среда, фебруар 28, 2024

Gledaj svoja posla i ćuti!

Slične objave

Podeli

Ivan Srdanović

Srbija je, barem sudeći po blistavim domišljanjima njenog vođe, prihvatila mudrost trgovaca čija su srca hladna kao led, ali kasice i magaze pune.

Nećemo se mešati, ni reč nećemo izustiti zbog toga što tamo neko nekoga bije, okrenućemo glavu na drugu stranu – tamo gde je blago, tamo gde se umesto jauka čuje samo bogougodno zveckanje novca.

Nije uopšte tako teško pokoriti i umiriti savest.

Strah će nam u tome biti najbolji saveznik.

Treba samo shvatiti da je devojka izazivala napadača kratkom suknjom, lepim očima, pravilnim obrvama, predugim trepavicama, drskim i bezobraznim mladežom, crvenom tačkicom ispod jagodice. Možda mu je sestra, ćerka, neverna ljubavnica, možda mu je tražila novac za uslugu pa je pravednu kaznu sama zaslužila?

Uostalom, mi gledamo svoje interese, prodajemo naše, kupujemo njihovo, idemo dalje sami, svoji i ničiji.

Pravi kauboji.

Baš kao onaj Talični koji pevušeći „…usamljeni kauboj sam ja…“ na poslednjoj stranici stripa odlazi put zalazećeg sunca.

Ili izlazećeg?

Konačno, Talični Tom se smuca Divljim Zapadom te je možda rešio da, pošto se odmori od lova na braću Daltone, prespava i u ranu zoru krene malo na Pitomi Istok?

Eto kako život postavlja zamke i pitalice na svakom koraku…

Istok ili Zapad – pitanje je sad?

Ni jedno ni drugo. Ostaćemo nesvrstani kao i naše majke i očevi koji su tako mudro, iskreno i bespogovorno sledili Tita u njegovim genijalnim putovanjima na Jug.

Eh, sa nostalgijom se sećaju tih slavnih vremena oni koji u njima nisu živeli ali baštine stanove svojih “es-ka” predaka, još da su južnjaci bili malo pošteniji, vraćali pozajmljeni novac i poštovali poslovne dogovore bar u onoj meri u kojoj su se zaklinjali u političke parole, gde bi Jugoslaviji kraj bio?

Samo je falilo malo više novca i poštenja kod dužnika pa bi svet video Švajcarsku na Balkanu i divio se njenoj umešnosti u poslovanju sa Afrikom i Azijom!

Važno je samo da Srbija, naslednica one stare dame, Jugoslavije, ne skrene sa puta u koji se zaklinjala i ne upliće se u sve ratove ovoga sveta! Ostavimo se konačno snova radikalskih vlasti o proširenju teritorija i priznajmo da je sve do dvadesetog veka područje Balkana ipak bilo mirnije od najvećeg dela Evrope.

Sudeći po mudrim rečima gospodara, mi smo ovde gde jesmo i nećemo se mrdati ni po koju cenu osim one za koju svoje prodajemo, za koju tuđe kupujemo, za koju vredno radimo a malo zarađujemo i, sve u svemu, one cene zbog koje živimo prilično jadno.

Jesmo zaostali, ali smo bar samosvojni, hrabri gospodar svoje stado i poručuje mu da treba istrajati.

A onda gospodar namigne pa na kraju mudro doda da se mi ne mešamo u tuđe probleme nikada osim u slučajevima kada ih smatramo našim problemima.

E, tu se vidi ona kremaljsko-dedinjska glavolomka koja spaja pravoslavlje sa tajnom policijom, komunizam sa milijarderima, a okupaciju jedne zemlje sa borbom za slobodu od njenog unutrašnjeg neprijatelja! Mudrost je u tome da smo naše komšije, zapravo, mi sami pa stoga sa njima možemo da radimo šta hoćemo.

Oni koji ovu jednostavnu misao ne mogu da razumeju prave veliku grešku i time, umesto da postanu mi, odugovlače ono što je neumitno i, po svaku cenu, uporno nastoje da ostanu samo naši susedi. Slepi kod očiju, ti gadovi ne vide privremenost svojih institucija i lažnost pogleda na svet.

Treba ih samo osloboditi zabluda o nekakvoj njihovoj samosvojnosti u koje su ih uvukle mračne sile i agenture, zna se čije! Zna se ko ovuda rovari i kome je Tito, još u ono vreme, skresao u brk i ovo i ono, održao vakelu, zaždio Kastrov tompus a onda pomilovao Tigra i Jovanku.

Srbija, kao ni Rusija, ništa drugo ne želi osim onoga što je najnormalnije, a to je da komšije shvate da nisu u pravu i da se priklone osvedočeno ispravnom putu koji bi ih, nema sumnje, odveo ravno u najsvetliju budućnost.

Mnogi misle da je velika šteta što je Srbija, baš na tom putu u budućnost počela da zaostaje za Rusijom. Nekako se sporo napreduje upravo tamo gde su u pitanju one najveće državotvorne ideje zbog kojih se srpski živalj gotovo aksetski odriče ovozemaljskih zadovoljstava. Iako narod uporno izražava želju da i dalje grca zarad viših ciljeva izgleda kao da je Srbija baš tu zastala.

Prolaze godine a ništa od masovnih obeležavanja Vidovdana u Prizrenu…

A evo, stiže nadahnuće sa Istoka. Dok Srpski svet kaska i ne može čak ni Crnu Goru i Bosnu da pokori  Ruski svet se već raširio. Progutao je Belorusiju, Čečene učinio ruskim patriotama, Ukrajince će denacifikovati i od njih načiniti tako dobre Ruse da će im, ako samo budu poslušni, i sam Putin možda oprostiti nestašluke, a Kiril ih blagosiljati onako kako samo on to ume!

Samo još koja raketa, (ima se – može se, broja im nema jer se produktivnost povećava u sveopštem pravoslavnom izobilju), samo još da se opkole svi ti partizani u Belorusiji, da se pobiju svi beloruski Otpisani, da Prle i Tihi odsviraju svoje i Rusija je, zahvaljujući neizmernoj mudrosti predsednika Putina, ostvarila svoj vekovni cilj – cilj o kome je upravo On sanjario već poslednjih par mandata.

Pa šta onda Srbiju sprečava da od Bosne napravi Belorusiju, od Crne Gore Ukrajinu, a od Kosova Čečeniju?

Eto, lepog i poučnog primera: Putin je uspeo da čvrstom rukom i sa mnogo bombi, tako odobrovolji čečenski narod da mu je on postao veran i odan te se otima da uđe u prve bojne redove samo kako bi udovoljio svom gospodaru!

Kako bi to lepo bilo kada bi se Albanci sa Kosova, okrenuli na Crnogorce, Bošnjake i oslobodili Hrvatsku?

Srbija ispade okamenjena nalik na Rodenov kip što sa šakom ispod brade zuri u tačku: ali zamišljeni čovek kao da se zagledao u leju tek posađene mirođije, a ne u daljine o kojima su sanjarili div-junaci naše slavne prošlosti!

Zašto su onda godinama uzalud vaspitavani vernici koji bi pravo sa tribina krenuli u svetsku pravoslavnu revoluciju?

Zar je zalud iznad stadiona tako dugo lebdela velika i svetla svetosavsko-putinovska misao „Pravoslavci svih zemalja – ujedinite se!“

Zar smo uzalud shvatili mudrost da zvezdu i krst sjedinjujemo mi i da se samo naši unutrašnji i spoljni neprijatelji ne menjaju?

Zar se od svega toga što je više od tri decenije građeno na krvi i kostima, tek tako odustalo?

Pomislim, samo na trenutak, da je Srbija konačno sve shvatila: umesto bitaka i ubijanja – ispružena ruka prijateljstva i saradnje.

Zaista, pisac ovih redova je u stanju da izvede misaoni eksperiment u kome bi svi bili ponovo zajedno u jednoj novoj balkanskoj federaciji. No, takva federacija bi bila nepodnošljiva upravo za one koji o njoj najviše galame! Primera radi, nisam siguran da bi se srpski i albanski nacionalisti lako snašli u, na primer, zajedničkoj vojsci, a još manje ih vidim kako sarađuju u nekakvom zamišljenom parlamentu.

Istina, pisac ovoga teksta je već u onim godinama kada ljudi počinju da sve manje veruju u idilična i jednostavna rešenja, a sve više strepe da se iza njih kriju prevare, podlosti i gluposti.

Otud mu se čini da se iza javno proklamevane politike gledanja svojih interesa kriju neiskrenost i laž. Pored toga što je suštinski nemoralna, priča o tome kako se treći koristi dok se dvojica tuku može lako da predstavlja najkraći put u tragediju, jer sama po sebi krije pogrešno čitanje i tumačenje pouka, basni i ostalih signala za opasnost.

Ponekad, naročito onda kada dođe bura, pasivnost mudraca nije od prevelike koristi. Onda odluka između požrtvovanja mornara i paničnog napuštanja lađe rešava mnoge sudbine, pa i sudbinu brodskog malog koji je, dok se jarboli ruše a munje sevaju, seo na bure baruta i zamislio se.

Ali, mojoj malenkosti se sve nekako čini da mudrost vladara Srbije i njegovih pomagača ne ide dalje od zamišljanja ishoda rata koji besni u Ukrajini.

Priklonićemo se, lukavo narodski misli gospodar, naravno, onome carstvu koje bude pobedilo. Ako pobede naši, onda na oružje, pa da vidimo čiji su Prizren, Budva i, što da ne, Dubrovnik sa pripadajućom rivijerom. Ako pobede njihovi, to jest, opet naši, onda lepo i u rukavicama otvaramo Baklan, muljamo evropskim novcem, kineskim proizvodnim pogonima i, naravno, najstabilnijim prihodom – doznakama naše dečice iz inostranstva.

Lukavo zar ne?

Hehe…