Piše: Anita Beretić
Igrom i zamešateljstvom životnih okolnosti imala sam malu decu skoro dvadeset godina jer sam svoja tri sina rodila u razmaku od deset godina, te je uvek u dve decenije neko bio mali.
To je bilo vrlo slatko i dražesno, ali je imalo i niz otežavajućih okolnosti, poput – godinama nisam spavala, posle još godinama nisam spavala sama bez bar četiri, a najčešće šest nogu i isto toliko ruku po raznim osetljivim delovima mog tela, nisam godinama jela toplu supu jer dok dođem na red neko od njih već povraća, neko je prevrnuo tanjir, a neko se dere jer neće supu, hoće batak…i još puno toga.
U tom razmaku njihovog odrastanja imali smo jednu konstantu – pesme i priče pred spavanje. A i kad im se ćefne. Svih tih skoro dvadeset godina neko od njih je žalio gusku koju je želela da pojede lisica jer se razbolela, pa bi joj lakše bilo, zeca koji je tužno žalio za svojom zaleđenom barom ili šta već, leptirom koji samo što nije smaknut zato što neće da doleti amo, pa je neko nešto nekome rekao da je najbolji san stekao, a sna nigde, nesrećni slavuji koji godinama tiho poje da se draga ne probudi, kao osuđeni… A tek priče! Tri praseta su ih zasmejavala do poznih detinjih godina, a da uopšte nisu bendali za mudrost graditelja praseta, majka koza koja je iz samo njoj znanih razloga išla u nabavku ostavljajući jariće same budila je u njima zabrinutost, Trnova Ružica koja bi spavala do besvesti ih je poprilično nervirala, a Crvenkapica ih je uvek dojmila svojom hrabrošću i upornošću. Mnogo su bili pravični, moram priznati.
Zbog te narečene razlike u godinama stizale su nas i druge priče, koje su i dorasli i nedorasli slušali, pa kako god – i Most na Žepi, i Aska i vuk, i Knjiga, i Deca, I Lovac u žitu, i Hajduci, i Zastideo se majke, i Orlovi rano lete, i Četiri muškarca u čamcu, a o psu da ne govorimo i, ima jedna za koju više ne znam da li sam je ponela njima kući sa svojih časova u školi ili sam nju odnela svojim đacima iz kreveta sa svojom decom.
Zija Dizdarević (1916 – 1942), Majka
Ispričana tečnim, bosanskim, šta god to značilo, jezikom, oslikavajući sve, ceo svet za koji je mlađahni dečak bosanske kasabe znao. Za mračne prostorije u kojima se odvijao njihov razigrani dečiji život i, istovremeno, turoban život njegove majke, pun straha, strepnje, nemoći i skrivene tuge. Očevo prisustvo bilo je vreme kada se svi sklanjaju, žene pokrivaju lice velom, sa malo i to grubih reči. Deca su rasla, ipak se sa nekakvom radošću igrala i razabirala čuda života i sveta oko sebe. Sve do dana kada je kaldrmom zagrmeo i – Tuuu, tuuu, tuuu, tonobil, pod čijim točkovima je skončao pripovedačev mali brat… Majka je u svom grču i boli i očaju istrčala, a otac je oterao u kuću jer je “vas dunjaluk” nepokrivenu gleda.
Priča se završava ovako:
“Sjećam se: polazio sam na “škole”. Mati je grcala ispraćajući me: Pripazi, sinko, grad je dušmanin. Ne iđi sredinom đade, satrće te štogod, ama nemoj ni plaho uz kraj – da te, boj se, ne udari nešto s krova, vego hajde ‘nako, ‘nako…
Dalje nije znala. Ili nije mogla!…”
To nam je nekako ostalo. Pustili smo vazda nekih suza u životu pri raznim rastancima kako su se selili tamo i vamo, razvijali krila, nekad ovako, nekad onako. Ja bih počela – Nemoj džadom, a nemoj ni uza zid, već nako…
Da sam danas bila u Beogradu kad su ova deca polazila u školu, istu bih mantru izgovorila, da pomogne. A ne bi pomoglo. Nema nama lakog leka od ovoga. Tragedija je mnogo duboka i svoje korene je pustila dublje i postojanije od čvrstine kaldrme Zijine kasabe.
Svi žalimo, verujem, iskreno i duboko.
Ali, da li svi razumemo i prihvatamo i sopstvenu odgovornost što se krećemo u “kutiji – sobi” baš kao i Zijina majka.
Pročitajte priču.
Svaka slučajnost sa stvarnošću, ali u širem smislu, je potpuno namerna.
