Žaba i škorpija

Piše: Dragan Banjac

U jednom filmu na televizoru što bi rekao Svetislav Basara, moguće na jednom od programa HRT, neka bude dovoljno da je prikazan 15. decembra 1997. godine u večernjim satima, priča se „slučila“ (ovo je za Srbe koji vole ničim potvrđene ruske prijatelje) na kauču za vreme tretmana čoveka koji bi da – ostavi alkohol. Terapeut ne veruje u njegovu rešenost i priča mu priču o škorpiji i žabi.

Škorpija moli žabu da je, kao neplivača, prenese na drugu obalu reke.

„Neću. Kad dođemo na kraj ubošćeš me i potonuću“, kaže žaba.

„Ali, to nije logično. Ako te ubodem, potonućemo i ti i ja“, uzvratila je škorpija.

Žaba pristane ali kad stigoše na pola reke škorpija je ubode.

„Ali to nije logično“, reče žaba.

„Nije, ali to je moj karakter“, reče joj škorpija.

Nekoliko dana već čitamo nagoveštaj srpskog zaokreta prema Zapadu. Čak i iz pera iskusnih i valjanih novinara. Jedan svoj komentar naslovljava sa Srbija na Zapadu, a koleginica kojoj se inače nema šta predbaciti i koja je za tri koplja iznad svoje novine da (s najvišeg mesta) sledi pripremanje naroda za – sankcije Rusiji. I, kako je to davno vaspostavljeno, sledi „medijska priprema“,  korekcija javnog mnjenja u kontekstu promene spoljne politike i okretanja vlasti u Srbiji od proruskog ka onom koji zastupaju Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Sve to podupire i Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta u Srbiji.

Ne lupeta samo Nečastivi ministar Tetkin. Tu je i Ana od poverenja, Velika Srpkinja koja je za RTS rekla da su ONI (u ime svih nas) protiv uvođenja sankcija Rusiji i da poštuju teritorijalni integritet Ukrajine. Ana, ‘leba ti, kako poštiiješ teritorijalni integritet te zemlje koju je vaš idol Vladimir skoro porušio!?

Što se „braće“ tiče, Aleka su jedino malo do’vatili ruski mediji (moskovska Gazeta, Vučić je dvoličan političar) i to je ravno muvi na medvedu. Tek malo teže su pridike tokom posete „tri jaka senatora iz SAD“, ali nedovoljne za najavljeni zaokret.

Jer to bi značilo svođenje korupcije na najmanju meru, uređenje prvosuđa, oslobađanje medija (ukidanje Pink-a), kidanja veza sa mafijom i ubicama koje su radile za polzu vlasti, odustajanje od najtupavijih ministara i poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma, od prisvajanja dela teritorija Bosne i Hercegovine, Hrvatske, vraćanje Crne Gore pod skute Srbije. To bi značilo i pružanje ruke kosovskim Albancima, priznanje Kosova…

Plačipi..a se neprestano, godinama unazad žali na pritiske. Najviše onih koji su ga instalirali, sad su tu i Nemci, Britanci. Tu i tamo (setite se čuvene Miloševićeve „Srbija se saginjati neće“) odvaži se i svojim zapadnim mentorima poruči (da čuju samo njegovi glasači) da on predvodi suverenu zemlju, da njemu niko neće govoriti šta i kako da radi.

Možda bi ON i pretvorio, ali šta će sa Babićem, Martinovićem, Rističevićem, Atlagićem, Ivanovićem, Radojičićem, Đukanovićem, Momirovićem, Hrkalovićkom, Mitrovićem, Stevanovićem, Vulinom, Miloradom od Laktaša… Da ga ne povuku u ambis!

Zamislite Dan RS, dernek u Banjaluci bez njuškica iz Beograda, bez patrijarha, obeležvanja stradanja Krajišnika u Busijama kod Batajnice, bez cirkusa ispred ružnog spomenika kod bivše štacije za vozove…

Ništa od zaokreta.

A i šta bismo s našom škorpijom.