Piše: Anita Beretić
U ovim postizbornim danima kao i u većini važnih i prelomnih događaja u Srbiji slede analize znanih i neznanih analitičara svega, a naročito su zastupljeni uvreženi običaji od vajkada – jedni duvaju u trube, pucaju i seire, a drugi kukaju i nariču.
U ove izbore uloženo je, od strane antirežimski nastrojenih građana, mnogo očekivanja i nade.
Od strane pravih, iskrenih opozicionih stranaka – solidna posvećenost, pristojna kampanja, realna obećanja. Od montirane opozicije – trud vredan pažnje i svakog dinara, evra, dolara ili čak rublje koju su dobili kao podršku iz kase iz koje su kupovane i one presmešne plave štrumpovske kapice, a bogami i kvalitetni prsluci.
Od Vrhovnog Maga i njegove sekte – sprdnja. On i oni se deset godina sprdaju sa svakim građaninom, sa zdravom pameću, sa zakonima, sa istinom, sa našim životima, sa svim i svačim samo sa jednim ciljem – da ostanu na pozicijama moći i nepresušnom izvoru krađe.
Daću vam jedan laički, vama verovatno s pravom nepotreban, ali neka se nađe, prikaz sopstvenih očekivanja i zaključaka oko ovih izbora:
Desilo se ono što sam očekivala.
Nema apsolutnu većinu u parlamentu, znatno je smanjen procenat glasova za njegovu listu, u parlament su ušli neki pristojni, hrabri ljudi i to ne u malom broju.
Beograd je fifti-fifti.
Neću o tome ko će i gde, i kako presuditi, svakom će to biti na čast, ali i na račun vrlo skorih budućih izjašnjavanja.
On je pobedio u prvom krugu.
Ovo baš ne spada u listu mojih očekivanja, jer sam smatrala da će faktor izlaznosti iz sledeće tačke uticati na mogućnost ostvarivanja moje želje da ga oteramo u drugi krug. Ali, to je bila moja želja a ne realna sopstvena procena koje sam bila potpuno svesna da je teško ostvariva.
Ostvarena je VEĆA izlaznost, ali ne VELIKA.
Nedovoljno, dragi građani, prijatelji, saborci. Nedovoljno! Sve ispod 65% i više u ovako okamenjenim sistemima diktature ne pije vodu i ne drma dovoljno kavez. Ono što nam je na brojnim protestima, okupljanjima PROTIV zaličilo na masovnu energiju mora biti pretočeno u izlaznost na izborima. Moj san je 70%. Uz potpunu svest da ni sam Svevišnji nema pojma koliko nas živućih ovde uopšte ima (popis više niko ni ne pominje, odložen ko zna dokle), jasno je da birački spisak predstavlja svetu knjigu pod naslovom – Može Ovako, A Može I Onako. Nedopustivo.
Izreći ću jednu, možda jeretičku, misao za post festum nabrijane opozicionare: Zadovoljna sam.
Ipak, možda više mirna nego zadovoljna, ali to je optimum koji se sada mogao ostvariti ako si svestan svoje realnosti i okruženja.
Mirna mi je savest jer sam ja, moja porodica, prijatelji, ljudi koje sam samo zamolila da budu uz nas, učinili sve da pokrenemo prokleti točak promena.
Mi (čitaj:opozicija) smo u manjini, oduvek i zauvek, i to će tako i ostati.
Ali, manjina menja svet. Zato nema odustajanja.
Ako je tačno, a izgleda da jeste (ovoliki nedostatak podataka nakon izbora čak ni ja ovoliko matora ne pamtim) da je Vučić pobedio u Nedeljicama, govori sve o nama. Mi smo jedna grupa neustanovljenog broja pripadnika koja tumara za vođom gde god, pa makar i u sopstvenu propast.
Neću da grdim narod, neću da se durim ili jaučem, ogromna energija je utrošena u napor da se stvari pomere. Nije potrošena, iskreno se nadam, i ne sme biti. Vojska kontrolora je odradila posao najbolje što je mogla. I to je jedan od stečenih kapitala ovih izbora. Čuvajmo ih.
Usuđujem se da tvrdim da više ništa neće biti isto.
Ja, koja sam ostarila u borbama protiv režima od devedeste, nekako sebi dajem za pravo da kažem – ovoliko se sada moglo. Dosta, nije, ali pomak jeste. Pokazaće se vrlo skoro.
I, da – ako bi ikako moglo bez međusobnog fajta u frontu koji je iskreno na strani slobode, a „pobednicima“ baš i ne bih savetovala da preterano slave, mislim da ipak imaju poveći kamenčić u cipeli.
