Piše: Svetislav Basara
Gornjim naslovom je u tri reči sažet epilog dvodnevnih konsultacija na temu kakav stav Srbija da zauzme glede „dešavanja“ u Ukrajini. Visoko Saopštenje zapravo je bilo jedino moguće. Sve da se na Viskom Mestu nalazio neki, da kažemo, anarholiberal ili evrofanatik – pod uslovom da je pri čistoj sveti, „zvanični stav“ bi morao biti isti.
Da obnovimo gradivo, mada je lekcija sveža. „Srbija je privržena teritorijalnom integritetu i političkoj nezavisnosti država i pruža punu podršku poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine i smatra pogrešnim kršenje ovog principa“, rečeno je sa Najvišeg mesta, ali da (iz razloga poznatih redakciji) „sankcije Rusiji neće biti uvođene“.
Pregled međunarodnih odjeka i reagovanja pokazuje da od Srbije uvođenje sankcija Rusiji niko nije ni očekivao. Najveći zapadni vuk, Amerika, izrazila je zadovoljstvo srpskim jedino mogućim, manji zapadni vuk, EU, bio je nešto manje zadovoljan – bilo je tu nekih zakeranja – istočni vuk, Rusija, takođe je zadovoljna.
A ovce, tj. srpska populacija? Kako ko. Umirena Visokim Uveravanjima da brašna, zejtina i sardina ima u količinama dovoljnim za dve godine, većina pet sitnih para ne daje za rat u Ukrajini. Što bi se uznemiravala? Većina nije davala pet sitnih para ni dok je rat bio na 100 km od Beograda.
Desnom, nacionalističkom i geopolitičkom delu Srbije jedina moguća odmerenost srpskog stava nikako nije mogla bila po volji. Zašto? Zato što je u tupoumnosti, brzi na zlo i hitri na grabež, u ruskom pohodu na Ukrajinu videla šansu. Ko biva… kad su već stigli do Kijeva, šta Ruse košta da skoknu do Prištine.
U petak se po beogradskoj čaršiji i mahalama pronela vest – za čiju tačnost ne garantujem, ali garantuje Putin – da se na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost (u daljem tekstu SzNB) Ivica Dačić nešto ko uskurčio, da je zahtevao da se brišu neki pasusi, ali da je na licu mesta visoko napušen. Osnovano je posumnjati da bi – da tačnost informacije ne garantuje lično Putin (na čiju adresu je kurčenje i bilo upućeno) – Dačić završio kao magacioner u TV Mladenovac. Ovako, ostaje tu gde jeste, kao deo „izbalansiranog pristupa“ stvarima.
Godinama se satirem u džaba krečenjima i uzaludnim pokušajima da ovdašnjim tutumracima (svih boja) objasnim ono što i kremaljski vrapci znaju, naime da je bratstvo sa Rusijom uvek jednostrano. Ovako to ide u praksi. Ako se pobratimiš sa Rusijom, moraš joj zauvek biti brat, ali će Rusija tebi biti sestra samo dok joj to odgovara i dok ima neke vajde. Ukoliko se nešto uskurčiš, brat se momentalno pretvara u rat.
Ne znam šta majke nacionalne invencije navodi na suludu pomisao da bismo mi, Srblji, mogli biti bliži ruskom srcu od Ukrajine, koja je sa Rusijom vekovima bila bliska i tesno isprepletana i koja bi – da ne bi ovog pičvajaza – to i ostala u vjekove vjekova. Isto tako godinama tvrdim da bi se Rusija – da je radila na mitologiji emocije – zvala Severna Srbija, a ne Ruska Federacija. Nastavak serijala u sutrašnjem broju.
(kurir)
