Snežana Čongradin
Promena se dešava. Koruptivni režim sa teretom ratnohuškačke prošlosti je odlučio da pokuša da preživi.
Ponovo.
S obzirom na to da je preživeo unazad trideset godina, uz opoziciono jačanje i hvatanje zaleta da se vrati na vlast kontinuitetom politike koja je svrgnuta petooktobarskom revolucijom.
Da takvi, autokratski i diktatorski režimi, negadljivi na inspirisanje ubistava na osnovu nacionalne i verske pripadnosti, kakav je bio slučaj tokom ratova devedesetih u vezi sa tragičnim posledicama koje su srpske vlasti, preciznije horde Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, radikala i socijalista, proizvele, odredivši sudbine stotine hiljada građana bivše Jugoslavije, ubijenih, raseljenih i za ceo život ubogaljenih života, toliko dugo jašu na grbači najsiromašnijih građana na evropskom tlu, zaista je teško zamisliti.
Osim, ukoliko se upravo na nečijoj, odnosno koži građana Srbije, kao i decenijama unazad dešava. Ta razdvojenost od smisla, opšteg dobra, činjenica, istine, čini se kao najkarakterističnija u novijoj istoriji.
I mora da se razume.
Pogotovo u trenucima pokušaja preživljavanja vlasti koja unazad trideset godina određuje nacionalnu i identitetsku supstancu kao genocidnu, ratno zločinačku, nakaradnu i poremećenu, imajući u vidu koje ličnosti i političari agresivnom propagandom teraju da ih biraju i da im tako određuju sudbinu.
Kako to Vučić, od inspiratora i podržavaoca genocida, promotera i zastupnika politike i dela najokrutnijih ratnih zločinaca, profitera na smrti i tragediji nezabeleženoj u odnosu na obične i nevine ljude ljude, još od Drugog svetskog rata, do agresije režima Vladimira Putina na Ukrajinu, danas pokušava da „preživi“ posle višedecenijskog iskustva sejanja smrti i gladi?
Uočljivo je, kažu poznavaoci prilika, za takve kukavice, kao što je Aleksandar Vučić, da imaju podanički odnos prema onome ko je veći i jači od njih, u smislu koji je njima bitan, razume se. A to je čista sila i moć, vrednost koja se izražava bogatstvom i privilegijama naspram većine drastično siromašnijih.
Procene su Vučićeve verovatno bile istinite do sada, da može da opstaje na relativizacijama, negiranjima svojih, isključivo svojih i svoje ratnozločinačke ekipe – zločinima, zbog kojih im je rastao račun u bankama i gomilale se nekretnine.
Došlo je novo vreme, izgleda ovih dana.
Sa ovim prolećem.
Izvesno je da se njegovi mediji, najzločinačkiji tabloidi i elektronski mediji, gde spada i Javni servis, počeli da pripremaju teren za promenu paradigme, za prebacivanje mafije sa jednog na drugi teren.
Sa Putinovskog na onaj koji zastupaju Evropska unije i Sjedinjene Američke Države.
Kakav će biti ishod prilika unutar kojih se genocidni Vučić prebacuje sa ruske strane na američku, na stranu Evropske unije, pitanje je čiji odgovor izvesno neće mnogo radovati građane Srbije kao ni sve žrtve njegove višedecenijske politike.
Možda će im biti malo lakši takav sled događaja, nego da je odlučio da ostane na istom putu.
Ali, nije on učinio zaokret, čijem zamahu ćemo, verovatno, tek da prisustvujemo zbog građana kojim besomučno vlada celu deceniju, potkradajući i gorko ih lažući, već da bi pokušao da sačuva svoje novce, krvavo zarađene tokom rata i tranzicije u kojima su se, zbog njegove politike, zaglavili građani Srbije.
Kao najveće žrtve, odmah posle pobijenih i zakopanih po grobnicama širom Srbije, Bosne, Kosova, Hrvatske…
Plaši se trenutno, užasno se plaši sopstvene „dece“.
Svih tih siromašnih i zaslepljenih građana Srbije, na čijoj tragičnosti života je toliko dugo i predano radio kako bi pribavio sopstvena bogatstva. Plaši se njihove reakcije, kada bude morao da pristane na uvođenje sankcija Rusiji, a celu „karijeru“ je na suprotnim principima izgradio i utemeljio.
I u njih na silu usadio.
(Danas)
