Dragan Banjac
Nisam otišao na „doček odbojkašica“ na balkon Gradske skupštine beogradske, gde sam poslednji put bio nazočan dosta davno prilikom jedne fešte priređene teniserkama (Ani Ivanović i Jeleni Janković, kada je tadašnja ministarka sporta dva puta dnevno letela u Pariz da bi ih dovela pred svetinu zarad sebe i bratije iz vlade) i jednom dočeku priređenog košarkašima s kojeg pamtim da je Dejan Tomašević uzeo mikrofon i zapevušio „Večeras je naše veče/Tuđman se na ražnju peče“ i „Grkinje su dobre p..ke“.
Tada sam rekao da je taj balkon ubuduće za mene Mont Everest, iako sam se kratko kolebao da li da „dočekam“ zlatne odbojkašice. Nisam otišao i nisam se pokajao. S tim je završeno!
Kako je to, što bi rekao Miljan Miljanić, „timska igra“ sve su Srpkinje, uz ogroman udeo jednog Italijana (Danijele Santareli) kao stratega, podjednako zaslužne za veliki trijumf koji ima poseban značaj jer su isprašile svih dvanaest svetskih reprezentacija koje su im se suprotstavile. Aferim!
Ipak, jedna se izdvojila, „popela na astal“, levoruka Tijana Bošković koja je bila i kapetan ekipe.
Čujem „fura“, forsira ijekavicu. Ne smeta, to je sasvim u redu, kao što je opet – u redu – da joj sestra (ako mi je izvor pouzdan) igra za Bosnu i Hercegovinu. Treba da se navikavamo i na to, ali ne tako što Tijanu, Brankicu… prihvatamo zato što su iz srbijanske kolonije (želja pusta AV i MD) nego što je ova po rođenju Trebinjka (poreklom Bilećanka) tako odlučila. Državljanstvo i pasoš su presudni, možda i nacionalna ostrašćenost koja je (i zvanično) pokuljala ovih dana.
Nadalje, negde sam iščitao da je rođena „na jugu Republike Srpske“. Da nije malo pretenciozno jer Dodikova državica ni toliko godina posle njenog rođenja nema atribute države…, odnosno, recimo kratko, stolicu u Ujedinjenim nacijama. Ništa Boškovićevoj ne manjka na sportskom planu, ona to što ume, a ume kao niko na svetu trenutno, godinama već pokazuje i pokazala je i na tek održanom Svetskom prvenstvu za odbojkašice održanom u Poljskoj i Holandiji.
A onda mi se njena sportska i ljudska veličina (što je uglavnom povezano) srušila na prijemu kod Njega. Nju i časnu družinu primio je nečasni prvi čovek ove zemlje, a ona je na kraju izvadila dres sa brojem osamnaest i poklonila mu ga. Onako udvorički, kako to samo Hercegovci znaju. Umesto da, visoka, lepa i stasita kao većina njenih zemljaka, bude veća od Njega, Tijana se smanjila na nivo suvenira („Imam nešto za predsjednika“) i Njemu poklonila – dres!
Beogradskom čaršijom svojevremeno je kolala priča kako je Aleksandar Đorđević posle jedne zlatne za košarkaše kod Slobodana Miloševića otišao u bermudama. Garnirung te skaske je da je popularni Sale Miloševiću rekao nešto što se gosopadnom Slobi nije dopalo i prijem je bio brzo okončan.
Srbija je zemlja apsurda. Pred poslednje košarkaško prvenstvo, nevažno da li je svetsko ili evropsko selektor Svetislav Kari Pešić pred put je (da li on) doveo patrijarha Porfirija na parket da blagoslovi basketaše koji su se, inače, proveli kao bos po trnju. Niko od njih se nije osmelio da kaže: „Daj, bre, pope, odbij!“
U svetu ima i drukčijih primera. Jedan praški prijatelj mi je ispričao kako je svojevremeno jedan tamnoputi fudbaler ekspresno postao Čeh, dobio pasoš i dao veliki doprinos u kvalifikacijama te zemlje za važno takmičenje. Bilo je dovoljno da selektor ode do Vaclava Havela i sve je sređeno istog dana.
Da ne bude zabune, nemam ništa protiv da dres srpske reprezentacije oblače igrači-ce iz kolonija srpskog sveta ali ako već svoj uspeh uviju u zlato ne treba da tim zlatom kite Njega i ostale narodne neprijatelje.
Tijana i družino, ostali ste bez jednog poštovaoca.
