недеља, мај 26, 2024

Babeća posla

Slične objave

Podeli

Anita Beretić

Pre neki dan me je urednik ovog Portala (uistinu cenjeni Dragan Banjac) kaštigao kako ne pišem i tako to…

Pre toga, učinio mi je veliku čast gostujući u mom Somboru na promociji moje skromne knjižice i govorio tako da knedla mora stati u grlu. To on tako ume.

Da, rekla sam mu da sam se malo „smakla“, došlo mi je valjda do nosa to naše – evo sad će, samo što nije stanje, a redovno – u ništa, što bi rekli alkari.

U svom am životu, bez lične zasluge i napora, dala za to vreme malo nagrade – postala sam baka unuka Vuka i odmah potom se srela sa saznanjem da ću opet u decembru dobiti unuka, od drugog sina. Malo li je u ovom svetu nemanja, nestajanja, neživota?! Moj život je ovim rođenim i ovim u iščekivanju dobio jednu novu dimenziju za koju sam, možda sebično, procenila da je meni dovoljna i da nadalje možda mogu biti samo to – jedna baba…

Ali, da se ne lažemo, nije da nisam pratila, makar krajičkom oka. Nije da nisam slušala baljezgarije, psovala i smejala se. Ničemu se nisam čudila. Valjda me toj veštini posebno naučio i nedavni šezdeseti rođendan koji sam takođe stekla u periodu mog „odsustva“.  Moj pokojni otac umeo je da kaže – Što kolevka zaljulja, to motika zatrpa.

Tako se u toj mojoj kolevci još uvek ljljuljaju nekakve ideje da će i ovde jednom biti makar – normalno. Budala.

Mislim da neće, bar ne do moje motike.

Time ne želim da mračim, nisam smakla u neku tugu i pesimizam. Ne nikako. Čak ću ponešto, što mogu, i dalje činiti za promene, ali sve sam sigurnija da smo deo planete koji je – pretežno blesav. Uvek na svoju štetu. Uvek mimo zdravog razuma. Uvek podeljeni na protiv i još protivnije. Bez vizije i, što je još gore, bez spremnosti da svojim životima upravljamo sami ako nam se kojim slučajem neka vizija nakratko i javi. Prečesto bez hrabrosti, dostojanstva, bez empatije i solidarnosti. Prečesto kukavice. Sa premalo znanja i sa ogromnim teretom sujete i ni na čemu zasnovane ideje o sopstvenom značaju i veličini.

I šta nam onda teško da trpimo sve što trpimo i živimo kako živimo.

Šest meseci od izbora nema Vlade. Pa šta? Smela bih se kladiti da u stotinama hiljada glava  nema ni znanja o tome da je nema, pitanja o tome zašto je nema, pa čak ni uverenja da bi je moralo biti.

Čemu ta tvorevina i zašto?

I tako neće ničemu služiti. Ali hoće nekome. Vlasniku Srbije i naših bednih života. Njega, hvala na pitanju, imamo i u vrlo dobrom je stanju, primerenom nama samima.

Ne bi On mogao biti toliko nenormalan da smo mi malo normalniji. Ne bi On mogao biti toliko štetan po naše živote i budućnost da mi sami znamo šta želimo.

Imati predsednika koji se svako malo istorijski obraća (nebeskoj) naciji, loče rujno i bijelo vino kao da je u mehani, svađa se sa celim moćnim svetom, ali samo u sebi i u televizoru čiji program gutaju njegovi podanici, šalje dvorsku ludu u Moskvu da dodatno zbrlja i nas i svet. Ne piša ceo dan jer laprda u Skupštini, zabranjuje Prajd, pa se pravi mrtav kad ga ipak dopušta, grli se s popovima koji prete oružjem i postavljaju dijagnoze ljudima, nije ništa drugo do ogledalo nas samih.

Mi ćemo, ne sumnjam, preturati dan po dan, nedelju po nedelju i mesece i godine, a biće nam kako nam bude. Kako, zapravo, budemo hteli da nam bude jer, eto, nema ko.

Svi su isti. Oni su bili još gori.

Sima Spasić će urlati na megafon, Grčić će između dva praseta na ražnju spržiti još neki državni sistem, Vulin će naganjati  protiv ustaša, žene će ubijati u porodici, a mi ćemo, umotani u ćebad i u mraku, čekati neku svetlu i toplu budućnost.

Da nam sama nadođe.