Dragan Bisenić
Sedam meseci posle početka vojnih operacija u Ukrajini, nastupila je nova faza problema za rusku vojsku koja se nalazi u Ukrajini. Gubitkom Limana, još jednog grada u regionu Zaporožja koji je bio do pre nekoliko dana u posedu ruskih snaga, nastavljena je linija ruskih neuspeha na frontu koja je počela početkom septembra kada su izgubljena četiri značajna grada u Harkovskoj oblasti. Ofanziva je nastavljena na dva fronta – prema istoku i jugu. Ukrajinske snage prvi put su prodrle i na teritoriju Luganska, prema pravcu Lisičanska. Na južnom frontu situacija je još ozbiljnija, jer su ukrajinske snage uspele da naprave dublji prodor, da zauzmu odjednom desetak sela i da skoro opkole ruske snage na Kahovki – važnoj strateškoj tački ka Hersonu. Kako se objavljuje u ruskim i ukrajinskim medijima, ukrajinski predsednik Zelenski naredio je da se tokom oktobra zauzme Severodonjeck, a kontranapad treba da počne odmah, pošto ruska vojska nije uspela da izgradi održivu odbrambenu liniju.
Ovakav kontinuirani neuspešan razvoj na frontu, dovodi u pitanje značaj i uticaj drugih upotrebljenih mera za zaustavljanje i preokret u ovako negativnom vojnom trendu. U međuvremenu je proglašena delimična mobilizacija koja bi trebalo da ojača ruske snage sa novih 300.000 vojnika rezervnog sastava, a političkim odlukama, referendumima i pripajanju četiri ukrajinske oblasti Rusiji, pokušava se izmena karaktera ovog sukoba, koji bi suštinski trebalo sa stanovišta Moskve da se ubuduće razume kao unutrašnji sukob na teritoriji Rusije, a akcije ukrajinske vojske kao napad i agresija na teritoriju Rusije.
Referendumima Rusija je praktično anektirala oko 115.000 kvadratnih kilometara, što je 15 odsto ukupne teritorije Ukrajine, na kojoj živi oko 10 miliona stanovnika, što je, opet, četvrtina ukupnog broja stanovnika zemlje.
Sve to, međutim, nije moglo da bude zamena i kompenzacija za neuspehe na bojištu. Ruska vojska, a naravno i političko rukovodstvo, zbog ovih poraza našla se na meti veoma snažne, oštre, lične i maksimalno javne kritike. Nezadovoljnike predvode dvojica „najvećih vlasnika“ privatnih armija na ukrajinskom ratištu – čečenski lider, Ramiz Kadirov i šef grupe Vagner, Denis Pušilin. Njima su se pridružili još neki deputati u državnoj Dumi.Treća armija – Savez dobrovoljaca Donbasa i dalje ćuti. Oni su prvi napali Ministarstvo odbrane i Generalštab.
Nezadovoljstvo se, međutim, ne zaustavlja samo na kritici očiglednih neuspeha. Problemi za rusku vojnu akciju počeli su još sredinom leta, kada je postalo jasno da je ona dostigla svoje limite i zapala u svojevrsni ćorsokak. Posle početnih uspeha, linije fronta su stabilizovane, a napredovanje ruske vojske počelo je da se meri desetinama ili stotinama metara. Pošto su SAD, EU i NATO definisale i otpočele svoju snažnu vojnu pomoć Ukrajini, rat je postajao sve savremeniji i smrtonosniji. Ukupna dinamika sukoba išla je u pravcu nadmoći Ukrajine. Rusija je bila toga svesna i pokušala je da menja format akcije, da angažovanjem dobrovoljaca uveća broj vojnika na frontu, ali to nije dalo rezultate. Dok se zapad mobilisao da otkloni i ublaži posledice rata u Ukrajini i umanji ruske sposobnosti za vođenje rata, stanovništvo u Rusiji nastavilo je da živi opušteno kao da se gotovo ništa ne dešava, uz neke pokušaje da se prilagodi sankcijama.
Već tada je počelo tiho, zatim sve jasnije nezadovoljstvo moskovskih birokratskih ešalona koji su tražili odlučne mere sa ruske strane i vođenje rata, „po NATO pravilima u slučaju Kosova“. Pošto Putin nije dao osnove da se pretpostavi da će biti primenjene te mere, nervoza se povećala kod ljudi koji su smatrali da je dugoročna perspektiva specijalne operacije veoma loša. Postavljana su brojna pitanja i poraslo nepoverenje prema vlasti, dok su Ukrajinci sve aktivnije i aktivnije delovali protiv Rusije. Počele su da se šire sumnje da je sve u stvari blef i da se obavljaju neki tajni pregovori.
Onda je došao veliki udarac septembarskim uspesima ukrajinske vojske pod Harkovom. Ta akcija je psihološki i politički učvrstila pozicije Ukrajine i obeshrabrila mnoge u Rusiji. Posebnu važnost imale su za sve stanovnike Donbasa jer ih je navela da postave pitanje svoje dalje sudbine. U takvoj atmosferi došlo je do objavljivanja delimične mobilizacije i održavanje referenduma o prisajedinjenju ove četiri oblasti Rusiji.
Uz sve to, ruski stručnjaci, ruska inteligencija diskutuje kuda vodi ceo sukob i koji su njegovi ishodi. Iako se predstavlja da je Kina jedina i nesumnjiva budućnost, mnogi od njih nisu spremni da se odreknu veza sa zapadom, iako su sada ta vrata zatvorena i čini se da će ostati takva na duži rok. Nastavak vojnih neuspaha veoma ozbljno bi potkopao poverenje u celokupni poduhvat koji je započeo 24. februara.
U svoja tri istupanja u toku poslednjih 10 dana, najvažnija novina u govorima ruskog predsednika su ponovljeni pozivi Ukrajini da se počnu mirovni pregovori. U poslednjem govoru prilikom ratifikacije priključenja četiri oblasti Rusiji, Putin je taj poziv ponovio dva puta. To, čini se, govori o spremnosti ruske strane da okonča vojnu akciju pri sadašnjem stanju i linijama razdvajanja. To je mnogo manje i uže od onoga što su bili zvanično postavljeni početni ciljevi vojne akcije (denacifikacija, demilitarzacija i garancije bezbednosti za Lugansk i Donjeck). Naročito, to je mnogo manje od lepeze radikalnih mišljenja i ideja koje su se razvile u međuvremenu,a koje su se kretale od toga da će sve to primorati NATO da se povuče, ako ne i dezintegriše i da će ruska akcija konačno uništiti liberalni poredak. Iznad svega maštu su raspaljivale ideje o obnovi imperijalne veličine i značaja Rusije. Sve to, naravno, nije moglo i neće se dogoditi.
Jasno je da se sukob nalazi na prekretnici između nove eskalacije i njegovog zamrzavanja. To je delikatna tačka u kojoj i Srbija treba da se ponaša oprezno i delikatno ukoliko želi da ne pretrpi štetu veću od neminovne.
Ukrajinski predsednik Zelenski saopštio je da neće biti nikakvih pregovora s Rusijom i to dekretom zabranio, osim ako Rusija ne napusti celokupnu teritoriju Ukrajine. Ruska strana opet tvrdi da o statusu četiri pripojene oblasti neće biti pregovora. Jasno je, stoga, da što se tiče sukobljenih strana, rešenja nema.
SAD, čini se, spremne su za neku vrstu ustupaka koji će dati prostor za časni izlaz Moskvi. To bi moglo da se zaključi iz poslednje kolumne Tomasa Fridmana u „Njujork tajmsu“. Fridman poziva da se „ostavi malo dostojanstva“ za rusku stranu, „čak i ako se ponaša sa potpunim zanemarivanjem bilo koga drugog“. Istaknuti ruski stručnjak, Dmitri Trenin, postavlja sledeću dilemu: Pitanje je hoćemo li da se zaustavimo i da se o nečemu dogovorimo. Najvažnije je da ne eskaliramo dalje situaciju. Ako stvari sledećih nedelja budu išle u lošem pravcu, mnogo ćemo žaliti što se nismo zaustavili na ovoj tački”, upozorava Trenin.
(Izvor: Medija centar Beograd, autor je novinar, publicista i bivši diplomata)
