Srbi su vojno toliko slabi da im ne bih, da citiram jednog beogradskog Crnogorca, preporučio ni sukob sa – Lovačkim društvom iz Nikšića.
Dragan Banjac
Srbi su kao rešeto. Ako vam je teško zamisliti da će jednog lepog dana okrenuti leđa braći i tamošnjem despotu Vladimiru Vladimiroviču Putinu, podsećam na nekad poznatu crnogorsku: Nas i Rusa dvjesta miliona. Mada je to u „drugom oku u glavi“ endemska bolest, trenutno je teško zamisliti da bi Crnogorci mogli da se sjate oko nekdašnje parole. Barem ne većinski. Tako će biti i sa Srbima koji, ispostavilo se, pamte kao kokoške – između dva kljucanja. Jer, nakon Rezolucije Informbiroa (1948) posve su zamrzeli Kobu (Josif Visarionovič Džugašvili – Staljin) i bagatelisali ruski udeo (bilo ga je iako ne koliko su tvrdili teoretičari) u oslobađanju Jugoslavije krajem Drugog svetskog rata.
Šta se to desilo devedesetih godina prošlog veka kada su se Srbi okrenuli „majčici Rusiji“, zemlji koja im nikad nije bila (ako to uopšte postoji) prijatelj i jednoj poganštini u liku ledenog policijskog žbira? Izgubljeni ratovi, mržnja prema okruženju, civilizovanom zapadu, SAD… Sve to je uticalo da se građani u većini okrenu onima nalik na njih – musavom istoku. Poltronstvo koje su srbijnski politički miševi iskazivali prema ruskom državnom vrhu prave su burleske. Nekoliko tih ulizivanja burleske su niske vrste, lakrdije.
Prilikom jednog dolaska ruskog drznika u Beograd tadašnji premijer srpski (izbor Borisa Tadića), premijer Mirko Cvetković nakon dočeka sa aerodroma stražnjicu je uvalio u Putinov automobil, opisujući kasnije tu skalameriju i diveći joj se. Umesto da je ispoštovao svoju zemlju i vozio se, ili „zastavinim“, domaćim proizvodom ili crnom limuzinom Vlade Srbije. Komično je bilo i na Vračaru gde su „brata Vladimira“ vodali oko Hrama sv. Save, a najkomičnije kada su mu na novobeogradskom Ušću priredili „vojnu paradu“ (samo su praćke izostale), koju je jaka kiša upotpunila baš kako valja jer su udvorice (sa sve Putinom) imale providne kabanice. Izgledali su žalosno-smešni, naročito Ivica Dačić kome je pokisla ćubica.
Ruska propaganda i špijunaža sve jača
Dvehiljadedvanaeste godine u Nišu je, najviše zahvaljujući zalaganju Ivice Dačića i Sergeja Šojgua, ruskog „generala i političara“, oformljen Rusko-srpski humanitarni centar (RSHC) sa (Aljazeera Balkans, „Borba SAD i Rusije za Niš“) sa idejom da pored niškog aerodroma čeka vremensku katastrofu sa nekoliko vatrogasnih vozila i nosila… RSHC je, nema sumnje, od prvog dana „vojna stvar”. Jer, čudno je da „darežljivi” Rusi predviđaju da će u Nišu i oko njega tako često da izbijaju prirodne katastrofe. Predstavnici Evropske unije i viski zvaničnici zapadnoevropskih zemalja, i Sjedinjenih Država, bezbroj puta su rekli da srpsko približavanje EU ne može da ide zajedno sa sumnjivim ruskim prisustvom u Nišu. „Humanitarci“ su locirani pored niškog aerodroma odakle je do Bonstila, američke vojne baze u Uroševcu, svega 120 kilometra. Rusi i Dačić to pišu u humanost.
Sve što je u Evropi zabranjeno a tiče se ruske propagande u Srbiji je dobrodošlo. Kao Sputnik za čije vesti treba poseban stomak. Uređuje ga Ljubinka Milinčić, koja je novinarsku karijeru izgradila u Borbi, ali kćerka joj nije otišla u Moskvu nego u Pariz.
Mnogo pre Putinove avanture, zatiranje Ukrajine po Beogradu se govorkalo da u Srbiji deluje oko sedam hiljada ruskih špijuna. Ima ih, kažu, i u državnim institucijama gde nadgledaju/kontrolišu poslušnost. Ni druga strana (SAD) ne miruje. U pomenutom Nišu odavno kao protivteža deluje Klub srpsko-američkog prijateljstva, a američka vlada obilato donira niški Klinički centar i druge ustanove. Podsećam i da je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, sa američkom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs još 2006. godine potpisao “Sporazum o zašiti statusa i pristupu korišćenja infrastrukture u Srbiji”, koji predviđa da će status osoblja SAD-a (oružane snage i civilno osoblje Ministarstva odbrane) biti ekvivalentan statusu administrativnog i tehničkog osoblja ambasade SAD!
Srbija – znaci rata
Nešto medijske bure, svakako ispod očekivane, proteklih dana zapljusnulo je baška srpsku mega palanku. Serbia sings of war dokumentarac Rusije danas (Russia Today) koji rešenje srpsko-albanskog konflikta vidi u ratnom sukobu.
Počinje kadrovima iz tri ruska televizijska informativna programa o barikadama na administrativnoj granici između Srbije i Kosova na Merdaru 31. jula i razgovorom sa građanima koji na graničnom prelazu lepe stikere na automobilskim tablicama. “Dok se mi ne budemo s našom vojskom i policijom vratili, stavljaćemo ih.. Prilozi su rađeni kao privid objektivnog izveštavanja i analiziranja teme, ali pažljivije gledanje otkriva ratno-huškačku propagandu po ugledu na onu za Miloševićevog zemana, dosoljenu delovima govora ratnih huškača – patrijarha Porfirije i Aleksandra Vučića.
Prema oprobanom receptu novinčine (čak i jedna najmanje rđava) požurile su da o svemu zatraže mišljenje veoma rasprostranjene sekte – tzv. analitičara i nazovi političara. Marko Jakšić, lekar koji je veću hladovinu našao u politici (Patriotski pokret sa KiM) naslućuje pucnje „za mesec, tri, ili godinu dana“. Ovaj nekad vatreni pristalica kiselog Vojislava Koštunice i ranije je bio poznat po „zapaljivim“ izjavama. Mišljenje su dali Miša Vacić iz Srpske desnice i izvesni Damjan Knežević, osnivač paramilicijske formacije Narodnih patrola. Vacić (koji bi trebalo da ode na pregled kod jednog specijaliste), u majici s velikim Z kaže da je vreme da se pitanje Kosova reši na način „kako je to Rusija uradila sa Krimom“.
U dvadesetšestominutnom dokumentarcu pojavljuje se i ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, koji se založio za otvaranje ruske vojne baze, a naveo je i tri razloga za konflikt: Zapad gura Srbiju ka uvođenju antiruskih sankcija, Srbija je prinuđena da prizna Kosovo, Srbiji preti prekid snabdevanja jeftinim gasom.
Glasni promoter srpskog sveta patrijarh Porfirije govori o “kristalnoj noći u Zadru”, a nije izostali ni delovi delovi govora Aleksandra Vučića u Novom Sadu povodom obeležavanja Oluje, u kojima najavljuje da će se Srbija suprotstaviti NATO-u i zapadu, jer – “mi više nemamo kud”. Navode se i delovi izjava, koji podržavaju tezu da je rat na Kosovu „neminovan, potreban i da je blizu“.
Olenik: Putin – ratni zločinac!
Bojan Kostreš, funkcioner Lige socijaldemokrata Vojvodine, kaže da je dokumentarac tipična ratno huškačka propaganda. “Uostalom, Raša tudej je propagandistički alat Putinovog režima i zato me takva emisija ne čudi. Dragan Šormaz, funkcioner Srpske napredne stranke (nekad perjanica Koštuničine DSS, administrativni tehničar rođen u Drvaru) podseća da godinama govori da Rusija vodi hibridni rat protiv Srbije, a da je centar tih aktivnosti njihova ambasada, RSHC u Nišu, neke minorne stranke, mnogi novinari (čak cele redakcije), nevladine organizacije, pojedinci…
Šormaz se, što je neverovatno, zalaže za izbor prozapadne vlade, uvođenje sankcija Rusiji, za zatvaranje RSHC i progon ruskog ambasadora.
Advokat Aleksandar Olenik, poslanik koalicije Vojvođani, smatra da je emisija Srbija: Znaci rata „primer gebelsovke ratnohuškačke propagande koja pokušava da zločinački narativ Miloševića iz devedesetih godina nametne mlađim generacijama od kojih se uporno krije da je baš Srbija najodgovornija za te ratove i za stotine hiljada žrtava. On kaže da je cilj pripremiti javno mnjenje za nove sukobe u kojima bismo bili „topovsko meso ratnog zločinca Putina“.
Prema njegovim rečima „Bocan Harčenko svojim izjavama o potrebi otvaranja ruskih baza kod nas pokušava da sakrije činjenicu da mi već imao rusku bazu u Nišu, koja se u naslovu bavi spasilačkim misijama, ali nije reagovala ni u jednoj kriznoj situaciji“. Na ovaj način vrši se dalji pritisak na Aleksandra Vučića, jer je ruska strana uvidela da on nema ni lične a ni državničke hrabrosti da sprovede odlučne mere, kao i da nije u stanju da sagleda sve posledice dalje podrške Putinu, zaključuje Olenik.
Srbija je odavno – ruska gubernija
Mnogo je primera ruske bahatosti u Srbiji. Svojevremeno (krajem leta 2017) tadašnji ruski ambasador Aleksandar Konuzin napustio je Prvi beogradski bezbedonosni forum propisno i urlajući „Zar u ovoj dvorani nema Srba!?“, popljuvao učesnike u Domu vojske. NATO i Kfor tada je optužio da krše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN jer „hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike“. Četvrt sata Konuzin je učesnike mazao drekom a niko od mlakonja nije ni pokušao da ga opomene, kaže drzniku da je stranoj zemlji.
Dokumentarac RT nije upalio ratni plamen. Čemu onda prikaz? Da li zbog požurivanja Emanuela Makrona, Olafa Šolca, Miroslava Lajčaka i Gabrijela Eskobara da se Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti nagovore da parafiraju bilo kakav papir? Da li zbog pritiska iz sveta zbog organizacije Evroprajda 2022? Podsećam na slabo pamćenje (i razboritost) Srba. Još uvek većina građana veruje da Rusija štiti interese Srbije u SB UN, iako su ruski zvaničnici, i „brat Vladimir“, bezbroj puta rekli da su za svako rešenje kosovskog konflikta – na koji pristane srpska strana. A toj strani je sada zatega pritegnuta. Nisu usamljena mišljenja da bi Rusi lako podneli srpsko-albanski sukob za njihov račun – ugrožavanje Crne Gore i BiH, kako bi se domogli Jadrana i odbranili Dodikland.
Ništa od rata i sankcija Rusiji
Često ističem jedan podatak. Iako je bajat i danas je aktuelan. Prema Vladinoj Kancelariji za evropske integracije donacije Srbiji za period 2000-2010 (u milionima evra) iznose: Evropska unija – 2.676,74, Nemačka – 713,60, SAD – 581,86, Italija – 272,73, Švedska – 214,58, Norveška – 120,06, Japan – 97,00, RUSIJA – 0,00, KINA – takođe “nula zarez nula”. Posle su to skinuli.
Servilnost Albanaca u vreme Envera Hodže davno je prevaziđena. Jedna pošalica odavno kruži beogradskom čaršijom: U slučaju da Rusi napadnu Srbiju kompletna vlast, opozicija (s izuzetkom Građanskog demokratskog foruma Zorana Vuletića) i 90 odsto građana prešlo bi na stranu okupatora. Pitate se protiv koga bi se onda borili? Verovatno protiv šačice prozapadnjaka koji bi da što pre Rusima – vide leđa!
Ali, kako su Srbi kao kao rešeto moguć je obrt, a što se rata sa Albancima ili s nekom od susednih zemalja tiče od te rabote nema ništa.
Srbi su vojno toliko slabi da im ne bih, da citiram jednog beogradskog Crnogorca, preporučio ni sukob sa – Lovačkim društvom iz Nikšića.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
