Dragan Banjac
Vratimo se u blisku prošlost. Pre godinu dana, nakon što je samo dva-tri dana pre toga uveravao, Ukrajince, Ruse i svet da to neće da uradi Vladimir Vladimirovič Putin napao je susednu nezavisnu zemlju. Svi su, i laici i naročito „eksperti“, najviše pominjali – blickrig, nemačku reč koja se u ove naše jezike davno ušunjala i jezikoslovci je pišu u germanizme. Iako većina zna evo i njenog značenja iz Velikog rečnika stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke. U tom velikom rečniku (1647 strana) na 219-oj stoji da je u pitanju silovit rat kojim se za kratko vreme nastoji poraziti neprijatelj, brz, munjevit rat. Kraj.
Ali, munjeviti rat je danas zakoračio u drugu godinu i onaj goropadni Rus, bivši žbir one velike sovjetske „državetine“ u Nemačkoj očito nije iščitao Klajnovo i Šipkino pojašnjenje koje, ipak, precizira da je u pitanju rat kojim se za kratko vreme NASTOJI poraziti neprijatelj.
Putin se, dakle, da ne pomenem razumljiviju reč – preračunao. I – on ne ratuje, samo je pokrenuo „specijalnu vojnu operaciju“. I nije napao neprijatelja!
U svojoj zemlji je zaveo propise koji se s pravom mogu nazvati po onom grčkom (Drakon) zakonodavcu. Ko krene „uz dlaku“ život mu je ugrožen a ako mu se posreći završiće u bajbukani na višegodišnjoj robiji.
S druge strane, Ukrajina je na početku sukoba, reklo bi se, imala samo visok moral i rešenost da se odbrani. Evropa, stara kurva da prostite, htela je odmah da pomogne ali se uzdala da će sve trajati mnogo kraće i da je Putina i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog moguće privesti za astal. I pored saznanja da je mogućnost pregovora u ranoj fazi sukoba ravno demokratizaciji Srbije recimo. Nemcima (i ostalima) nije bilo do sukoba sa Rusijom, svi su pominjali ruski gas i više su, kancelar Olaf Šolca, predsednik Francuske Emanuel Makron apelovali na Putina da se mane ćorava posla. Njima se, naravno bez uspeha pridružio i turki predsednik Redžep Tajip Erdogan, ali ne i bivši soroševac, mađarski premijer Viktor Orban. Njemu za nešto trebaju i Putin i Rusija.
Vremenom se Evropa (i svet, čitaj SAD i Velika Britanija) ujedinila i kako je sukob odmicao sve glasnije se govorilo o novčanoj pomoći Ukrajini, hrani, lekovima… na kraju se došlo i do tenkova i druge vojne skalamerije bogatog zapada koji je za ovaj sukob makar malo grešan, najmanje pet procenata. U Kijev su odlazili svetski lideri, Zelenski je pozivan na Zapad, ceo svet je na neki način postao jedinstven. Evropa i svet su Rusiji uveli sankcije.
Samo je Srbija stala uz agresora!
Badava je „ujedinjeni svet“, taj mrski nam Zapad od čijih para preživljava srpska silesija tražio od ovdašnjeg bega da „uskladi spoljnu politiku sa Evropskom unijom“, srpski predsednik Aleksandar Vučić je, i u svojstvu premijera, Zapadu o’merio od šake do lakta, stao uz zlikovca iz Kremlja. Upravo ovih dana negde se pohvalio da je „njegova“ Srbija jedina istrajala u nameri da bratskoj Rusiji ne uvodi sankcije. Koje bi je, inače, pogodile koliko i visoke temperature saharsku oblast,
Neko reče da je Rusija u poslednjih godinu dana „moralno diskreditovana“ i da će joj biti potrebno „vremena da se oporavi“. Setio sam se stare priče iz dalekog svojetskog socijalizma kada je neko Josifu Visarionoviču (Staljinu) rekao da ga u javnosti opanjkava rimski papa. Koliko taj papa ima divizija, pitao je Koba. Kad su mu rekli da nema nijednu, samo je odmahnuo rukom.
Da li je Putinu stalo do moralnog kredibiliteta? Nije! I vreme za oporavak mu ne treba. Ostaje mu problem što blickrig nije sproveo i da se na početku druge godine rata nalazi pred porazom.
Nazire li se novi raspad Rusije? Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji pominje da je preko milion visokoobrazovanih stručnjaka napustilo tu zemlju, i da je time smanjen njen potencijal za reforme. Kakve crne reforme, Putin preti koferčetom i upravo ovih dana raspoređuje bojeve glave…
Nasuprot svetu je „jaka“ Vučićeva Srbija. Umesto da se poradi na iskorenjivanju putinifilije, prekreče murali Ratka Mladića, uđe u NATO savez i krene ka demokratizaciji društva i članstvu u Evropskoj uniji, puku se i dalje servira lažno rusko prijateljstvo, svetina se zamajava povratkom Kosova (radije zemlju bez naroda!) u sastav zemlje, merkanju (kao u doba Slobodana Miloševića) teritorija Bosne i Hercegovine, Crne Gore, bogami i Hrvatske. „Državnik“ u liku fudbalkog navijača poručio je i „dronove samoubice“, prikazuje lažnu moć. Narodna za to kaže: Plaši mečku rešetom!
Bilans jednogodišnje ruske agresije teško je sačiniti. RTL Direkt (Mojmire Pastorčić) sinoć je prikazao da je stradalo 180.000 ruskih, 120.000 ukrajinskih vojnika i 30.000 civila. Putinu je to niška, ima „mesa“. Dodajmo ovim crnim brojkama desetine hiljada osakaćenih vojnika sa obe strane, uništene gradove, nestašicu energije, glad…
Zlikovac nije uspeo da postigne cilj, ali se obratio naciji. Obećao je okupirane teritorije, Putin nije spreman da stane. „Našu zemlju je nemoguće pobediti na vojnom polju“, obećao je Rusima koji su mu (bez prisustva stranih novinara!) zapljeskali uz suze radosnice, videlo se na ekranu.
Sve to podržava većinska Srbija. Pozicija, opozicija, sve se sjedinilo. Zavetnici i Demokratska stranka, Dveri i Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, bivši prvi čovek Vojske saglasni oko crvene linije, da sankcije ne treba zavesti. Na drugoj strani nešto razuma stiže iz Građanskog demokratskog foruma Zorana Vuletića koji se bori da građanima Srbija ponudi jedini mogući izlaz, u građanskom društvu, koje treba da prihvati regule Evrope gde ne samo geografski već i mentalutetom pripadaju.
Neki misle da se srpsko klupko odmotava. Gaje se nade da bi to moglo da počne u ponedeljak u Briselu. Taško. Ovdašnji Car (zabrinjavajućoj) većini građana naliči onom caru Hansa Kristijana Andersena kome su se svi divili, videli svilu i zlato na njemu…
Sve dok jedno dete nije reklo – Car je go!
