недеља, мај 19, 2024

Novinari dočekali bombe

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Pre tačno četvrt veka, šestog aprila 1999. godine, u režimskom tabloidu Politika Ekspres objavljen je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Potpisao ga je izvesni Miroslav Marković, a potom je u celini bio pročitan i na Dnevniku RTS. Samo pet dana kasnije, novinara Slavka Ćuruviju je dočekalo 14 metaka s leđa, u haustoru zgrade u kojoj je stanovao. Ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999.

Ubice su danas na slobodi, a o nalogodavcima se nikada nije ni vodila istraga. Gde smo bili, šta smo radili u međuvremenu?

Valja iznova pročitati taj zloglasni tekst, pa skapirati koliko se malo toga promenilo za čitavih 25 godina.

I koliko je u pitanju jedna poznata rusko-srpska škola antizapadne propagande – a Vladimir Putin je Borisu Jeljcinu tada još uvek donosio burek sa votkom.
„Već trinaest dana nacistička NATO armada seje tovare smrti po Srbiji i Jugoslaviji, pod zapovedništvom vašingtonskog bolesnika rata Adolfa Klintona“, svoj tekst nadahnuto otvara Marković.

A zatim se bavi anonimnim domaćim izdajnicima („autošovinistima“, takoreći) koji zahtevaju „bombe za Srbe“ jer smatraju da su „Srbi isključivi krivci“ za krvavi raspad Jugoslavije.

Tekst zatim citira autoritet poput dr Mirjane Marković, tj. njenu izjavu da je u našem društvu „izdaja dostigla najvišu tačku“, i da joj je „vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava SAD u njihovoj želji da bombarduju Srbiju“. Marković (Miroslav, ne Mirjana) zatim razvejava sumnje o identitetu istog: „Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji“.

Njegov greh? „Uradio je sve“ da bi „zabludelim Srbima objasnio kako treba da se okrenu budućnosti koja je, jasno, na Zapadu“.

Sledi par rečenica o izuzetnom stanju demokratije i medijskih sloboda u Miloševićevoj Srbiji (jer, kakva je to „diktatura“ u kojoj „narod, na bezbroj izbora, slobodno bira svoju vlast i gde izlazi sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina“?).

I za kraj, otvorena pretnja: „Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A, ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“.

Danas je poznato i kako je nastao ovaj odurni tekst – direktno je zatražen od najvišeg rukovodstva Politike, prema svedočenju bivšeg glavnog urednika Politike Ekspres („odlučeno je da objavimo tekst u kojem ćemo podsetiti da se Ćuruvija zalagao za bombardovanje zemlje“).

Autor teksta je svedočio da ga je napisao „iz revolta“ što „pronatovske javne ličnosti ćute o zločinima nad našim narodom“ i da je u pitanju bio njegov lični stav.

Uzgred, za ubistvo Ćuruvije ovi novinari-na-zadatku su pred sudom (2020) sumnjičili Zemunski klan i – Zorana Đinđića.

Prvostepeni sud je dva puta doneo istu presudu, ukupno 100 godina robije za četvoricu okrivljenih iz Službe državne bezbednosti.

Ali džabe, kada su nedavno oslobođeni, dok u našem društvu novinari i dalje „dočekuju bombe“.

Naime, analiza „Slavko Ćuruvija Fondacije“ (SĆF) pokazala je da su kritički mediji tokom 2023. godine čak 884 puta bili na meti najnovijih tabloida (Informer, Alo, Srpski telegraf, Novosti i Kurir).

Drugim i već viđenim rečima, najmanje 884 puta neki novinari u Srbiji su iznova „dočekali bombe“ prema režimskoj propagandi.

Cinici bi rekli da smo „opet pred bitkama, koje nisu oružane, mada ni takve nisu isključene“.

A gde su bitke ili najteži trenuci po državu i narod – iza ćoška su i progon, linč i obračun sa nenarodnim novinarima.

Na primer, u tabloidu Alo, članovi redakcije ovog dnevnog lista Danas komotno su nazivani „gebelsovcima“ i „ustašama“.

Jezive pretnje nedavno su dobili i novinarke Ana Lalić, Ksenija Pavkov i drugi, dok je Dinku Gruhonjiću pretnja smrću ispisana upravo u haustoru zgrade u kojoj stanuje. Svaka sličnost sa Slavkom Ćuruvijom je namerna.

A čemu služi ova organizovana kampanja protiv kritičkih novinara?

Deo odgovora je sledeći – u pitanju je prosta politička ili režimska borba sa svim alternativnim narativima i pogledima na svet ili stvarnost.

Tabloidi ovako obavljaju „prljav medijski posao za vlast“, rečima Dragoljuba Draže Petrovića.

Drugi deo odgovora, i zloglasniji mehanizam, je delegitimizacija istinskog novinarstva kao „plaćeničkog“, dakle, pristrasnog.

A oni koji „plaćaju“ su „tajkuni“ i „opozicija“ ili neprijateljske zemlje (naravno) Zapada.

Dakle, kritički novinari se dehumanizuju i etiketiraju kao izdajnici srpskog naroda, pa nasilje sproću dotičnih postaje opravdano i gotovo poželjno.

Uostalom, i Dante je izdajnicima namenio onaj najteži krug pakla.

Na delu je i stara škola rusko-srpske i udbaško-šešeljevske propagande kao svojevrsnog „creva za zalivanje“.

Suština je da se javnost toliko prekrije jednom te istom pričom, sa tolikim intenzitetom, da čak i dobronamerni ili antirežimski pojedinci pomisle da slobodnim medijima „nešto fali“.

Posledica je u političko-medijskoj apatiji, i čuvenom „Novinari lažu“ i „Svi su oni isti“ stavu.

Ovako stižemo do relativizacije svega – znanja, dokaza, argumenata, činjenica, istine, i to je ono što je dugoročno najopasnije.

Uz, naravno, komotne optužbe za „izdaju“, pa Vojislav Šešelj iznova po televizijama čita spiskove „izdajnika“ poput spiskova nepoželjnih porodica u Hrtkovcima onomad.

Međutim, Šešelj i šešeljoidi su samo najistureniji egzemplari, pošto je njihova opsesija „izdajničkim medijima“ gotovo legendarna.

A stvarni problem je u puno opštijem i dubljem svetonazoru koji ne podnosi ili aktivno prezire svaki pluralizam, i svako kritičko mišljenje u društvu.

Za mnoge obične Petre Petroviće sa uplatnica, kritički orijentisani novinari (i ljudi) zapravo su neprijatelji naroda i države, i to je tako. U ovim decenijama teškog i opasnog življenja, ukupna javnost je i sama postala radikalizovana.

Kakva sloboda mišljenja, govora i izražavanja, kakvi bakrači – sve su to ustaše, poturice i autošovinisti, đavo ih odneo.

I ovako nam već 30+ godina prodaju iste bele bubrege umesto pravih.

Marko Vidojković, primoran da napusti Srbiju, ispravno svedoči o jednoj „savršeno organizovanoj mreži terora“ – od javnih funkcionera i režimskih medija, preko desnih ekstremista i huligana, do hiljada internet botova ili trolova, sve u funkciji organizovane kampanje blaćenja, uvreda i pretnji.

Jedina upadljiva razlika sa devedesetim godinama verovatno su plaćeni ili pak „slobodnoradikalni“ botovi, odnosno komentatori ispod vesti, a koji su isplivali na površinu zahvaljujući internetu. Internet je ljudskoj životinji možda otvorio nezapamćene mogućnosti konzumiranja i komentarisanja različitih sadržaja, ali je ukazao i na sve manjkavosti ljudske prirode.

Hoćemo li ove komentare nekad analizirati kao slike po pećinskim zidovima iz paleolita?

Mi u svojim lobanjama i dalje nosimo mozgove iz Kamenog doba, a interneti i algoritmi baš i nisu kompatibilni sa takvom ljudskom prirodom.

I samo nas dodatno uvlače u rupu ili pećinu tribalizma, neznanja i neslobode.

„I prije je bilo kretena, ali nije bilo tastatura“, rečima Mileta Kekin. Biće da je bolje vreme za demokratiju i slobodu govora bilo doba kada se po vesti ili nekakvo informisanje moralo prošetati noge do kioska, umesto prčkati mobilni telefon na WC šolji.

Za Bertranda Rasela (1940), „nijednog čoveka ne možemo smatrati istinski obrazovanim, ukoliko je čuo samo jednu stranu u pitanjima koja dele javnost“.

Rasel je govorio o akademskim slobodama, ali isto važi i za medijske (ne)slobode. Ako uvedemo cenzuru na mišljenje i izražavanje profesora i/ili novinara, „umesto nacije slobodnomislećih ljudi, proizvodimo krdo zatucanih fanatika“.

Pa onda sve postaje medijski iskrivljeno, i „Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć“ iz „1984“ (1948). Javni linč i meta na čelu (tj. leđima) Slavka Ćuruvije iz 1999. i danas zvuče umobolno identično, i zato se valja vratiti ovom tekstu iz Politike Ekspres. Internet ga pamti.

A da li pamtimo – mi? Prisetimo se režimskog i ratnohuškačkog pseudonovinarstva devedesetih onda.

Ratna propaganda protiv spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja se vratila sa osvetom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.