BEOGRAD, 5. oktobra 2022. – Dvadesetdve godne od petooktobarskog bunta Srbija je sve dalje od zemalja kojima geografski pripada. Bezmalo dve decenije zemlja je i bez poslovođe, glavnog kreatora demokratskih promena, čoveka koji je, kako reče Boško Jakšić, gotovo mesijanski bio posvećen da ovu zemlju, koja i dalje ima nahijsku dušu (Latinka Perović), uvede u Evropsku uniju. Dovoljno povoda da, kada za to nema snage i volje njegova Demokratska stranka, Građanski demokratski forum (GDF) organizuje okrugli sto na temu „Šta je nama Zoran Đinđić danas“.
Na početku rasprave Zoran Vuletić je postavio pitanje – da li je Srbija uopšte razumela ono čemu je stremio Đinđić. „Ne bih rekao da smo na početku jer su ostale neke tekovine te prve vlade na kojima plivaju sve vlasti nakon njegove smrti, koriste blagodeti te vlade ali niko nema hrabrosti ni volje da nastavi politiku koju je ta vlada trasirala i da nastavi sa perspektivama koje je ponudila društvu“, rekao je juče u Medija centru Vuletić i najavio učesnike u ovom razgovoru – Dunju Melčić, Vladimira Gligorova, Boška Jakšića, Latinku Perović, Žarka Koraća, Aleksandra Boškovića. Radeta Radovanovića, Nenada Prokića, Zorana Panovića i autora Mijata Lakićevića.
Dunja Melčić: Sve je pretvarao u politički djelatnost
Javljajući se iz Frankfurta putem „zuma“, Dunja Melčić je kazala da ne može da govori o unutrašnjo-političkoj situaciji u Srbiji jer, kako je naglasila, nikad nije živela u Srbiji. „Prisjetiću se davnih dana kada sam se upoznala sa Zoranaom Đinđićem. Sreli smo se u proljeće/rano ljeto u Frankfurtu 1978. godine. Nisam imala nikakvih kontakata sa ljudima našeg porijekla i moje cijelo okruženje bilo je njemačko. Slično je bilo i u Konstancu gdje je Zoran studirao. Smjestio se kod Ivice Glazera koji je bio iz Zagreba kao i ja ali dosta stariji od mene. U toj kući je bilo puno prostora. U Frankfurtu sam studirala filozofiju kao što je i Zoran studirao u Konstancu, pripremala sam se za doktorat“.
„Rekla bih nešto o Zoraovim osobinama koje nisam odmah uočila ali su mi se naknadnim opservacijama učinile značajnim. Prije svega jedna velika sposobnost učenja. Sjećam se i jednog razgovora između nas dvoje kada smo se ljutili na neke desničare u Konstancu, išli smo preko mosta… a Zoran je rekao: ‘Ma, sve ih treba poslati na pirinačna polja’. Nisam točno znala šta to znači, ali mi je zvučalo prilično zastrašujuće. Rekla sam mu da je staljinist. Pred spavanje sam čitala Bakunjina i bila njime oduševljena. Sloboda, sloboda je najvažnija. Nije tu bilo nikakve svađe između nas. Kod njega se razvila još jedna osobina; sve što pročita ili mu padne na pamet, on je htjeo da to pretoči u nešto djelatno“.
Za Zorana je bila najvažnija politička filozofija koju je pokušavao i sam da formuliše i on je, kako se teorijski bavio političkom filozofijom tako ju je uvijek pretvarao u neku djelatnost, u ovom slučaju u politiku. Ispostavilo se da je to bilo kobno za njega, rekla je Dunja Melčić.
Gligorov: Srbija je ostala i bez države i bez demokratije
Iz Beča se javio Vladimir Gligorov i rekao da ovih dana ponovo čitao neke Đinđićeve radove, posebno Jugoslaviju kao nedovršenu državu, i da ga je iznenadilo koliko ta kniiga sociološka a ne folozofska. Đinđić je smatrao da Jugoslavija strukturalno ne može da funkcioniše. On je pripadao kritičkom delu društva i dve njegove knjige su kritika ‘revolucionarnog prosvetiteljstva’. „Njegova osnovna teza je da Jugoslavija ne može da postoji bez društva i da je ono, zbog intervencija vladajuće partije, razbijeno. Mogao bih da se sporim oko toga ali to nije toliko važno“.
U toj knjizi nemate mnogo o demokratiji, bez obzira na to što je Zoran (i u DS) pokazao izuzetne organizatorske i političke sposobnosti. Stranku je u osnovi okrenuo u socijaldemokratsku. Dosta je radio na tome, da se demokratski ponaša ćak i sa protivnicima i nije čudno da je on bio ključna ličnost demokratskog preobražaja u Srbiji. U njegovoj političkoj opredeljenosti uočljivo je okretanje ka Evropi, ka modernizaciji, oslanjanje na razvijene evropske zemlje i istorijske reminiscencije zapažanja zaostalosti srpskog društva.
O odnosu države i demokratije u Srbiji, Gligorov kaže da je ključna bila sredina osamdesetih godine kada se postavljalo pitanje da li prvo demokratija ili izgradnja države. I dvehiljadite i do dana današnjeg ključna tema za Srbiju jeste da li je demokratski put način izgradnje države. Isto tako je ključno pitanje bilo legitimnosti vlasti, istakao je Gligorov.
On je podsetio da Srbija ne voli progresivne političare i odbacuje one koji bi da modernizuju zemlju. O Đinđićevom ubistvu Gligorov je rekao da je u pitanju „politički zločin“, strah od onih koji su jako dobro prošli 90-ih godina da bi mogli izgubiti ono što su stekli i strah zbog toga što se Zoran jako oslanjao na Evropsku uniju (EU). To je dolazilo od ljudi koji su učestvovali u jednom zločinačkom poduhvatu i posle njegovog ubistva imali ste kontrarevoluciju i povratak svega što podseća na stav da je država važnija od demokratizacije, da prv moramo da budemo državotvorni pa posle sve ostalo. Onda imate nerešena pitanja, kao što je Kosovo, Bosna, Crna Gora, osvajačke ambicije, srpski svet i sve ostalo i to je naravno izvr mnogih neizvesnosti u društvu koje treba da se smesti u međunarodni okvir i nekako smesti i kod kuće i to onda izaziva stanje neizvesnosti zbog čega mi u Srbiji imamo diktaturu…
Iz cele te piče, kaže Gligorov, da li pre država ili demokratija – Srbija je ostala i bez države i bez demokratije.
Jakšić: Đinđićeva Srbija je pucala od naboja optimizma
„Šta nam je ostavio Zoran Đinđić? Mi ovde okupljeni rećićemo mnogo, ali stvarnost ove zemlje govori da nam nije ostavio ništa. Đinđić je imao dar, pokazaće se i usud, da gleda unapred i da pokušava da prodre u suštinu društvenih procesa. Danas političari bez ikakve vizije razmišljaju samo o tome kako da pobede na izborima. Đinđić je želeo modernizam. Demokratija bez hormona rasta. Folisizovana u pubwrtetu. On se ardovao višestranačju. Danas živimo etape jednopartijske države“, rekao je na početku Boško Jakšić, novinar i predsednik Političkog saveta GDF.
Srbije je u njegovo vreme bila miljenik Zapada a on je želeo preskočiti dva stepenika, da nas što brže priključi civilizacijskim tokovima društva liberalnih demokratija. Danas je Srbija autoritarna sa svim insignijama kulta ličnosti. Đinđić je bio gotovo mesijanski posvećen da Srbiju uvede u Evropsku uniju i da je poživeo verovatn bi tu i bila. danas je ova zemlja dalje od Unije nego tada i ideološki je bliža Istoku nego što je Zoran to mogao da sanja.
Đinđićeva Srbija je pucala od naboja optimizma. Danas je ubivena u apatiji i živi u potmulom strahz. n je probudio nadu i nameravao da u politički i svekoliki život uvede ideje i nove vrednosti. Danas se pokazuje da je matrica ponašanja regresivna i da vraća u najgra vremena. Đinđić je oromovisao ideju savremene socijaldemokratije koja danas ovde postoji samo nominalno, u imenima nekih stranaka, a desnica napreduje na svim frontovima. Demokratska stranke, jedna od dve najstarije u Srbiji, bila je u njegovo vreme lučonoša ljudskih prava i sloboda. Danas je ta stranka, na koju je bio toliko ponosan, rasturena jednćelijskim deobama i samo je bleda senka nekadašnje političke moći DS.
Đinđić se trudio, ne uvek uspešno, da oko sebe okupi ljude od znanja. danas se vođe trude da oko sebe okupe kamarilu posilnih. Idolatrija je postala garant uspeha. On je nameravao da reši kosovski problem, ne znamo precizno kako, ali je sigurno da bi njegov pragmatski um smislio da Srbija ne izgubi baš sve. dans smo u situaciji da ni posle decenije pregovora rešenja nema na horizontu a u međuvremenu su prokockane mnoge šanse da nešto dobijemo.
U ekonomiji je aktivirao tranzicioni put i postavio temelje privatizacije za koju se ispostavilo da je bila daleko od uspešne, što nije bio samo njegov greh, ali je omogućio konvertibilnost dinara koja i dalje važi. danas su reformski procesi u zastoju, propraćeni tajnim državnim ugovorima, problematičnim javnim nabavkama i olakim zaduživanjima. Srbija se pretvorila u mega perionicu novca koja je Beogradu zatvorila pogled na reku,
Đinđić je učinio najviše za obnovu hrama svetog Save, uveo veronauku u državne škole, ali strogo uvažavao sekularnost. Crkva mu se zahvalila sramnim govorom na njegovom odru da bi danas oblake tamjana ispunila nacionalizmom, regrutovala klerodesničarske jurišnike i nedopustivo se postavila iznad države. Pokazuje se koliko je Đinđić bio u pravu kada je jednom izjavio: Naše društvo je bolesno na mngo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti“. Danas se pkazuje da srpska politička farmakologija nije u stanju da smisli lek i konačno organizuje uređenu pravnu državu po svim kanonima liberalne demokratije, a kamoli da dotera kolektivni DNK naroda.
Ne smemo da zaboravimo da su u Zoranovo ubistvo umešani mnogi. danas su samo izvršioci u zatvoru, drugi su na slobodi. Atentat je sprečio da ga bolje shvatimo, a on je postao ideja koja nažalost više živi u ovakvim knjigama nego u ovoj mučnoj stvarnosti. Živimo u vremenu kome savršeno pristaje misao italijanskog političara i filozofa Antonija Gramšija: „Dok staro umire, a novo se ne može roditi, nastupa doba čudovišta“, kezao je Jakšić.
Latinka Perović: Đinđić se pojavio u nepovoljnom istorijskom kontekstu
„Kako ja vidim staje u Srbiji u kontekstu pojave Zorana Đinđića? To je pristup vladajućih proizašlih iz osvajanja teritorija, pljačke i zločina, želeći da se po svaku cenu zadrže. Njihov je interes autokratija koja će postati diktatura“.
Poznata srpska istoričarka pomenula je da predstavnici EU sve više razmišljaju o tome „da treba dići ruke od Srbije“. Nedavno sam, kazala je Perović, govorila na jendom panelu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, vidim neke znake koje ohrabruju. Jedna me je novinarka pitala šta to ja vidim a oni ostali ne vide. Moramo imati u vidu da je alternativa, odnosno koncentracija na realnu srpsku državu, njen društveni i kulturni razvoj, vertikala pokušava da potisne tu alternativu i da spreči i svako sećanje na tu alternativu. Čekajte, kako je Srbija dospela u ovakvo stanje i kako ona ne može da iz ovakvog stanja iziđe. Stalno je potiskivana liberalno-demokratska alternativa, odnosno koncentracija na državu umesto teritorijalnog širenja delova koji bi se jednog dana našli u državi.
Perović je istakla da su svi oni koju su jednoj maloj zemlji hteli modernizaciju i priključenju civilizovanom svetu „bili odbačeni“. To je bila i sudbina Zorana Đinđića, a Mijat Lakićević je učinio veliki doprinos nastojanjima srpske istoriografije da realno sagleda razvoj Srbije 19-og i 20-og veka. Podsetiću da je Mijat napisao vrlo značajnu knjigu o manifestacijama te liberalno-demokratske orijentacije, o ekonomskoj politici koja se smatra stubom liberalizma u kritici sa konzervativnih pozicija.
Đinđić se pojavio u nepovoljnom istorijskom kontekstu koji je tražio i znanje i hrabrost i odgovornost, ako hoćete i snagu predviđanja gde će se Srbija naći ako, kako je on govorio, da uže o taj voz evropske orijentacije. Na tom razumevanju Zorana Đinđića i na njegovoj trahičnoj sudbini koja nije usamljena u političkoj tradiciji Srbije, veliki doprinos daće Mijatova knjiga a posebno me ohrabruje to da ona nailazi na odjek kod mladih ljudi jer je pisana na vrlo prihvatljiv način i mislim na jedan istinit i iskren način, rekla je Latinka Perović.
Žarko Korać: Srbija odbacuje reformatore
„Drago mi je da je napisana ova knjiga koja ne samo da daje intelektualnu biografiju Zorana Đinđića nego je povezuje s njegovim političkim radom, sa onim što je Zoran činio. Malo sam u drugačijoj poziciji jer sam bio saučesnik svega toga i jedna od retkih ljudi koji ga je podržavao. Moram da kažem da se taj deo knjizi samo nazire i to još niko nije uradio i mislim da bi za ovu javnost to možda bilo dobro, da se jednog dana napravi knjiga ko je sve pružao otpor Zoranu Đinđiću i ko je bio njegov kritičar. Čak i u knjizi se poajvljuju ljudi koji sada o njemu pričaju pozitivno a inače su za vreme njegovog kratkog političkog života, nešto više od dve godine, bili njegovi najveći kritičari“.
Korać je rekao da je imao dosta teške trenutke, imao teške rasprave i Đinđić je bio oslikan kao i u onoj krvavoj medijskoj kampanji koja je protiv njega vođena. On nije praktično kontrolisao ni jedan medij, izuzev što su Televizija (RTS) i Politika bili blago neutralni ali čak ni oni nisu imali idolatrijski odnos prema njemu. On niti je umeo niti je hteo da kontroliše mediji. Protiv njega je vođena jedna besprizorne medijska kampanja i slika koja je napravljena o njemu, nažalost je bila prihvaćena od velikog dela javnosti. Ona nije uopšte odgovarala istini, čak su ga i njegove kolege sa Fakulteta koji je završio prikazivale kao najboljeg učenika Karla Šmita, što bi u nekoj izvedbi značilo i da je on neofašista, ali se pojavljuju i ljudi koji svedoče o njegovom talentu i sposobnostima.
Autor je uradio veliko delo, ali je knjiga tragična, rekao je Korać. Vidite kako prođe čovek koji je želeo da promeni Srbiju. Količina otpora i nerazumevanja je gotovo fascinantna. Imate tri vrste otpora: Otpor Miloševićevog nasleđa koje ga je ubilo i koje se boji odgovornosti od Haga. Bio je veliki strah od Haga i precenjivanje koliko daleko Hag može da ode i koji su se bojali da će da izgube imovinu koju su stekli pljačkom. To je danas zaboravljena tema.
Korać je podsetio da se stalno pominje šverca cigareta u Crnoj Gori ali ne i u Srbiji koja je petnaest puta veća od Crne Gore i da su ovde švercom ogromni novci zarađeni… Kao drugi otpor Korać pominje pasivni deo stanovništva koji po svojoj prirodi sledi lidera i treći, otpor unutar samog DOS-a. „Od samog početka pojavio se razlaz koji nije bio personalan (sukob Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice) već da su se unutar DOS-a formirale dve ideje o tome šta je Miloševićevo nasleđe. Mogu to da ilustrujem na jedan banalan način: zahtev svih lidera DOS-a da zameni načelnika Generalštaba i smeni načelnika Državne bezbednosti. On je to odbio i podsećam da su obojica dobili dugogodišnje robije. Kada je vlada izabrana i kada je održala prvu sednicu donela je samo dve odluke – da se konstituiše i da se smenjuje Rade marković, načelnik DB koji je danas osuđen zbog ubistava koja je naredio i organizovao. On je dao cinično svoju ostavku koja nije pruhvaćena.
Od početka se pojavila i razlika: šta je, zapravo, Peti oktobar i kojim putem Srbija treba dalje da ide, da li da pokaže razumevanje za Miloševićevu politiku, nešto od nje prihvati… „Zoranu se mogu uputiti razne kritike, imao je svoja ograničenja kao što ih ima i svaki čovek i svaki političar, ali on je po mom mišljenju i to ova knjiga pokazuje, bio svakako najobrazovaniji srpski premijer od posleratnog perioda. Danas imamo na vlasti čoveka kome je najveća zasluga što je završio fakultet.
Korać je i sam iznenađen koliko je Đinđić napisao u domenu političke filozofije i posebno istakao koliko je toga pokušavao da primeni u političkoj praksi. To je tragična priča o modernizatoru i meni je rekao da su mnogi pokušali da promene Srbiju i da nisu uspeli, a on je mislio da će uspeti. To je on stvarno hteo. Danas se govori da ništa nije uspeo i to je ordinarna laž i spisak onoga što je urađeno za te dve godine zaista je impresivan. On je hteo da reši kosovski problem ali je, nažalost, Zapad tada imao jednu politiku prema Kosovu – standardi pre statusa! Drugim rečima: kada se dostignu demokratski standardi na Kosovu, razgovaraće se o statusu.
Biši potpredsednik Đinđićeve vlade rekao da je od strane njegovih savremenika „suštinsko nerazumevanje“ bilo mnogo veće i sem njegove stranke koja ga je sledila (zato što je bio uspešan) Zoran Đinđić je, u stvari, imao vrlo malu podršku i jako veliki broj ljudi mu je bio suprotstavljen. Srbija je, rekao je Korać, imala pozitivan primer čoveka koji je pokušao da je promeni. A poruka „drugog reda“, kako bismo mi psiholozi rekli, je vrlo tragična – da Srbija tvrdo i gotovo jednoglasno odbacuje svakoga ko želi da je promeni!
Nenad Prokić: Politilar, naučnik, mangup
Milosni povod za ovaj naš susret, Zoran Đindđć, još je jedna od žrtava u višestoletnom nizu, pri suludom pokušaju izvlačenja Srbije iz musave jaruge iz koje nikako da se iskoprca. Svi ti napori naletali su uvek na bratski lanac, zlokobno bratstvo u krvi – kako je Đinđića na divanu i upozorio Dobrica Čosić – i u tim naletima redovno bivali potučeni do nogu.
Sa ove distance danas zato baš tačno i ne znamo – kao što se u Srbiji nikad ništa tačno i ne zna – da li je Petog oktobra, čiji je glavni simbol Đinđić – bilo ili nije? Ako ga je uopšte i bilo, onda je sigurno da ni Đinđić, ni ta tanka liberalna evropska struja u Srbiji nije imala nikakvu šansu da prizove racionalnost u ovu crnu rupu. I bratstvo je već šestog oktobra likovalo, jer šestog oktobra je za razliku od petog zaista i bilo. I evo, još traje.
Prvi put sam pročitao ime Zoran Đinđić kada je u NIN-u aprila 1985. godine Zoran objavio nekrolog dijaboličkom misliocu iz epohe svetskih ratova, Karlu Šmitu, „najpametnijem čoveku 20. veka“, kako je tada Đinđić napisao. Izvanredan pisac je isijavao iz tog teksta i zavoleo sam autora naprečac. Ubrzo sam ga i upoznao u Domu omladine, na nekoj tribini je sedeo pored mene, sve zajedno sa repićem i minđušom. Prilikom naših retkih susreta uvek smo pominjali i Šmita i uvek mi je eksplicitno ponavljao da je mu je Šmit opsesija, iako mnogi danas odbijaju da to prihvate. Šmit bi neretko mogao da bude opsesija svakome ko živi u Srbiji. A da li mu je bio uzor i u političkoj teoriji i praksi, svako neka sudi sam za sebe. Ja mislim da donekle jeste. To nije zbog toga što su Šmit ili Đinđić ovakvi ili onakvi, već zbog toga što je Homo Sapiens takav.
Kada čitate knjigu o onome koga više nema, a koji je samim svojim postojanjem obećavao neko ispunjenje – ne ostaje vam ništa drugo, kako kaže Česlav Miloš, nego da se zagledate u lišće koje se njiše na vetru. To njihanje, kada je reč o Zoranu Đindjiću, nikako ne može da bude nekrofilsko, patetično i tužno. Tu ne može biti onog ljigavog zakukavanja, obaveznog među Srbadijom, tim poslednjim evropskim Talibanima.
Naprotiv, tokom svakog podsećanja na Đinđića obuzme vas osećanje vedrine i to čini Mijatovu knjigu vernim odrazom onoga što je Đinđić zaista i bio. Latinka Perović je u svom predgovoru stavila akcenat na naučni i istorijski aspekt Đinđićevog delovanja i smestila ga u nesumnjivi, ali od društva i države zatajeni sled. Mijat Lakićević, međutim ne zaboravlja ni onaj drugi, takoreći mangupski deo u delovanju Zorana Đinđića, a bez toga nema ni potpunog uvida u ono što je Đinđić ostavio za sobom.
Zato ću odati počast Zoranu tako što ću vas podsetiti na osobine koje ne spadaju među njegove najbolje. Volim Đinđića, ali još više volim istinu, da parafraziram Zoranovu parafrazu upućenu Habermasu.
Đinđić je delom svog raskošnog bića, bio i provincijalac. Šimike na široke farmerke i patetična igla na kragni košulje ispod čvora kravate, nisu bili jedini izraz toga. Lako je bilo Vladi Gligorovu, detetu sa samog pozlaćenog vrha titoističke hijerarhije, da odmah prezre sve te njuške iz establišmenta, pa imao ih je svakog dana u očevoj kući. Ali Đinđiću je ipak imponovalo što je upao u to društvo, pa makar mu je bilo jasno da je to bila gnjecava legija lažnih opozicionara, koji su uvek znali za granicu koja se ne sme preći, i koji su odmah saznali kad je postalo bezopasno da se raskokodaču, a tada više nisu imali strah ni za kakvu granicu.
Verovatno je to bio jedan od povoda što je Đinđić povremeno glumio nacionalistu, neuspešnije čak i od onog tantuza Borisa Tadića. Da, Zoran Đinđić je bio ponekad i glumac, glumio je nacionalistu i mangupa, i ta gluma se nije uzdizala mnogo iznad običnog kabotenstva. To je donekle dolazilo i iz njegovog prepotentnog mišljenja da je pametniji od svih. Jeste bio pametan kao pčelica, ali među velikom manguparijom u ovoj kulturi idola i tabua, ta vrsta pameti ne prolazi. Bilo je mnogo, kao što se i pokazalo, i neuporedivo većih mangupa od njega. Pritom, Đinđić zapravo i nije bio mangup, samo je bio opčinjen njima i zato se njima i okružio. Prepostavljam da je pravim mangupima bio smešan i da su se sprdali s njim.
Moglo bi se zapravo reći da je Đinđić bio politički analfabeta za srpske političke prilike, a ispada i da je bio prilično naivan. Prihvatiti Pink Željka znači pojesti lonac kuge. Naivno je bilo pomisliti da ćeš iskoristiti, zatim opušteno preveslati i na kraju odbaciti sav taj ološ koji je uvek u ogromnoj većini – samo zato jer si ambiciozniji, lepši, pametniji, brži, iskreniji, obrazovaniji i dobronamerniji. Zbog toga je zaličio na Brehta, koji je ono što je naivno hteo da uzdigne na nivo najviše estetike. Ali Breht je samog sebe tek nazivao naivnim, dok to međutim uopšte i nikada nije bio.
Možda je to i Đinđićeva ključna greška, koja je podrazumevala sijaset sitnijih grešaka, i one su se pokazale kobne i za budućnost Srbije, a i za njega samog. Onaj deo ljudi koje je on lično izabrao za svoju vladu to i potvrđuje. Polupismeni ministar kulture, koji meša ćirilicu i latinicu dok piše, zatim i hrpa kleptomana na ključnim pozicijama koji su bili direktno njegov izbor. Na sastancima pred sastavljanje svoje vlade, kada se konsultovao sa građanskim delom Srbije, jasno je izgovarao imena koja je predlagao. Birao je mangupe koji će sve upropastiti. „Neka kradu, samo neka rade“. Eto kako su radili. Ne zaboravimo da je u njegovoj vladi bilo mesta i za Momčila Perišića, kasnijE osuđenog na 27 godina robije u Hagu a još kasnije oslobođen od te kazne, Nebojšu Čovića koji je bio drugi čovek SPS-a i Miloševićev gradonačelnik Beograda, Vuka Obradovića koji je svedočio protiv Lazara Stojanovića, svog druga iz vojske povodom njegovog filma „Plastični Isus“ i šefa kabineta Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba oružanih snaga SFRJ u vreme Ovčare … Kolesar mu je bio čovek od najvećeg poverenja i tako dalje. Nisam naveo imena ni polovine od te ekipe.
Vučić i Đinđić su zapravo po nečemu i slični, ne samo zato što dolaze iz Bosne i što su u Beogradu i jedan i drugi patili od peregrinskog kompleksa. Đinđić je, inače, rođen u kući Alije Izetbegovića u Bosanskom Šamcu, kod koga je majka bila kućna pomoćnica. Slični su i po opčinjenosti ulicom. Iz blokova u kojima su živeli, Vučić se opredelio za fudbalske navijače, a Đinđić za filozofiju – obojca iz istog kompleksa. Nije lako na beogradskoj ulici biti nešto i neko, zato su obojca kroz život i bili toliko ambiciozni, što može da bude i dobra osobina.
Ne podsećam na ovo da bih napadao Đinđića – previše mi je draga uspomena na njega da bih to činio – već zbog gnjilog i ubitačnog napora Srbadije da napravi mit o Đinđiću, još jedan u odvratnom i nepreglednom nizu. Čim su ga ubili, počelo je neiskreno talibansko zakukavanje. Sada im je odjednom postao dobar, jer ga više nema. Svi koji su ga napadali dok je bio živ sada kobajagi skrušeni prave svetu kravu od njega, iako i dalje mrze i njega i sve njegovo nesmanjenom žestinom. To rade, jer se nadaju kako je Đinđić bio poslednja i zauvek izgubljena šansa Srbije da prekine pupčanu vrpcu sa Orijentom i ruskom Persijom i da se pridruži civilizovanom svetu – u kojem oni ne bi imali čemu da se nadaju. To sve oni glumataju i da bi bolje mislili o samima sebi, kao i da bi sačuvali kakvu takvu rezervnu varijantu za ne daj bože.
Odahnuli su kad su ga ubili i sad mogu da kukumavče za njim. I to rade svi: od Peščanika do Aleksandra Vučića. Odahnuo je ceo srpski junački bašibozluk i ološ, odahnuli su patrioti jedne tuđe zemlje koji bi, da nas Rusija napadne bili na strani Rusije i koji nemaju politički stav, nego tešku endemsku bolest; odahnula je i Srpska pravoslavna crkva koja je ubistvo proslavila pobedničkim trijumfalnim ratničkim plesom nad Đinđićevim kovčegom u hramu posvećenom sv. Savi, toj prvoj ruskoj instalaciji na ovim prostorima.
Tom prilikom se rahmetli Amfilohije opoganio Urbi et Orbi. Odahnula je i jalova građanska Srbija, jer ne mora više ništa Đinđiću da zakera i da se za to pravda. Bilo je jasno da je borba za evropsku orijentaciju Srbije i povratak izgubljenog međunarodnog ugleda, njegovim odlaskom zadugo izgubljena. I konačno su mogli svi zajedno neometano da opet zadremaju ispod jorgan planine ili da legnu preko bureta rakije, pa da se i dalje međusobno optužuju za svakodnevne kolapse. To jest da se proseravaju.
Đinđićeva sledeća osobina koja se retko pominje, i koju zakasneli mitomani uvek zaobilaze, a koju Mijat nije propustio, jeste – površnost. Stalno je žurio, prestizao samog sebe, preskakao ne samo stepenike nego i svašta još pritom. To je neprestano činio, jureći neki svoj imaginarni ili praktični cilj, a kad bi ga i sustigao, već bi pojurio za nekim drugim. Ponekad, ako ga ne bi sustigao, nehajno bi odustajao i više mu se ne bi vraćao. Čini se kako je njegovoj ambiciji sve bilo dosadno, a ponajviše ljudi koji mu u tom trenutku nisu bili interesantni. Zato ga netalentovani nisu voleli. A oni su svuda u većini.
Bio je i oportunista, ali ne samo za sebe već, ako sme tako da se kaže, i za sve druge. Ta njegova osobina je ona koja je ponajmanje percipirana. I potpuno je besmislena u srpskom svetu. Dati glavu, ili uopšte dopustiti da ti ona igra na ramenima, zbog ovdašnjeg večitog bezizglednog jada i čemera – sasvim je blesavo. I svi koji to ovde rade potpuno su šašavi, kao da nemaju pametnija posla.
Ali, ostaje nesumnjivi utisak da je on zaista i znao šta je bolje za Srbiju od svih Njih, a i svih Nas zajedno. Samo što je golemu većinu i Njih i Nas u Srbiji savršeno bolelo dupe za sve to: Srbija pod autohipnozom, a razum ionako uvek u posedu manjine. Tako i danas većina građanske Srbije veruje u takozvanu većinsku opoziciju, kao da tamo ima u šta da se veruje. Pitajte ih za Kosovo, Bosnu, Crnu Goru i EU i odmah se umuse ko kuče u liftu, pa shvatite ako koristite mozak – da oni ni ne postoje. A ako postoje u mnogo čemu su ako ne isti, a onda i gori od vlasti.
Mit o Đinđiću je ipak nastao i traje jer nas sprečava da izvedemo jedan tačan zaključak: da su svi ovde za Ruse. On sam međutim nije bio ni za koga. Najbolja i glavna osobina mu je bila ta što nije bežao od problema. I tako je dosadio Ćosiću i bratiji – jer kad nešto želiš da rešiš nema mitologije. Mit zahteva razbacano i protraćeno vreme, ne nastaje instant metodom.
Pozivajući se na sv. Avgustina, koji je rekao da su ljudi zavoleli jedni druge i omrzli Boga i da put ka sticanju ljubavi prema Bogu vodi preko mržnje prema ljudima, mizantrop poput mene – jer svaka osoba sa iole razvijenim nervom za opštu korist, životom u Srbiji mora postati mizantrop – poručuje da svaki prosvetljujući napor među rusofilskim kvislinzima i Srpskom pravoslavnom crkvom u cerebralnoj menopauzi – jeste i ostaje sasvim uzaludan. To je porazni saldo svih Đinđićevih i naših napora. Izgubili smo opet. Ko je kriv, draga domovino?
Zato, protiv Njih ne pobuna – jer pobuna je zavičaj robova – nego osveta, i to osveta surovija od svih njihovih zločina, jer su svet ulepšali strahotama.
Neka im se tresu gaće od pomisli da ćemo jednom doći na vlast. Da prebegnu i pritaje se, pa da kao hlamidija iskoče kad opadne imunitet – neće im više biti omogućeno.
Svanuće i taj vedri dan. Aleluja.
Aleksandar Bošković: Ljudi u Srbiji slobodno, radosno i često biraju potpuno iracionalne stvari
Podsećam na jednu Đinđićevu izjavu (21. febrzara 2003) u Glasu javnosti koja je kasnije više puta ponavljana: Ako neko misli da će njega ukloniti i da će tako zaustaviti reforme u Srbiji, rekao je da se taj vara. Pokazalo se da nije bio u pravu, rekao je Bošković, i da je atentat „u stvari bio vrlo efikasan u zaustavljanju reformi“.
Postoji, kaže Bošković, još jedna zabluda koju deli većina ljudi koji učestvuju u političkom životu u Srbiji je to da ta zemlja ima institucije. Osim toga imamo i shvatanje da je ljudska racionalnost koja vodi ka nečem pozitivnom. Smatranje da će racionalni ljudi izabrati ono što je dobro za sredinu u kojoj žive se pokazalo kao neutemeljeno u realnosti.
Ljudi u Srbiji slobodno, radosno i često biraju potpuno iracionalne stvari. Svojevremeno sam ovde nervirao mnoge svoje prijatelje ukazivanjem da je Milošević dobio sve izbore. Iako žalosna, to je činjenica. Većina ljudi koji glasaju u Srbiji i dalje glasaju za to što se nekome sa strane može učiniti retrogradno, anticivilizacijski i antievropski. Prošetajte gradom, odite na Zvezdaru gde je potpuno divljaštvo, to nije čak ni srednji vek, jer u njemu je postojao nekakav feudalni red, ali to slavljenje divljaštva je nešto što se ne može promeniti, posebno ne u aktuelnoj političkoj sceni Srbije gde se političke stranke nadmeću u nacionalizmu i to je nešto što je nekad bilo i u DS – sukob demokratskog i nacionalnog.
Ne možete da budete i jedno i drugo, rekao je Bošković i pomenuo prijatelja iz Bosne, fra Milu Babića koji je rekao u Hrvatskoj „ne možete da budete i Hrvat i katolik“. Bošković je citirao i velikog nemačkog fizičara Maksa Planka koji je svojevremeno rekao da mu, u stvari, nikada ne možemo dokazati da smo mi bili u pravu, a naši oponenti nisu.
Rade Radovanović: Istina se tretira kao neprijateljska činjenica
O tome šta nam je bio i šta nam je danas Zoran Đinđić tek će se pisati, uz krajnje ljudsko priznanje piscu Mijatu Lakićeviću za toliki napor da se predstavi sva kompleksnost Zoranova. Radovanović je izrekao pohvalu Lakićeviću, posebo za naslov „što je dijagnostička definicija“ junaka, Zorana Đinđića.
Nalazim da je značaj ove knjige i u tome što na egzaktan, činjenički način razotkriva i zaveru ćutanja koja postoji u ovoj Srbiji kakva jeste a u vezi sa Zoranom Đinđićem. Srbija je sigurna kuća za ratne zločince, a bogami ne samo za ratne nego i za zločince svake druge vrste.
Živimo u društvu gde se istina tretira kao neprijateljska činjenica, gde se najčešće zloupotreblja odnos sa Kosovom, sa susedima i sagledavanje međuarodne situacije. Zoran Đinđić je bio i ostao jedan kriterij, jedna transferzala i svi koji su bili protiv njega danas su više ruski nego srpski patriota, sve je to protiv Evrope, ne samo protiv EU, nego protiv racionalizma i modernizma i sve je to put u ne znam kakvu nedođiju. Ta idntifikacija sa agresorom (Rusijom – prim. D. B.) i stajanje u dobrovoljačkim redovima kako bi se uzelo učešće u toj borbi kao takvoj, meni je neobjašnjiva i nerazumljiva izuzev ako to ne posmatramo u kontekstu fatalističkog bauljanja koje je svojstveno ljudima i eliti u ovoj zemlji.
Radovanović je podsetio na detalj sprat iznad (gde je bilo sedište Đinđićeve DS) kada su 27. maja 1992. godine borci za srpsku stvar sa tri granate uspeli da u sarajevskoj ulici Vase Miskina masakriraju 26-27 ljudi koji su čekali u redu za hleb, a 110-120 je bilo teže ranjeno. Čuli smo i dan kasnije i u međuvremenu je iskrsla ideja u nevladinom sekotru da se nešto učini. Našli smo se i Zoran je bio užasnut („Ovo će nas svetu predstaviti kao čopor monstruma spremnih na sve“) i tada se, po zamisli Emira Gelje, došlo na ideju da se razvuče poruka na platnu i Zoran je predložio da se nazove crni flor. To je bio najmasovniji antiratni skup za vreme svih ratova na ovim prostorima. Borci koji su to učinili nastavili su dalje svoju borbu za svoju veliku Srbiju…
Zoran Panović: Aerodromu dati ime po Đinđiću
On je podsetio na Đinđićevo putovanje u Banjaluku, gde je išao da otvori fabriku Hemofarma. „Kasnije sam prisustvovao njegovom predavanju u Banskim dvorima. Studentima je održao predavanje na temu „Od nacionalizma ka patriotizmu“. Tog jutra na putu do aerodroma desio se pokušaj atentata kod hale Limes ali mi koji smo bili tamo s njim nismo znali šta je tačno bilo tog jutra“.
Bilo je to i u vreme ameročkog napada na Irak i Ronald Ramstel i Dik Čejni su tražili da se i Srbija, kao i sve druge zemlje plebiscitarno, izjasni o tom napadu. Pitali su i Đinđića i on je rekao da je Srbija toliko izmučena država tek izašla iz jedne autokratije i da nema kapacitet da se izjašnjava o takvim, velikim i bitnim geopolitičkim temama.
Panović kaže da se Đinđić stalno dovodi u vezu sa Nemačkom koja je naš najveći privredni partner i najveći broj radnika radi u nemačkim firmama ali da ta zemlja nije naš politički saveznik. On je rekao da su Đinđić i Milošević „dve posthumne harizme“, ali da sada ova druga više dobija na značaju. Rekao je da je DOS propustio da „napravi još veći problem vlasti koja je došla posle“ i zažalio što se aerodrom („čast Nikoli tesli!“) nije nazvao po Zoranu Đinđiću „jer ime aeordroma daje simbol jednoj državi“, ističuči pariski aerodrom De Gol, Kenedi u Njujorku, istanbulski Ataturk i zagrebački koji je poneo ime po Franji Tuđmanu… Panović je zaključio da Srbija živi u 90-im godinama i da „nam pad Berlinskog zida ne znači ništa“ i delimo se po liniji devedesetih godina.
Đinđić, kaže, nije (iako ih je srušio) zazirao od koketiranja i jedne vrste saradnje sa socijalistima i možda je i to bila velika šansa. „Projekat višepartizma u Srbiji očigledno propao jer naše društvo strukturalno ne može da primi višepartijski sistem. Imamo, sjedne strane potrebu da se napravi jedan narodni, domaćinski desničarski blok, i ovo građansko i liberalno, te snage više vole neko frontovski bezopasni pluralizam, „samo ne politička partija“. Đinđić je, veli, bio čovek partije, znao je da je ona izvor legitimiteta. Nije bio popularan, iako je prema istraživanju Demostata treći po popularnosti, posle Josipa Broza Tita i Aleksandra Vučića.
Mijat Lakićević: Video je Srbiju u Evropi
Autor knjige „Zoran Đinđić prosvet(l)itelj“ rekao je da se ni Demokratska stranka i druge sa kojima je napravio DOS nisu trudile „oko njegovog lika i dela“. Đinđić je, ako sam dobro razumeo Dunju Melčić, sredinom osamdesetih jednom nogom još bio u marksizmu i nije nameravao da sedi na dve stolice.
Hiljadudevetstoosamdesetčetvrta (ali ne Orvelova) mogla bi se uzeti kao prelomna u Đinđićevom Filozofskom razvoju. Tada razmišlja o povratku u Beograd, pisao je prijateljima: „U Nemačkoj je dosadno, u Jugoslaviji će se dešavati krupne stvari!“
Pitanje Đinđićevog ulaska u politiku nije se ni postavljalo, kazao je Lakićević, to je bilo određeno njegovom političkom filozofijom. Pisao je o Evropi sa dušom i zato je strasno video Srbiju u Evropi koja mu to nije oprostila, rekao je Lakićević.
Zoran Vuletić: Srbija na zapadu, u EU
„Prektetnica je bila 2004. godine, kada je u februaru Boris Tadić pobedio na izborima i kada je DS promenila tu paradigmu koju je nosila. Nakon toga mnogo više pažnje se posvećuje Miloševićevim tekovinama nego promenama koje su bile tek u začetku.
Đinđićeva vlada susrela se sa potuno devastiranom privredom, sa bankarskim sektorom koji nije postojao… i to ne bi bilo moguće da koncept te vlade nije bio ‘Srbija na zapadu’ i što pre članstvo Srbije u Evropsku uniju. Neko je rekao da su u toj vladi bili i Nebojša Čović i Momčilo Perišić i Vuk Obradović, ali oni nisu davali ton i bili su rep te podrške, i bili su u toj vladi kao neizbežan faktor jer je broj poslanika koji su imali u parlamentu to nalagao. Nije bilo lako donositi odluke gde je bilo potrebno da 126 poslanika mora da bude prisutno, ali je većina u toj vladi koja treba da donese te promene ostala samo sa jednim poslanikom.
Iz tog ugla gledano da li se neko još seća glasanje Nede Arnerić iz Bodruma i kad to nepočinstvo uporedimo sa svim što se kasnije događalo to izgleda kao banalna stvar. Na tome i na svmu ostalom je lomljen Zoran Đinđić i ta reformska vlada. Ljudi su su prhvatali te promene, recimo u uvozu i izvozu. Ranije su barijere preskakane isključivo po patijskoj pripadanju, ali je sve to Đinđićeva vlada promenila u prvih šest meseci i dobar deo privrednika je to podržao.
I danas sve vlasti koje su lomile Đinđića uživaju na tim početnim tekovinama ekonomskih promena. Nije država propala 2003. nego mnogo ranije, devedesetih. Vuletić je rekao da nije u redu da diskvalifikujemo tu vladu koja je dosta učinila. Ako poredimo devedesete godine to su bile tektonske promene koje su ostale do dana današnjeg. Niko nema hrabrosti od političara da otvoreo kaže: Odustajemo od EU! To je mogao da kaže Vojislav Koštunica koji je zakonom o saradnju sa Haškim tribunalom zabio nož Đinđićevoj vladi, predaju Miloševića proglasio državnim udarom… Kasnije su, Boris Tadić koji je sa Koštunicom formirao sve vlade zajedno izglasali da je Kosovo deo Srbije, a isto društvo je, uz Mlađana Dinkića, predalo energetski sektor Rusiji a danas svi kažu da zavisimo od ruskog gasa.
Niko nema snage da kaže da je Briselski sporazum u redu, u kome jedna tačka kaže da su, zapravo, Srbija i Kosovo priznale jedna drugu – da Kosovo i Srbija neće jedna drugu da ometaju prilikom pristupanju EU i u sve međunarodne organizacije. Iz nekog razloga to se prećutkuje da su predstavnici EU rekli da Srbija može da postane članica ukoliko ne prizna Kosovo i ne uskladi politiku sa EU, i uvede sankcije Rusiji.
A i glavni opozicioni akteri (SSP) odlaze na razgovor sa američkom administracijom i na aerodromu kažu da će razgovarati o svemu samo ne o priznanju nezavisnosti Kosova. O čemu ćemo onda da razgovaramo, o bistroj vodi?!
Zameniti Vučića a ne zameniti politiku ne znači ništa, rekao je Vuletić.
Dragan Banjac
