Aleksej Kišjuhas
U današnjem Vijetnamu, arheolozi su otkrili jedan neobični, i neobično značajni, skelet tridesetogodišnjeg čoveka koji je živeo pre oko 4.000 godina.
Nazvali su ga M9. Naime, M9 je imao urođenu i retku bolest koja izaziva paralizu, i danas se zove Klipel-Feil sindrom. Prema istraživačima koji su analizirali ovaj skelet, u pitanju je bio veoma težak oblik invaliditeta, zbog čega se smatralo da M9 nije imao nikakvu šansu da doživi tridesetu. To jest, da nije mogao da preživi bez neprekidne nege, brige i pažnje mnogih staratelja. Od rođenja je imao potpuno atrofirane udove i nefunkcionalnu vilicu, te su ga njegovi saplemenici svuda morali nositi (u ovoj populaciji tada nije bilo domaćih životinja), kao i svakodnevno hraniti i negovati. Uz to, u arheološkim ostacima ovog čoveka nije bilo dokaza o zapostavljanju ili zapuštenosti, odnosno dekubitusu ili pratećim infekcijama kostiju, naprotiv, što znači da se vodilo računa i o njegovoj higijeni. Drugim rečima, njemu je pomagala čitava zajednica u kojoj je živeo. Neko je morao da ga nosi, neko da ga hrani, neko da ga čuva (dok ostali love i sakupljaju), neko da ga održava čistim i tome slično. I, pažljivo je sahranjen kad je preminuo, još pre četiri milenijuma.
EMPATIJA: A M9 nije bio usamljen primer, niti izuzetak. Kako navodi sociolog Nikolas Kristakis sa Jejla, postoje brojni slučajevi osoba sa invaliditetom o kojima su brinuli njihovi bližnji u praistoriji, i u svim krajevima sveta. Na primer, jedan četrdesetogodišnji Neandertalac sa mnogo ranije amputiranom rukom i drugim teškim povredama, otkriven u današnjem Iraku, a koji je živeo pre 47.000 godina. Sedamnaestogodišnji dečak ekstremno patuljastog rasta, nazvan, i koji je preminuo pre 11.000 godina u današnjoj Italiji. Pa petnaestogodišnji dečak, paralisan usled urođenog neurološkog stanja, preminuo pre 7.500 godina na današnjoj Floridi, i tako dalje. Uz nebrojene druge ljude čiji ostaci nisu sačuvani ili ih arheolozi još nisu otkrili. Niko od njih nikad ne bi doživeo navedeni uzrast da se mnogi drugi, i ne samo najbliži srodnici, nisu pažljivo starali o njima od rođenja. Uz to, većina su bili sahranjeni na specijalne načine, što implicira posebnu pažnju, saosećanje ili empatiju kod drevnih ljudi i pre tzv. civilizacije ili modernog društva. S tim u vezi, kad danas šaljemo SMS-ove radi lečenja dece i odraslih sa retkim bolestima, mi možda koristimo nove tehnologije – ali se ponašamo na jedan veoma drevni ili praistorijski način. I koristimo mnogo drevniju mentalnu tehnologiju – empatiju.
A čak ni ljudska vrsta u tome ne predstavlja izuzetak među živim bićima. Kako ističe Kristakis, empatiju i saosećanje, pa i tugu i žaljenje, ne osećaju samo ljudi, već i ne-ljudski primati ili majmuni. Baš kao i slonovi, delfini, psi, mačke, pa i pacovi. Uveliko je poznato kako delfini, psi i mačke raznim gestovima saosećaju sa ljudima koji su potreseni ili tuguju. Dok, kad umre neko blizak, mnoge šimpanze osećaju depresiju, postaju letargične, i često posećuju mesto na kojem su boravili zajedno. Čuvena primatološkinja Džejn Gudal je posvedočila o mladom šimpanzi Flintu koji je, u teškoj depresiji, preminuo tri dana nakon smrti njegove majke Flo. Odbijajući hranu, oslabljenog imuniteta ili doslovno – od tuge. Takođe, zajednice ili društva šimpanzi i gorila dugo nose (ili peru i čiste) leševe svojih uginulih članova, čak i ako nisu u srodstvu. Što upadljivo podseća na ljudske rituale žaljenja i oplakivanja, od judeohrišćanskog bdenja (šiva) do islamskog pranja tela pokojnika (gusul).
SLONOVSKA SAHRANA: Zatim, zoološkinja Sintija Mos u studiji Eho slonova (1992) ovako snažno i živopisno opisuje slučaj krda slonova koji posećuju kosti ili ostatke preminule slonice-matrijarha: „Prišli su bliže i nežno počeli da dodiruju njene ostatke vrhovima surli, prvo laganim tapkanjem, mirisanjem i dodirivanjem, a zatim i milovanjem oko i duž većih kostiju. Nekoliko njih su se progurali napred i počeli da prevrću kosti, a zatim da miluju i samu lobanju i guraju surle u udubljenja; ostali slonovi tada su bili povučeni i tihi, i među njima se osećala velika napetost“. Slonovska sahrana poznata je činjenica u živom svetu (postoje i snimci na Jutjubu), pošto slonovi i po sedamdeset godina žive u međusobno bliskim grupama, te imaju odlično pamćenje, zbog čega svaki član krda ili društva istinski oplakuje i žali za preminulim – u tišini, nežnom dodirivanju, a ponekad i pokrivajući telo pokojnika lišćem i travom.
Ipak, većina osećanja empatije, saosećanja i (sa)žaljenja među drevnim ljudima i pojedinim životinjama ostaju rezervisani za srodnike ili za članove sopstvene (male) grupe. Osim u slučaju bliskog srodstva, bliskih prijatelja, ali i beba uopšte, ljudski neuronski kapacitet za empatiju se ne okida automatski, i krajnje je oprezan u pogledu šireg susedstva, tuđina, stranaca i slično. S tim u vezi, istaknuti filozof i etičar Piter Singer, kao i kognitivni psiholog Stiven Pinker, tvrde da ljudi tek u modernom dobu šire svoj krug empatije i na druge, drugačije i daleke ljude. Kao i na žene, rasne, etničke i seksualne manjine, pa i na ne-ljudske životinje, o čemu svedoče savremeni borci za prava životinja. Uostalom, i sama reč empatija stara je tek oko jednog stoleća – prvi put je koristi američki psiholog Edvard Tičener u predavanju iz 1909. godine.
S druge strane, biće da empatija ipak označava jednu drevnu sposobnost za solidarnost, ispomoć i dobročinstvo prema drugim ljudima (prisetimo se našeg M9 skeleta ili osobe sa invaliditetom pre 4.000 godina), sve na osnovu kapaciteta za preuzimanje tuđe perspektive. Dakle, sociološkog „sopstva u ogledalu“, psihološke „teorije uma“, odnosno osećanja onoga što drugi osećaju (tj. saosećanja). Posmatranja sveta tuđim očima, te hodanja ili uskakanja u tuđe cipele ili bol. Hvala Darvinu, evolucionu osnovu za ovakvu empatiju, žaljenje i saosećanje uveliko posedujemo u našim genima i našim mozgovima. Baš kao i naši pojedini bliski srodnici, poput Neandertalaca, šimpanzi, delfina ili slonova. Jednu drevnu ili predačku sposobnost da nam, naprosto, bude žao.
PRIRODNI INSTINKT: Šta nam sve ovo govori? Pre svega, da empatija i žaljenje nisu ništa novo. I da se ne uče, već da predstavljaju prirodni instinkt kod čoveka, pa i kod pojedinih ne-ljudskih životinja. Da su rezultat našeg genoma, odnosno proizvod naše evolucije. Eksperimenti su jasni i nedvosmisleni, ljudi (i deca) prirodno osećaju uznemirenost u slučaju patnje drugih ljudi. Zarazan je smeh, ali i tuga. I mimo granica svoje porodice, klana ili plemena, ljudska bića spašavaju nepoznate davljenike, anonimno uplaćuju novac u humanitarne svrhe, ostavljaju bakšiš u kafanama u koje se neće vratiti, pozajmljuju kablove strancima kojima se ispraznio akumulator i tome slično. Dođavola, ljudi izdašno saosećaju i sa potpuno fiktivnim likovima u romanima, filmovima i TV serijama – i upravo zato toliko konzumiraju ove medijske sadržaje. Uz agresivnost, ksenofobiju i teritorijalnost, ljudska priroda sadrži i mnogo toga za divljenje, uključujući tu kapacitet za ljubav, prijateljstvo, saradnju, solidarnost i učenje. Čuveni primatolog Frans de Val je zato o današnjici govorio kao o – Dobu empatije (2010).
Na kraju, zašto je sve ovo važno? Zbog tekuće agresije Rusije na Ukrajinu, eto zašto. Jer, ako postoji prirodna ljudska sklonost prema empatiji, a postoji, i ukoliko sa patnjom i smrću saosećaju čak i Neandertalci i šimpanze, a saosećaju – šta onda nama fali? Koja daska u društvu i vijuga u glavi? Naime, kako je moguće da su građani Srbije postali toliko neosetljivi na stradanje i patnju građana Ukrajine? Zbog čega mnogi od nas zdušno navijaju za – smrt i ubijanje? Za granatiranje vrtića i dečjih bolnica? Zašto mi, svojim surlama, ganuto ne oplakujemo mrtve? Samo pročačkajmo Fejsbuke i onlajn komentare. Mnogi srčano brane nekakvo pravo Rusije da granatira i sravnjuje gradove do temelja, ne bendajući ljudske žrtve. Svi su naprasni geopolitičari koje tišti Jemen, i svi su odjednom čitali Dostojevskog, dok slušaju Čajkovskog. I kakav je to jalovi mentalitet žrtve večitih istorijskih nepravdi?
Jer, i građani Srbije su samo evoluirani Homo Sapijensi. Jedna slučajnost nastala u ustajaloj vodi, poput ostatka živog sveta. Zbog čega smo onda toliko – mimo sveta, a koji upadljivo saoseća sa Ukrajincima i Ukrajinom? Pa organizujemo litije podrške agresorima i siledžijama, aplaudiramo Putinu i bombama, metiljavo relativizujemo, pronalazimo izgovore, sebično zapitkujemo „A šta su oni nama radili?“, ili pak gledamo svoja posla i sakrivamo se pod kamenom. Ako su ljudi čak i u Kamenom dobu saosećali i brinuli o – Drugima? Da li su to država i njena ideologija nacionalizma ugušili našu urođenu empatiju, uredno prisutnu kod ljudi bez država i nacija? Je li zaista u pitanju vivisekcija na mozgu ili eksperiment na živo o tome kako trideset godina antizapadne histerije i/ili rusofilske propagande efikasno ubijaju svu empatiju i solidarnost, i sve ono dobro u ljudima? Možda je prosta stvar u tome da smo i mi sami ovakva zverstva i nepočinstva činili, ili za njih navijali, samo po Hrvatskoj i Bosni? Pa i mi bizarno saosećamo – ali sa Rusima? Jer kad ovoliko hvalimo Putina, zapravo mislimo na – Miloševića? Da li je nama, ljudima u Srbiji, žao ljudskih žrtava? I zašto nije?
(Danas)
