Skupštinska većina formirana 2020. negacija je evropskog opredeljenja i prevarna radnja, naplavina koje su iznele litije, jedan od simblla Trećeg svetskog rata kojim Putinova Rusija preti civilizaciji.
Nikola Samardžić
Crna Gora nema razloga da bude na pogrešnoj strani u Putinovom izgubljenom ratu. Nema potrebe za novim Dubrovnikom. I tome služe naučene lekcije, koje su važnije od protokolarnih izvinjenja. Ambasador Vlahović je u pravu, uzaludno je i da gubi vreme. U ovome novom ubrzanju koje vodi novom globalnom pregrupisavanju, otvaraju se šanse za nove društvene odnose, novu ekonomiju i regionalnu dinamiku.
Litije su bile najava Putinove agresije na Ukrajinu, repriza pohoda na Konavle koji je trebalo da se završi u samoj Crnoj Gori. Isto se ponavlja u Vučićevoj Srbiji. Samo nas NATO štit čuva od masovnih pokolja, pljački i paganističkih orgija, kako su već stradali Vukovar, Sarajevo, Srebrenica i nebrojena sela po Kosovu. Od pada Miloševića propustili smo ogromno vreme, da postanemo sposobni i branimo sami sebe.
Crnoj Gori je suvišno da se još jednom pridruži Srbiji, na stranputici koja vodi novom moralnom sunovratu. Vučić ne samo da gazi sve norme ljudskosti, prešavši na stranu pomahnitalog kremaljskog kepeca, on uporno otkriva da nije u stanju da vidi neposrednu budućnost. On je mogao da ponese iskustvo tragičnog sloma Srpske krajine u Hrvatskoj, koja je u nekoliko dana nestala, kako bi se oslobodile sve raspoložive snage za podelu Bosne. Kompromis u Dejtonu priznao je stanje etničke podele, ali tako da srpska strana, naizgled pobednička, ponese oreol večite sramote. To nam se prokletstvo svako malo sruči na glavu. Zatim se sve ponovilo na Kosovu 1999, kad je Vučić bio saučesnik novih zverstava, progona medija i političkih protvnika. U danima 5. oktobra 2000, krila ga je jedna od zvezda prevrata, kako je izdaja, u nas, u korenu svakog važnog karaktera. Docnije ga je preuzela agentura predsednika Borisa Tadića, kako je njegov najbliži saradnik Miodrag Rakić suspendovao pravni poredak formiranjem ilegalnog centra moći, uhođenja, reketiranja i parapolitičkog nasilja, sve pod izgovorom odbrane od radikala i reforme pravosuđa. Iz podzemnih dogovora korumpirane Demokratske stranke, tajkuna i službi nastala je Srpska Napredna Stranka koju Vučić upravo namerava da resetuje, ne kako bi bila zdravnija, nego kako bi postala bolesnija, u širokom pokretu u kojem je viđen i kidnaper takozvane opozicije i medijski magnat Dragan Đilas, koji s Vučićem već saučestvuje u projektu podele Crne Gore između Srbije i Albanije. Evropski zvaničnici su nas godinama uveravali da je s Vučićem sve u redu. Prevario je i obično nepogrešivog Mila Đukanovića, i ta greška umalo da postane kobna. Sve nas je obmanuo, vrteo, lagao. I dalje se provlači kroz iglene uši, ali pre zahvaljujući američkim i evropskim diplomatijama, koje su već izgubile prvu rundu Hladnog rata protiv Putina, pre nego svojoj mudrosti, jer je uvek bio na pogrešnoj strani, i kad je bio prihvatljiv nemačkoj kancelarki Angeli Merkel.
U ovome novom svetskom neredu, naše šanse su očigledne. Srbija da uvede sankcije Putinovoj Rusiji, prizna Kosovo i okrene se reformama. Vučić je uporno na strani Putinovog zločinačkog poduhvata, kakav je uvek bio, i sve sličniji Miloševiću koji je Vidovdan 2001. proveo u papučama da bi ga završio u Tuzli, a Hag je za njega, i njemu slične, bio nezaslužena privilegija. Kosovo je potrebnije Srbiji nego ikad, i obratno. Sabotažom pokušaja Kosova da uđe u Interpol Srbija je od severa Kosova formirala zonu bezakonja, gde se kriju ubice, hakeri i manijaci, dok kukumavči za zajednicom srpskih opština čije bi formiranje takođe podrazumevalo priznanje nezavisnosti Kosova od Srbije. Kosovo severno od Ibra jedno je od uporišta regionalnog kriminalnog poretka. U svoje vizije, koje se ruše upravo u Srbiji, ne samo u Ukrajini, Vučić je uvukao i zapadne posrednike, Grenela i Eskobara, i kolege iz susedstva, Ramu, Abazovića i Kovačevskog. Berlinski proces je sve očiglednije nemački projekat odvraćanja Zapadnog Balkana od EU, a Otvoreni Balkan projekat odvraćanja Zapadnog Balkana od EU koji su podržale ruske službe i korumpirane zapadne diplomate.
U istom mentalnom i vrednosnom kontekstu napada JNA i paravojnih jedinica na Hrvatsku, Crnu Goru su, u litijaško-uraškom pokretu okupirale SPC i kriminalni klanovi, s gotovo istovernim pogledom na svet koji se upravo ruši u Teheranu, nakon odvratnih, razarajućih decenija Islamske revolucije. I ikonografija je slična. U navedenom političkom kontekstu, koji je trenutno jedini važan, predsednik Crne Gore doneo je ispravnu odluku kad je skupštinskoj većini odbio da poveri još jedan mandat. Ta većina je talibanizirala Crnu Goru, kompromitovala NATO status države i zaustavila proces evropske integracije, ojadila finansije, obogaljila institucije, javni diskurs svela na sprdnju i lupetanje. Ako je do srpstva, to je ono srpstvo koje je pobedilo pre 35 godina na Osmoj sednici, na strani staljinista i marodera. Ta većina otela je Crnu Goru uprav Crnogorcima, koji nisu samo nacija, nego skup najboljih političkih osobina koje su se definisale, razvile, i očuvale, pred svim izazovima jugoslovenskog iskustva, koje ima i poruke koje su večne i plemenite. Istovremeno su Crnogorci poslednji pravi Jugosloveni, i Đukanović je, ujedno, sačuvao Jugoslaviju, koja je imaginarna, ali i kao takva stvarna.
Crna Gora je 2006. opredelila na nezavisnost, ali, ujedno, i za liberalnu demokratiju koja podrazumeva širenje sloboda i prava, i integraciju u razvijeni evroatlantski svet. Nekim čudom je postajala sve srpskija, ali se i ta transformacija odvijala naopako. Skupštinska većina formirana 2020. negacija je evropskog opredeljenja i prevarna radnja, naplavina koje su iznele litije, jedan od simblla Trećeg svetskog rata kojim Putinova Rusija preti civilizaciji. Nema potrebe čekati, da Putin pripadne prošlosti. (Izvor: Gradski portal)
