Ako se godišnje zaista izdvaja 800 miliona evra, kao što tvrdi predsednik Vučić, Srbija je za KiM u proteklih 11 godina, koliko su na vlasti SNS i SPS, izdvojila čak 8,8 milijardi evra. Na čijim je računima završio taj novac, jer gotovo niko od Srba sa KiM nije dobio 88.000 evra, koliko svakom u proseku sleduje? Zašto skoro nijedan projekat nije završen, iako su pare za njih davno potrošene? Kako su se obogatili pojedinci sa društvene margine bliski SNS-u? I zašto i ova pljačka javnog novca ima duboko političku pozadinu
Kako sva simbolika jednom postaje stvarnost, tako je i Kosovo, najskuplja srpska reč, postalo sinonim za nestale milijarde iz državnog budžeta, ali i za dubinsku kriminalizaciju čitavog društva, za nasilje kao legitimizovan metod vladavine nad građanima. Vladina Kancelarija za Kosovo i Metohiju potrošiće do kraja ove godine 93 miliona evra. No, to je, sudeći po rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, samo kap u prepunoj čaši, jer se godišnje za finansiranje raznih „projekata“ na KiM izdvaja osam-devet puta više novca.
Vučić je, naime, 13. septembra 2022. u Skupštini Srbije, tokom jedne od rasprava o stanju na Kosovu i Metohiji, rekao da Vlada Srbije godišnje izdvaja „više od 800 miliona evra za Kosovo“.
„Ne znam tačno, ne ide sve preko Kancelarije za KiM, ali prema podacima Ministarstva finansija, za Kosovo se godišnje izdvaja između 700 i 820 miliona evra“, rekao je Vučić. Nije, naravno, precizirao u koje se sve svrhe koristi taj novac, kome se i koliko uplaćuje. A to nisu precizirali ni Kancelarija za KiM, ni Ministarstvo finansija, jer nisu odgovorili na pisani zahtev NIN-a da nam dostave na uvid strukturu troškova koji pokazuju kuda odlazi taj novac.
Ali, ako je tačno to što je predsednik rekao, to bi značilo da je u proteklih 11 godina, koliko je na vlasti koalicija SNS-a i SPS-a, država za pomoć Kosovu izdvojila oko 8,8 milijardi evra. S obzirom na to da, prema podacima srpskih institucija, na KiM živi manje od 100.000 Srba, lako je izračunati da je država za svakog sunarodnika na Kosovu i Metohiji u proteklom periodu izdvojila po 88.000 evra, prikupljenih od poreskih obveznika Srbije.
Ako je toliko javnog novca i potrošeno, izvesno je da on nije došao do onih kojima je navodno bio namenjen. Zbog toga se sve češće u javnosti i nameće pitanje gde, tačnije u čijim džepovima završava novac koji se svake godine izdvaja iz budžeta za pomoć Srbima sa KiM. A da je u pitanju značajna suma i za Srbiju – oko 1,5 odsto njenog bruto domaćeg proizvoda – a naročito za Kosovo, svedoči i podatak da je ovogodišnji budžet kosovske vlade premijera Aljbina Kurtija 3,2 milijarde evra. Drugim rečima, na svaki evro iz kosovskog budžeta, na tu teritoriju sliva se još po jedan evro iz državne kase Srbije. Bar tako bi trebalo da bude ako su tačni podaci koje je javno saopštio predsednik Vučić.
Jedini jasan efekat tako potrošenog novca je apsolutna politička kontrola Beograda nad srpskom zajednicom na Kosovu, što se vidi i po tome da je na svim prethodnim lokalnim i pokrajinskim izborima – osim na poslednjim u četiri opštine na severu, u aprilu 2023, koje su Srbi bojkotovali – Srpska lista, svojevrsna filijala SNS-a na KiM, po pravilu osvajala sve odborničke i poslaničke mandate. Protesti Srba na severu u maju i junu, posle pokušaja Kurtija da nove gradonačelnike, izabrane na izborima na kojima je učestvovalo samo 1.567 birača ili 3,47 odsto od upisanih u biračke spiskove, izazvali su prve pukotine i nepoverenje u Srpsku listu, a sve primetnijem nezadovoljstvu doprinele su i desetine nedovršenih državnih projekata i pojava nekolicine sve bogatijih pojedinaca na severu KiM.
Država danas nije kriminalizovana zato što su tako hteli Srbi sa Kosova. To je delom i posledica višegodišnjeg delovanja države, možda legitimnih, ali po pravilu netransparentnih tendera, što uvek rađa sumnju u moguću korupciju. Tim pre što novac koji država nemilice sipa, ne bi li bar delimično ublažila ekonomske probleme Srba sa Kosova, samo u kapima stiže do onih kojima je preko potreban. Onim odabranima dolazi bujicom. Brzinom kojom rastu i imovina nekoliko privilegovanih biznismena bliskih SNS-u i dobit njihovih privatnih firmi, od kojih su neke u međuvremenu počele „brže, jače, bolje“ da biznis sa severa KiM sele u centralnu Srbiju. Verovatno i zbog uverenja da im je tu imovina sigurnija.
A imali su na koga i da se ugledaju, jer su nešto slično pre svih ostalih uradila dvojica njihovih zemljaka, koje mnogi ekonomisti svrstavaju u novu generaciju srpskih tajkuna – Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, koji su poslednjih godina sav svoj legalni biznis „dislocirali“ u centralnu Srbiju i iz godine u godinu ga sve više šire.
Dodatni problem je što sve predugo traje, jer su prvi put slične pojave uočene još 2011. Tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, tokom svog drugog mandata pokušao je da se obračuna sa organizovanim kriminalom, pa i sa klanom Darka Šarića, ali se ubrzo suočio sa prilično opasnom situacijom na severu Kosova, koja ga je, na kraju, i koštala poraza na izborima u maju 2012. Pre toga, u jesen 2011. odbio je da posluša zahteve nemačke premijerke Angele Merkel da ukine sve paralelne institucije Srbije, koje su do tada funkcionisale na severu KiM.
Nekako baš u to vreme Bezbednosno-informativna agencija uspela je da sačini dokument o nekadašnjim „čuvarima mosta u Kosovskoj Mitrovici“, danas i politički i finansijski veoma moćnim pojedincima u čitavoj Srbiji.
„Operacionim aktivnostima BIA, objavljenim u izveštaju iz 2011, a prateći ilegalne poslove ljudi na koje nas je tada upozorio Euleks, a pre svega grupe Zvonka Veselinovića, pronašli smo da se njihov novac susreće, ali se i ne ’puca’ na onaj iz poslova Darka Šarića. Jednostavno, nismo tada dovoljno prepoznali značaj te činjenice“, svedoči ovih dana Boris Tadić za NIN i precizira da je za njega i dalje ključno pitanje vezano za Šarića, kako je on, od sitnog kriminalca sa severa Crne Gore postao vođa međunarodne kriminalne organizacije.
„Moje mišljenje je da to nije mogao bez države Crne Gore i bez nekoga ko je već imao veliki novac. Verujem da je novac od šverca goriva i cigareta iz vremena sankcija, posle 2000. samo prenet u šverc kokaina. Na isti način, podršku jednog dela države Srbije imala je i Veselinovićeva grupa“, ističe Boris Tadić za NIN.
Sa istorijske distance od dve decenije, zanimljivo je u ovom svetlu posmatrati činjenicu da se nagli uspon zemunskog klana vremenski poklapa sa oružanom pobunom u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, mestima u kojima su rođeni Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, kasnije učesnici atentata na premijera Zorana Đinđića. Na sličan način, repriza jedne takve krize na severu Kosova, doneće konačni odlazak petooktobarskih pobednika sa vlasti u Srbiji, a na njenu javnu scenu dovesti dvojicu novih kumova, ovoga puta iz Kosovske Mitrovice. Slučajno ili ne, tek uspon ovih klanova poklopio se i sa političkim promenama u Srbiji.
„Nažalost, jedna od stvari koju smo previše kasno shvatili je i da je, pored opasnosti za društvo u kome deluje, organizovani kriminal takođe i faktor spoljne politike“, zaključuje Tadić.
U prilog ovoj tezi govori činjenica da je posle promene vlasti i usvajanja Briselskog sporazuma 2013, koji je, u prisustvu tadašnjeg PPV-a Aleksandra Vučića, potpisao premijer Ivica Dačić, za njegovu implementaciju bila zadužena upravo Srpska lista, uz pomoć dvojice kosovskih kumova, Radoičića i Veselinovića. Zauzvrat su firme u njihovom vlasništvu bile angažovane kao podizvođači za gradnju „Patriotskog auto-puta“ od Prištine do Tirane, koji je poveren američko-turskom konzorcijumu Behtel-Enka.
Sagovornik NIN-a sa severa Kosova, koji je insistirao na anonimnosti, potvrđuje tezu da iza finansijskog uspona pojedinaca sa Kosova stoje duboki politički motivi. Prema njegovim rečima, niko od tadašnjih lidera kosovskih Srba, uključujući Marka Jakšića i pokojnog Olivera Ivanovića, nije hteo da prihvati Briselski sporazum i „utera“ Srbe u prištinske institucije, što je bila obaveza koju je Aleksandar Vučić prihvatio.
„Vučić je na nekim skupovima bio izviždan i čitavo leto je proveo ubeđujući tadašnje lidere da prihvate ovakav sporazum. Kada je shvatio da od toga nema ništa i da niko ’pismen’ i častan neće da učestvuje u tome, nelegalno je raspustio opštinske skupštine i postavio Radoičića da ustroji strogi hijerarhijski sistem. Naravno, u situaciji kada najugledniji Srbi nisu pristali na tu igru, našli su ljude skromnog obrazovanja i skromnog ugleda, poput Gorana Rakića i njemu sličnih. Snagom čizme su slomili svaki otpor, jer kontrolišu sve tokove novca, uključujući i onaj koji dolazi sa Kosova. Prazan prostor su popunili momci sa malim mozgovima i velikim pesnicama. Ti ljudi su pomogli da se prihvati Briselski sporazum, a zauzvrat su dobili pristup velikom novcu. Naravno da su u takvim okolnostima isplivale i njihove firme. Dakle, ako je raspisan tender, samo njihovi ljudi mogu da ga dobiju, ako je otvoreno novo radno mesto, samo njihov čovek može da se zaposli“, priča za NIN sagovornik sa KiM, dobro upućen u tamošnje (ne)prilike.
Dalje širenje legalnih poslova Veselinovića i Radoičića, bar na Kosovu, zaustavljeno je kada ih je početkom decembra 2021, zajedno sa desetak njihovih saradnika i poslovnih partnera, Trezor američkog Ministarstva finansija stavio na crnu listu sankcija, uz optužbe da su vođe organizovane kriminalne grupe.
„Šverc koji je ranije bujao, posebno goriva, sada je gotovo eliminisan“, tvrdi za NIN Dardan Kočani, poverenik Međunarodne inicijative za borbu protiv organizovanog kriminala, iz Prištine. On, takođe, navodi da se u međuvremenu Mentor Bećiri, glavni čovek za vezu sa Zvonkom Veselinovićem, povukao iz poslova koji su ga vezivali sa njim. S druge strane, veze koje sa južne strane Ibra ima njegov kum, Milan Radoičić, „jače su i trajnije prirode,“ baš kao i one u regionu, tvrdi Kočani.
Tu tezu potvrđuje i nešto više od godinu dana stari snimak razgovora Mimoze Kusari, vođe parlamentarne grupe vladajućeg Samoopredeljenja premijera Aljbina Kurtija i Igora Simića iz Srpske liste, koji je nedavno u nastavcima objavio kosovski portal Nacionale. U tom razgovoru, vođenom u kabinetu Mimoze Kusari, na njeno pitanje ko zapravo odlučuje u Srpskoj listi, Simić je odgovorio da je njen formalni predsednik Goran Rakić, ali da Milan Radoičić uistinu upravlja Srpskom listom. „Što se tiče svih tih odluka, mislim da nema potrebe to da me pitaš, ti znaš da smo već pričali o tome i ja sam ti objasnio kako funkcioniše. Prvo, čovek nije zaslužio uopšte takvo ophođenje prema njemu. Stavili ste ga na ’stop’ listu ovde za neki slučaj koji nema blage veze sa njim. Ti si meni tada rekla da ćeš da razgovaraš sa premijerom, da će premijer da vidi o čemu se radi i da će da razgovara sa ministrom pravde i ministrom policije“, rekao je navodno Simić Mimozi Kusari. A da bi otklonio bilo kakve dileme, rekao je i da na neke odluke, koje Srpska lista donosi zajedno sa Radoičićem, „ne može da utiče ni Vučić, niti bilo ko drugi“.
Iz tih razgovora naslućuje se da bi Radoičić hteo, ali da sa vlastima u Prištini još nije rešio status persona non grata na KiM. U Srbiji, iako je već dve i po godine na režimu sankcija SAD, nije imao takvih problema. Naprotiv. Za relativno kratko vreme, sa kumom Zvonkom i njegovim bratom Žarkom Veselinovićem u Srbiji je izgradio poslovnu imperiju, koja ortacima svake godine isporučuje milione evra profita iz legalnih poslova. Njihova „krovna“ kompanija Inkop iz Ćuprije, u čijem sastavu posluju i firme Doli Bel (vlasnik je istoimenog hotela i restorana na Kopaoniku), Putna izgradnja, a od pre dve i po godine i Novi Pazar put i Betonjerka Aleksinac, imala je 2022. neto dobit 28,8 miliona evra, a godinu dana ranije profit je bio 18,8 miliona evra. Dve njihove kompanije, Inkop i Novi Pazar put, često su angažovane kao podizvođači na izgradnji puteva širom Srbije, koje finansira država, ne toliko novcem iz budžeta Srbije, gradova i opština, koliko stranim kreditima koje će sa kamatama vraćati svi poreski obveznici.
Posebno je impresivan rast prihoda njihove nove firme, Novi Pazar put. Pre nego što su je preuzeli Radoičić i braća Veselinović, ta firma je 2019. imala ukupne prihode nešto veće od dve milijarde i neto dobit od samo 20,9 miliona dinara. Sa novim gazdama, međutim, već dve godine zaredom Novi Pazar put ima prihode veće od pet milijardi dinara, a za samo tri godine gazdama je napravio neto profit od 2,65 milijardi dinara ili skoro 22,5 miliona evra. Poređenja radi, u poslednjoj godini pre nego što su je preuzeli Radoičić i braća Veselinović, neto dobit bila je manja od 178.000 evra. Nakon toga je u proseku svake godine bila ne 42 odsto, već 42 puta veća.
I treća njihova firma, Betonjerka Aleksinac, iz godine u godinu beleži sve bolje rezultate. Prošle godine povećala je prihode na 412,9 miliona i iskazala dobit pre oporezivanja od 104,2 miliona dinara. Poenta je u tome da je ta firma godinama bila u stečaju i da od 2015. do jeseni 2019. nije imala ni dinar prihoda. Tako je bilo sve dok je 25. septembra 2019. nije kupio Inkop. Već u prvoj godini sa novim gazdama, 2020. u do tada praznu rubriku – poslovni prihodi upisana je suma od 174 miliona, sledeće 250,8 miliona, a lane 412,9 miliona dinara.
Uspon trojice ortaka sa severa Kosova na srpskom poslovnom nebu počeo je u jesen 2018, kada su Radoičić i braća Veselinović i formalno postali vlasnici Inkopa. Do tada se u Agenciji za privredne registre pet godina kao vlasnica vodila Dušica Maksimović, sestra braće Veselinović, koja je pre pet godina Žarku prebacila 20 odsto, a Zvonku i Milanu Radoičiću po 40 odsto udela. Od tada je, sudeći i po javno dostupnim finansijskim pokazateljima, počeo nezadrživi uspon, o čemu svedoči i podatak da je 2018. neto dobit Inkopa bila manja od 543.000 evra, a lane je konsolidovana neto dobit dostigla rekordnih 28,8 miliona evra. Za samo četiri godine, dakle, dobit su uvećali 5.200 posto!
Mnogi ekonomisti ukazuju na to da u Srbiji, decenijama unazad, svaka vlast ima svoje tajkune, a o bliskim vezama tandema sa severa Kosova sa vrhom države i SNS-a, osim činjenice da je Radoičić potpredsednik Srpske liste, na izvestan način svedoče i selfiji starijeg Veselinovića sa bratom predsednika Andrejem Vučićem. O tim vezama posredno svedoči i naizgled sitan detalj da je izvesni Milan Miletić iz Ćuprije pre 11 godina, pod rednim brojem 2.283, bio na spisku donatora SNS-a za izbore 2012. Nedugo potom, 8. marta 2013. Katarina Milanović iz Lazarevca, dotadašnja vlasnica Inkopa besplatno je firmu ustupila sestri Zvonka Veselinovića, koja Miletića odmah imenuje za direktora, a sedište firme seli iz Lazarevca u Ćupriju. Miletić je i danas direktor Inkopa i jedan od zakonskih zastupnika Doli Bel, ćerke-firme koju je Inkop osnovao 2015. Sve ostalo je istorija.
A istorija Milana Radoičića počela je ne na ekonomskim, već u rubrikama crne hronike, u junu 2003, kada je posle akcije Sablja u sadejstvu srpske, makedonske i bugarske policije uhapšena takozvana Leskovačka grupa, koja je 13. januara te godine u Skoplju otela makedonskog biznismena Mitada Salija, zastupnika Folksvagena za Severnu Makedoniju. Dvojica uhapšenih i kidnapovani Sali imenovali su, odnosno prepoznali Radoičića kao jednog od učesnika u otmici, ali su naknadno promenili iskaz. Jedan od njih, Aleksandar Šoškić, nekadašnji žandarm i učesnik rata na Kosovu, u martu 2004. umro je od prekomerne doze lekova u beogradskom Centralnom zatvoru, dok je drugi uhapšeni, Milutin Pavlović, 1. avgusta 2005. pobegao iz zatvora u Zabeli.
Radoičić je uhapšen i septembra 2009, kada je policija na ulazu u Rašku, zaustavljajući automobil u kome se nalazio, utvrdila da je pokazao falsifikovanu ličnu kartu na ime Jovana Kalezića iz Danilovgrada. Kalezić je, inače, hapšen u nekoliko navrata zbog trgovine drogom i nelegalnog posedovanja oružja. Radoičić je tada izjavio da je tuđu ličnu kartu sa svojom slikom koristio zbog učešća u ratu na Kosovu. Oslobođen je krivice za učešća u otmici. Deceniju i po kasnije, Radoičić je ne samo potpredsednik Srpske liste već i po mnogim kriterijumima „uspešan biznismen“, koji sasvim lepo može da živi i od legalnih poslova.
U međuvremenu, i na severu Kosova je uspostavljen novi mehanizam, u vidu tendera, preko kojih se povlašćenim pojedincima odobrava novac iz budžeta Srbije, za finansiranje nekih projekata od navodno opšteg značaja. S druge strane, nema baš mnogo dokaza da iko kontroliše namenu tako odobrenih para poreskih obveznika. Zato nije ni čudo što se na svakom koraku, umesto gotovih, mogu pronaći tragovi započetih, ali nedovršenih objekata, kao novo spomeničko nasleđe jedne politike koja sve svoje uspehe bazira na prividu i iluzijama, ma koliko da one koštaju. Pri tome, nedovršeni projekti, za koje je novac već isplaćen, bar su vidljivi, ali postoje brojni primeri i „objekata“ koji nikada nisu ni započeti, iako je novac odavno prebačen na račune izvođača radova. I dok su za obične građane ti projekti samo iluzija, to se ne bi moglo reći za neke „biznismene“, jer je zahvaljujući tim iluzijama za njih postala realnost činjenica da se po iznosima na svojim računima sada mogu svrstati u novu finansijsku elitu zemlje. Pri tome je vrednost nekretnina u njihovom posedu samo spoljašnja manifestacija finansijske moći koju su stekli i koja se sada vidi u Kosovskoj Mitrovici, a još više u mnogim gradovima u centralnoj Srbiji.
Jedan od najeksponiranijih poduhvata na severu KiM bila je Sunčana dolina, povratničko naselje na brdu Mali Zvečan, iznad Kosovske Mitrovice. Odabrane firme sa severa Kosova dobile su višemilionske iznose za izgradnju ovog naselja, po uzoru na izraelske kibuce. U toj „ekipi“ bila je i firma Rad 028 iz Zvečana, koja je od 2015. „pobedila“ na više od stotinu tendera za razne projekte, čija je ukupna vrednost, prema računici NIN-a, skoro 110 miliona evra (info grafika broj 1). Formalni vlasnik ove kompanije Radule Stević široj javnosti postao je poznat tek kada je američko Ministarstvo finansija i njega u decembru 2021. obuhvatilo sankcijama, a kao razlog navedena je bliska saradnja sa Radoičićem i Veselinovićem.
Uz Radula, na tenderima je više poslova dobila i Irena Stević, vlasnica firme I&M Stil, takođe iz Zvečana, kojoj su povereni poslovi vredni oko dva miliona evra. Još jedan sagovornik NIN-a na severu Kosova koji, takođe, nije želeo da mu se pominje identitet, kaže da se za Stevića čulo u poslednjih sedam-osam godina, te da je blizak SNS-u.
„Javna je tajna da je Stević ’igrač’ Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Iza njegove firme stoje njih dvojica. On je dobijao skoro sve tendere koje je ovde raspisivala država Srbija, ali je dobijao i poslove koje rade albanske firme. Niko drugi ne sme i ne može da dobije tender, sve i da ponudi upola nižu cenu. Inače, kao radnike uglavnom angažuje Albance, jer su znatno jeftiniji“, kaže sagovornik NIN-a.
Sam Stević je u izjavi za NIN 2019. kazao da je on vlasnik firme Rad 028, koja je, prema njegovim rečima, u tom trenutku zapošljavala više od 350 ljudi. „Mi zapošljavamo sve, Srbe, Albance i Turke i svi oni dobijaju redovne plate. Sarađujemo sa albanskim firmama, jer je to jedini način da dobijemo dovoljne količine sirovog betona ili asfaltne baze… Ali, na našim gradilištima se govori srpski“, rekao je tada Stević.
Dve godine kasnije, nakon što ga je Ministarstvo finansija SAD stavilo na listu za sankcije i povezalo sa „organizovanom kriminalnom grupom Zvonka Veselinovića“, Stević je za portal KoSSev odbacio bilo kakve veze sa Veselinovićem. „Mogu da pričaju šta god hoće, ja se sa Zvonkom Veselinovićem nisam video 20 godina i nikada nisam imao nikakve dodirne tačke sa njim, tako da su to stvarno sulude priče… Sve što sam radio, radio sam, i iza svakog svog posla stojim. Ja imam firmu registrovanu u kosovskom sistemu, plaćam redovno porez, ispravan sam i sto odsto čist. Svi znaju ko sam i šta sam, kako radim. Iza svakog svog projekta stojim, nema nijedan moj projekat da je pogođen i da nije odrađen. S obzirom na to da znaju svi ko sam i šta sam, mislim da ova odluka neće da oteža moje poslovanje“, kazao je tada Stević.
E, sad u ovaj Stevićev iskaz, makar u onaj deo o svim odrađenim projektima, ne uklapa se baš Sunčana dolina. Ugovor o izgradnji naselja za povratnike potpisan je 2015, ali ono ni posle osam godina nije završeno. Osim Rada 028, za ovaj posao 6,66 miliona evra dobio je i RP Invest, brzo rastuće građevinsko preduzeće, čiji je vlasnik predsednik Udruženja privrednika severa Kosova i Metohije, Radoš Petrović iz Kosovske Mitrovice. Uz to, preduzeće sa skoro istim imenom, RP Invest 1980 iz Kragujevca, koje se vodi na Radoševu suprugu, Jelenu Petrović, za isti posao dobilo je četiri miliona evra, u nekoliko tranši, od decembra 2018 do aprila 2020. Direktor vladine Kancelarije za KIM Petar Petković u autorskom tekstu za Politiku od 17. aprila ove godine tvrdi da će naselje „uskoro biti otvoreno“ i da su u toku „završni radovi na uređenju crkve i javnih površina“.
Iako ni taj veliki i pompezno najavljeni projekat ni posle osam godina nije završen, drugoj firmi Radoša Petrovića, RP Knez KM trebalo je samo nekoliko meseci da na mestu košarkaškog igrališta u Ulici kralja Petra, jedinog u centru Mitrovice, izgradi svoju novu višespratnicu sa poslovnim prostorom u prizemlju i luksuznim stanovima na četiri sprata iznad. I istovremeno da tako zatvori pešačku stazu do galerije Akvarijus, jedine takve ustanove kulture u tom gradu.
Treće preduzeće u kojem je Radoš Petrović suvlasnik, sa udelom od 50 odsto, RP Euro Invest iz Kragujevca mnogo više gradi po centralnoj Srbiji. Ta firma nedavno je predstavila luksuzni građevinski projekat pastoralnog naziva Zelena oaza – kompleks četiri zgrade od po pet spratova sa lokalima za poslovni prostor u prizemlju, 348 stanova i 452 parking mesta u Kragujevcu. Osim Petrovića, 25 odsto udela u RP Euro Investu ima i firma Euro-PVC iz Raške, sestrinska kompanija BAN Investa Bojana Premovića, poznatog ugostitelja sa Kopaonika, građevinskog preduzetnika i čoveka od velikog poverenja Milana Radoičića, dok po 12,5 odsto imaju Davor i Dalibor Peković.
„Radoš Petrović faktički ’drži’ čitav Kragujevac i koliko znam nije povezan sa Veselinovićem i Radoičićem. Inače, on je ranije bio opozicija, uvek je bio protiv naprednjaka, da bi se to promenilo u poslednjih pet-šest godina. Bio je i poverenik stranke Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića“, priča NIN-ov izvor o političkoj pozadini još jednog kontroverznog biznismena sa severa Kosova
U novu zgradu na mitrovačkom šetalištu uselili su se nadaleko čuveni restoran Grej i Srpska lista. Baš dobre komšije, s obzirom na to da je Radoičić potpredsednik Srpske liste, a zajedno sa braćom Veselinović je suvlasnik Inkopa iz Ćuprije, preko kojeg su 2015. osnovali i firmu Doli Bel, u čijem sastavu posluje i hotel Grej na Kopaoniku.
Zgradu na parceli u svom vlasništvu, procenjenu na 350.000 evra, gradi i nekadašnji gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić. Radnici na njegovoj građevini, koja će imati sedam spratova, uglavnom su Albanci, a sagovornici NIN-a objašnjavaju da je njihova dnevnica uvek makar za 10 evra niža nego za srpske građevince. Prema procenama upućenih u cene nekretnina u Mitrovici, kada Rakićev objekat bude gotov, njegova tržišna vrednost biće oko dva miliona evra.
„Nekada je cena stanova bila između 280 i 340 evra po kvadratu, a sada se cene kreću u rasponu od 700 do 1.000 evra. Srpska lista stanove daje kadrovima SNS-a, ne vodeći nimalo računa o ljudima koji su zaista socijalno ugroženi. Inače, ovde svi znaju kako je išao politički i poslovni uspon Gorana Rakića. Najpre je radio kao vatrogasac, zatim kao vozač Krstimira Pantića, bivšeg predsednika severnog dela Opštine Kosovska Mitrovica. Najpre je pod sumnjivim okolnostima završio Ekonomski fakultet, a potom je, nakon 2013. i doktorirao i sada predaje na Višoj ekonomskoj školi u Leposaviću“, kaže još jedan sagovornik NIN-a koji je želeo da ostane anoniman.
Posebna je priča o tome kako dobrostojeći Srbi sa severa Kosova vraćaju dugove svojim „dobrotvorima“. Ilustrativan je primer vlasnika firme Rad 028, Radule Stevića, koji je kupio stan od 90 kvadrata i garažu u Beogradu na vodi, a sagovornici NIN-a sa severa Kosova tvrde da stanove u Beogradu imaju i drugi čelnici Srpske liste, s tim što se kao formalni vlasnici vode njihovi bliži i dalji rođaci, koji umesto njih izdaju te nekretnine. „Veliki deo novca od poslova na severu Kosova, uključujući i gradnju nad kojom kontrolu imaju kadrovi naprednjaka, vraća se ’u rikverc’, odnosno natrag u Beograd, jer se tako opranim parama, između ostalog, kupuju stanovi u Beogradu na vodi“, kaže izvor NIN-a.
Srđan Vulović, nekadašnji predsednik Opštine Zubin Potok i vlasnik Kolašin prevoza, jedne od dve kompanije koje drže autobuske linije ka Beogradu, ujedno je i vlasnik građevinskog preduzeća u Kragujevcu Sedef G, koje u tom gradu poseduje zgradu sa 35 stanova u Cetinjskoj ulici, sa 18 garažnih mesta. Po prosečnoj ceni od 1.000 evra po kvadratu, vrednost ove nekretnine je oko 1,8 miliona evra. Uz to, Sedef G počinje da gradi ili aplicira za građevinsku dozvolu za slične projekte na još najmanje dve druge lokacije u Kragujevcu.
Srđan Vulović je, zajedno sa bratom Stevanom, svojevremeno bio označen kao naslednik i pripadnik kriminalnih grupa koje su delovale na Kosovu nakon hapšenja Radoičića i Veselinovića 2012. Obojica su osuđeni zbog šverca nafte na po četiri godine zatvora, ali su, razume se, bili nedostupni organima Srbije. Lokalni mediji izveštavali su da je Vulović kupio i šljunkaru u Lešku, gde je takođe gradio i halu površine koja se meri u stotinama kvadrata. „Srđan Vulović je u rangu sa Veselinovićem i Radoičićem. On i njegov brat imaju sopstveni vozni park u kome je i veliki broj autobusa i praktično imaju monopol na svim linijama, tako da u taj ’zabran’ niko ne može da priviri. Na severu organizuju sva putovanja, ekskurzije, odlaske na stranačke skupove… Inače, Srđan Vulović je ranije bio kadar SPS-a, sada je u SNS-u“, priča naš sagovornik.
Za razliku od tih, privatnih projekata, oni koji se finansiraju javnim novcem napreduju neuporedivo sporije. Ili, još gore, tapkaju u mestu. Visoko mesto na dugačkom spisku nedovršenih projekata svakako zaslužuje i najveći i za građane možda najvažniji – Regionalni vodovod za četiri opštine na severu Kosova. Njegova gradnja počela je pre jedne decenije, 2013, kada je promovisan kao projekat od kapitalne vrednosti koji će omogućiti nesmetano snabdevanje pijaćom vodom Leposavića, Zubinog Potoka, Zvečana i Severne Mitrovice, vodom iz jezera Gazivode. Koštao je dva ljudska života i više od 16 miliona evra. Dva radnika RTD iz Bora stradala su, naime, tokom prokopa tunela u Jagnjenici u Zubinom Potoku, a njihova tela pronađena su u tunelu nekoliko dana posle nestanka. Polovinu novca za vodovod obezbedila je Vlada Srbije, a još toliko opštine, koje su se zbog toga zadužile i uzele kredite kod beogradskih komercijalnih banaka. Posle nekoliko odlaganja, projekat je proglašen uspešno završenim na Vidovdan, 28. juna 2019, ali će vam svaki Mitrovčanin posvedočiti da grad i danas dobija vodu iz Fabrike vode u Šipolju u južnoj Mitrovici. Isključenja i restrikcije vode su i dalje redovna pojava u Mitrovici i Zvečanu.
Odluka o izgradnji nove zgrade Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici 2017, uz podršku Evropske komisije, u dogovoru sa Beogradom bila je jedan od onih retkih projekata koji je mogao da dodatno stabilizuje poziciju srpske zajednice na Kosovu. Ali, posao izgradnje je propao, a EK je povukla bespovratnu finansijsku podršku preko IPA projekata od 4,5 miliona evra, jer opština Mitrovica zvanično nije pripremila zemljište za gradnju, a nezvanično zato što taj posao nije dobila „prava firma“. Ta prava firma, Rad 028, započela je radove na raščišćavanju terena za gradnju nove zgrade Univerziteta u junu 2021, a od 16. avgusta 2021. do 13. januara 2023. dobila je u četiri tranše ukupno 929 miliona dinara ili 7,74 miliona evra da obavi taj važan posao. Danas, dve i po godine kasnije, nije završena ni polovina grubih radova.
„Tamo nikada nema više od desetak radnika“, svedoči za NIN jedan od zaposlenih na Univerzitetu koji je zahtevao anonimnost. Projekat je, tvrdi, isti kao i onaj koji je napravio austrijski IC Consulten, uz ingenioznu izmenu plana tako što su laboratorije, koje su bile predviđene na poslednjem spratu, sada spuštene na treći, a Rektorat je podignut na vrh zgrade. Samo ta izmena plana koštala je, prema rečima sagovornika NIN-a, oko 300.000 evra.
Jedan drugi majdan u koji se besomučno sipa novac iz budžeta je Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici. Samo za rekonstrukciju i dogradnju objekata fizikalne medicine 2021. je izdvojeno 497 miliona dinara ili 4,14 miliona evra. I taj posao je dobio Rad 028, a radovi su svečano otvoreni u prisustvu načelnika ovog odeljenja dr Dragiše Milovića, nekadašnjeg saradnika Olivera Ivanovića, sada funkcionera Srpske liste i predsednika opštine Zvečan u ostavci. U međuvremenu je još 296 miliona dinara Rad 028 dobio za rekonstrukciju postojećih objekata Zdravstvenog centra u Mitrovici.
Prilikom završetka radova na odeljenju Fizikalne medicine u aprilu ove godine, Danica Grujičić, ministarka zdravlja u Vladi Srbije, najavila je da će njeno ministarstvo nabaviti i odgovarajuću medicinsku opremu za to odeljenje. Istom prilikom Grujičićeva je tiho najavila i opremanje angio-sale u Zdravstvenom centru u Kosovskoj Mitrovici, koja ne postoji, iako je svečano otvorena još 2013. Zbog toga se teški, životno ugroženi kardiovaskularni pacijenti i dalje leče na VMA u Beogradu, dok se stotine miliona dinara ugrađuju u zidove odeljenja za lečenje reume.
„Obaveza države Srbije je da na jedan zakonit, transparentan način nabavi još jedan skener, koji će biti kompatibilan sa angio-salom, jer je važno da ti strateški aparati budu kompatibilni.“ Ova pomalo neobična rečenica ministarke Grujičić, u kojoj naglašava nužnost zakonitosti u nabavci opreme postaje jasnija sa saznanjem da je ista firma, Rad 028, zadužena i za nabavku opreme za Zdravstveni centar u Mitrovici. Jednako tako ova firma „stručna“ je i za nabavku opreme za Univerzitet, a kao kruna svega raspolaže diskrecionim pravom u raspodeli pomoći domaćinstvima za građevinske radove, ili započinjanje malih biznisa. Reč je o stotinama miliona dinara, nad kojima ne postoji nikakav nadzor nadležnih organa.
Od osnivanja, 2014. do danas firma Rad 028 na tenderima koje su raspisale opštine na Kosovu dobio je poslove vredne ukupno 13,17 milijardi dinara ili skoro 110 miliona evra. Većina ovih projekata nije završena. Neki nisu ni započeti.
Da država nije zaboravila ni Gračanicu, ni opštine južno od Ibra, potrudio se da naglasi predsednik Srbije i na biznis forumu u Leposaviću 2018, kada su najavljena tri velika projekta, investicije u tri mini-fabrike. Prva je bila fabrika stočne hrane, kapaciteta 5.000 tona godišnje i podni magacin za skladištenje sirovina i gotovih proizvoda u Gračanici, na teritoriji Opštine Priština. I ovaj posao dodeljen je, u avgustu 2020, firmi Rad 028, po ponuđenoj ceni od 114,9 miliona dinara ili 977.000 evra. Do danas radovi nisu ni započeti.
Drugi veliki projekat bila je izgradnja hladnjače za voće, skladišnog kapaciteta 2.000 tona u Lapljem Selu. I taj posao, po ceni od 157,5 miliona dinara ili 1,34 miliona evra, takođe u avgustu 2020, na tenderu dobila je firma čiji je vlasnik Radule Stević u međuvremenu dospeo na listu sankcija SAD. Od svih radova na sva tri projekta, završen je – jedan temelj.
„Srpska lista danas služi samo kao protočni bojler za novac koji se vraća u Beograd na vodi ili u druge veće centre“, kaže za NIN Branislav Krstić, politički analitičar, nekadašnji reporter Rojtersa i čest gost TV političkih debata u Prištini. „Mislim da je konačni cilj te i takve politike iseljavanje što većeg broja građana srpske zajednice i rešavanja problema Kosova tim putem.“
Krstić je uveren da je Srpska lista projekat koji je osmišljen i nastao uz naglašenu podršku nekih političara sa Zapada i uz izdašni priliv budžetskih para i iz Beograda, ali i Prištine. „Vlade Ise Mustafe, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja obezbedile su stotine, pa i hiljade radnih mesta i milione evra budžetskog novca, koji se slivao u ruke bosova Srpske liste, koji su ih dalje trampili za glasove na izborima. Dakle, kosovska država je jedan od glavnih faktora jačanja Srpske liste na severu Kosova, jer je ona od početka bila instrument za gušenje svakog otpora Srba. To je učinjeno, ali je Srpska lista i dalje potrebna za momenat kada zvanični Beograd sa projekta ’Kosovo je srce Srbije’, pređe na projekat ’ZSO je srce Srbije’, a kosovskim Albancima da nezavisnost. Trenutno je Kosovo deo države Srbije samo u njenom budžetu“, ističe Branislav Krstić.
Ako se ima u vidu da se iz budžeta Srbije, prema izjavama najviših zvaničnika, godišnje za KiM izdvaja oko 800 miliona evra, a da je budžet Kosova za 2023. oko 3,2 milijarde evra, jasno je da Srbi sa severa više novca dobijaju iz Beograda nego iz Prištine. To je i jedan od načina na koji Beograd kontroliše kosovske Srbe, a Priština to ne može. No, uprkos svim tim stotinama miliona evra, decenijama unazad na severu Kosova nije izgrađena nijedna tržišno orijentisana i uspešna privatna kompanija.
„Skoro 50 odsto severa KiM je pod šumama, a nismo uspeli da napravimo nijednu drvno-preređivačku firmu. Bosovi Srpske liste mnogo se više interesuju za građevinu i gradi se na svakom koraku, jer novca ima, a i radne snage, koju gotovo 100 odsto čine Albanci. Potrebno je, ipak, uvažiti činjenicu da je šverc ne samo kriminalna delatnost, već i važna privredna grana na severu Kosova, od koje žive mnoge porodice. Pritom svi oni vezani su perverznom omertom kojom se za posao, za platu nekog od članova uže porodice, mora učiniti bilo šta. Podseća me ta situacija ovde na onu koju je Srbija nedavno upoznala u Jagodini. Skoro cela zajednica je ucenjena na taj ili sličan način“, kaže za NIN nekadašnji službenik srpskih institucija na severu sa odličnim uvidom u „organizacione metode“ Srpske liste.
O tome kako se arči javni novac za NIN svedoči i Branimir Stojanović, nekadašnji predsednik Opštine Gračanica. „Na čišćenje, pranje i zimsko održavanje ulica Opština Gračanica je za 2021/2022. potrošila 1.330.000 evra. Samo u julu 2022. za usluge pranja trotoara i pešačkih staza Opština Gračanica platila je 58.772 evra. Prema fakturi oprano je nekih 14.693 metara trotoara i pešačkih staza, koje u našoj opštini ne postoje“, ističe Stojanović.
Takvih primera je nebrojeno. Tako NIN-ov izvor koji je na početku teksta objasnio da iza finansijskih malverzacija stoje pre svega politički razlozi navodi da je u jednom trenutku na severu Kosova pravljeno sedam bazena. „U Zubinom Potoku, mestu od 5.000 stanovnika, građen je zatvoreni bazen. Potrošeno je milion i po evra, a bazen nikad nije sagrađen. Slično je bilo i u Leposaviću gde je, takođe, planirana izgradnja zatvorenog bazena. Potrošeno je 800.000 evra, novac je došao iz kosovskog budžeta, a iskopana je jedna rupa i pobodena su dva šipa. Niko nikad nije pozvan da makar objasni gde je otišao taj novac.“
Govoriti samo o kriminalizovanom severu predstavlja danas političku platformu, koja nema utemeljenje, kaže za NIN Kajleb Vaugh, politički analitičar NGO Aktiv iz Kosovske Mitrovice. „Njegovo jačanje bilo je plod političkog dogovora, ali su prema našim informacijama kriminalne aktivnosti u saradnji srpskih i albanskih grupa sada u silaznoj putanji.“
Veton Elšani, potpukovnik Kosovskih policijskih snaga, trenutno prvi čovek Direkcije Sever sa sedištem u Severnoj Mitrovici, ističe za NIN da problem nije samo šverc, već i „brojne otkrivene plantaže kanabisa i aparati za rudarenje kriptovaluta“. U prilog tome navodi da su pripadnici KPS za godinu i po dana pronašli i uništili 11 mini-plantaža kanabisa na severu Kosova. On i dvoje njegovih kolega iz službe za borbu protiv narkotika, sa kojima smo razgovarali, navode da su ove akcije bile plod tajnih mera nadzora, a da je kanabis bio namenjen „beogradskom tržištu“. Izvor NIN-a tvrdi da rudarenje kriptovaluta drže Albanci, dok su plantaže i male laboratorije za proizvodnju kanabisa u zajedničkom vlasništvu Srba i Albanaca.
„Mi smo orijentisani samo na borbu protiv kriminala, politika nas ne zanima“, dodaje Elšani, a na pitanje kako pravi razliku između organizovanog kriminala i sitnog šverca od koga žive brojne porodice, odgovara da sam zakon pravi razliku i da ne misli da sada ima toliko puno tog sitnog šverca. „Mislim da ovde veći problem stvara korupcija, kojom bi trebalo da se bave odgovarajuće službe“, ističe Elšani.
Za sada se stiče utisak da je zbog korupcije i kriminala na severu KiM više zabrinuto Ministarstvo finansija SAD, nego vlasti u Beogradu i Prištini. Jer, kako drugačije objasniti da sve veće prihode i profite ostvaruju upravo firme čiji se vlasnici već godinama nalaze na crnoj listi SAD. Kao da su američke sankcije Radoičiću, Veselinoviću, Steviću i sa njima povezanim licima svojevrsna preporuka za dobijanje novih, unosnih poslova, koji se finansiraju novcem poreskih obveznika Srbije.
Istraživački tim NIN-a: Milan Radonjić, Milan Ćulibrk, Zoran Preradović i Dragan Jovićević
