? I možemo li to učiniti samo ispunjeni emocijama, bez snage
za analizu vlastitog iskustva i bez hrabrosti za upoređivanje sa svetom u kome živimo?
One generacije naše elite koje su teorijski obrazložile državni socijalizam odbacuju njegove političke posledice ne dirajući, još uvek, u njegove osnove. Kao i svuda, i ovde je državni socijalizam bio mogućan zahvaljujući širokom socijalnom konsenzusu, koji je ostvaren zadovoljavanjem egzistencijalnog minimuma. Materijalne rezerve za održavanje tog konsenzusa su se iscrple a da mase toga nisu ni svesne. Već od osamdesetih godina bilo je predvidivo da će ekonomika zemalja državnog socijalizma doživeti slom, sa svim posledicama na socijalnom, spoljnopolitičkom i vojnom planu, i da će tada »biti kasno brinuti o demokratiji«, jer »periodima propadanja privrede više odgovara diktatura«. Masama to postaje jasno onda kada se dogodi; eliti je jasno od početka: u takvom ishodu ona ili zdušno učestvuje ili mu se, bez obzira na cenu, suprotstavlja nastojeći da ga spreči.
Ako su odbačene ekonomske reforme, čime je mogao da se završi državni socijalizam osim nacionalizmom? Rat je militaristička i nacionalistička obmana, nakazna maska, nužna fiksacija koja služi učvršćenju korporativizma i novog totalitarizma.
Socijalni egalitarizam, koji je održavao vlast, zamenjen je nacionalnim kolektivizmom da bi se vlast održala, li tek osvojila. Tu prestaje ona organska dihotomija. Mi više nismo patrijarhalno društvo, a odbacili smo izazov modernizacije. Mi smo društvo koje je, zasad, ispalo iz razvoja i anomija je prirodno stanje takvog društva. To je više od poraza jedne politike, jednog režima, jedne nacionalne tlapnje. To je istorijski poraz. I ako je mogućno ikakvo prosvetljenje, ako postoji tačka sa koje je, nakon svega, mogućna obnova, onda je to izvlačenje iz ruine, kakvom smo postali, onih elemenata evropeizacije koje je Srbija ipak nakupila tokom poslednja dva veka svoje istorije i bolno rekonstruisanje te krhke vertikale.
Ne plediram za političku neutralnost elite, već za novu društvenu strategiju koja ne može biti ničim nadomeštena i u čijem stvaranju elitu niko ne može da zameni. Potrebno je ne samo ukazati na pravu suštinu simbioze državnog socijalizma i nacionalizma nego joj stvoriti i alternativu. Čak ako se formalno i ne označi kao »druga Srbija«, ta alternativa će to neizbežno biti. Verujem da će se ona probiti, najpre snagom biološke nužnosti. Jer, ostvarivši se, nacionalizam je ugrozio i sam opstanak nacije.
(Druga Srbija – deset godina posle,1992-2002)
