Aleksej Kišjuhas
Nakon Apokalipse danas (ili Srca tame) tokom 1990-ih godina, dogodila nam se i – Paklena pomorandža.
Pre oko nedelju dana, u Kosovskoj ulici u Novom Sadu, sadistički je ubijen beskućnik, bluzer i ulični svirač Kristijan Kostić Bleki. Ovaj lokalno poznati muzičar sa trotoara završio je najstariju srpsku gimnaziju, uglednu Karlovačku, a 1990-ih izgubio posao na (svojevremeno uglednoj) TV Novi Sad, i nakon čega je i završio na ulici. A u sumanutom izlivu ultra-nasilja, izvesni mladić je od njega tražio novac, a Bleki je imao samo 390 dinara kod sebe. Pa je na pločniku na kojem je radio i živeo, pretučen na smrt. Prema izjavi njegovog dvadesetjednogodišnjeg ubice, „Obuzeo me je bes i počeo sam da ga udaram. Prestao sam kad sam video da je u lokvi krvi. Otišao sam kući, istuširao se i zaspao“.
ZLOČIN U EVROPSKOJ PRESTONICI KULTURE: Mnogi će tada podsetiti da se ovaj zločin dogodio u Novom Sadu kao Evropskoj prestonici kulture 2022. I kao da Novi Sad nikad nije bio ili ostao ništa drugo osim toga. Kostić je ubijen i u gradu koji godinama održava upravo Festival uličnih svirača. Ali i ulične svirače ubijaju, zar ne? Uzgred, jedan Želimir Žilnik je grupu novosadskih beskućnika davno pokupio sa ulice, i doveo ih u svoj stan još pre tačno pola stoleća (Crni film, 1971). Ovaj veliki novosadski i evropski režiser je, kako to samo on vrhunski ume, nastojao da se pozabavi ovim društvenim problemom, razgovarajući sa socijalnim radnicima, narodnom milicijom i običnim građanima pred filmskom kamerom – i svi su podjednako okretali glavu.
Zastrašujućih ubistava, pa i obesnih i agresivnih adolescenata, ima posvuda. I naravno da famozna „današnja omladina“ nije samo nasilna i smrtonosna, već radije čačka TikTok. Dežurni nostalgičari i Starosađani odmah su zakukumavčili za starim, dobrim vremenima kada je Novi Sad (navodno) bio pitom i miran grad, šta god to značilo. A ne znači ništa, zato što gradovi po definiciji nisu ni pitomi, ni mirni. Svoje palanačko iskustvo Novi Sad je uredno demonstrirao popularnim stavom da su stvarni krivci za raspojasano nasilje nekakvi došljaci, stranci, divljaci ili dođoši, te da su baš oni grad učinili manje pitomim. A radi se o nečem sasvim drugačijem. Ovo monstruozno ubistvo jeste simptom, a ne incident. I refleksija društva u urbanom prostoru. Uostalom, i 2016. su trojica maloletnika u Novom Sadu namerno zapalili beskućnika, koji je preminuo u najtežim bolovima. U Kineskoj četvrti na novosadskom Limanu, i gde se napušteni objekti sada džentrifikuju i pretvaraju u tzv. Kulturne stanice za EPK, nekoliko ljudi su krajem 2021, i to satarom, rukama i nogama, takođe na smrt prebili – još jednog beskućnika. U čemu je stvar? I odakle svi ti – novosadisti?
Epidemija brutalnog nasilja u poslovično mirnom i sporom Novom Sadu već odavno nije vest. Ona je događaj samo za saobraćajno stresirane Beograđane koji u Novom Sadu i Vojvodini još uvek snoberajski vide jedino romantičnu sliku salaša, čardi i tamburaša. Smuđa na talandari i Đorđa Balaševića. Javnost se uzbudi tek nakon posebno zverskih slučajeva nasilja, kao 2020, i kad je snimak sigurnosnih kamera ispred nekakve novosadske kladionice prikazao uznemirujuće i hladnokrvno lomljenje ruku čoveku koji bez svesti leži na zemlji (sećamo li se toga?). Međutim, ne radi se toliko o raspojasanim kladioničarima, trenerkašima, huliganima i/ili dilerima droge sa tetovažom Ostroga na ramenu. Koliko o ciljanom heroinu na Limanu, i lepku na Detelinari tokom 1990-ih, a neposredno pre mobilizacije tadašnje urbane omladine za topovsko meso u ratovima u kojima nismo učestvovali. I u kojima još uvek želimo da učestvujemo, zar ne?
STVARNI NOVOSADISTI: S tim u vezi, Novi Sad i njegova Gradska kuća – kao i nebrojene pekare Albanaca i Goranaca – bili su demolirani i zapaljeni nakon hapšenja ratnog zločinca Veselina Šljivančanina još 2003. Isto je bilo i nakon hapšenja ratnog zločinca Ratka Mladića 2011 (tada su indikativna meta bili Pokrajinski odbor Demokratske stranke i Srpsko narodno pozorište). Toliko o miroljubivom Novom Sadu. Novosadistički Blekijev ubica, izvesni Žarko R. (21) iz Žablja, zato je samo nakaradna posledica našeg ratnog zla i ratobornog naopakog. Jednog sistematskog pumpanja mržnje, kriminala i zločina kao ponašanja koje je, naprosto, kul. Drugim rečima, zloglasni Novosadski korpus koji je na samo 70 kilometara odavde bio ubio ceo jedan grad, Vukovar, činili su oni stvarni – novosadisti.
A danas? Tik do Banovine, tog modernističkog remek-dela Dragiše Brašovana, u Novom Sadu već decenijama stoji gigantska fotografija Vojislava Šešelja, razvučena preko bar pet spratova obližnje građevine. Samo Šešeljev nos zauzima nekoliko prozora čitave zgrade u samom centru našeg grada, i bio je u krupnom planu na proglašenju Novog Sada kao EPK. Dok mimo centra, raskalašno divlja tzv. investitorski urbanizam jeftine novogradnje po Novoj Detelinari, Grbavici, Sajmištu, Podbari, pa i Balaševićevoj Salajci, a sve bez pratećeg asfalta, parkinga, infrastrukture ili, o jeresi, zelenila. A gde se dede jedan Ne da(vi)mo Novi Sad i zašto nigde? Prvi kapital za ovaj novosadistički urbanizam takođe je mahom stečen, odnosno opljačkan po ratovima u Hrvatskoj i Bosni. I dok se ugasila kultna Izba, a kuburi Crna kuća, po celom gradu se poodavno grade i umeću pravoslavne crkve u ovde nepoznatom raško-vizantijskom stilu, poput jeftine imitacije mitološkog Kosova u Vojvodini. Što je nedvosmislena politička poruka sproću evropske arhitekture i umetnosti, tog mrskog baroka, klasicizma i modernosti uopšte.
Novosadisti danas planiraju i izgradnju spomenika Nevinim žrtvama 1944-1945. Dakle, i onim mađarskim, nemačkim i srpskim krvolocima koji su organizovali i sprovodili Novosadsku raciju, kad je bilo pobijeno oko 4.000 naših sugrađana. O da, spomenik fašistima i domaćim izdajnicima koji su kundacima lomili led na Dunavu, samo da bi u ovu evropsku reku pobacali naga tela više hiljada streljanih novosadskih Jevreja, Srba i Roma. Identično kao u krematorijume u Aušvicu, samo u našem sokaku. U tom Novom Sadu, stereotipno poznatom po multikulturalizmu, nastavnici (hemije!) se danas slikaju sa učenicima koji troprstaše kao instagramisani Srpčići moji, umesto da se po mrežama pohvale nekakvim takmičenjima ili znanjem. A svojevremeno, iz centralne i posve građanske antikvarnice u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, bili smo isterani i moja majka Magdalena i ja – jer smo, među sobom, razgovarali na svom maternjem jeziku.
DRUGAČIJE NIJE MOGLO: Najzad, pravo ime i prezime ubijenog uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija bilo je – Ramiz Hamzić. Da, tako je, u romantičnom i šatro multikulturnom Novom Sadu u kojem se rodio, on je morao da promeni svoj identitet tokom 1990-ih godina. Zašto? Zbog rastućeg nacionalizma, etničkih progona i diskriminacije, odnosno „Da bi sačuvao živu glavu“, njegovim rečima. Trideset godina jezivog životarenja kasnije, on svoju glavu ipak nije sačuvao, i ubijen je na trotoaru. Džabe onda cokćemo i kršimo prste, ili palimo sveće kraj Miletića, upravo to je ono što što nam se i simbolički i realno dogodilo u gradu. Koji više nije naš multikulturni grad, i koji upravo zato izgleda ovako izmučeno i investitorski skaradno. Na delu je povratak u etničko varvarstvo i tribalizam, odnosno vaskolika (č)etnifikacija i grada i društva. Zversko prebijanje najslabijih za 390 dinara, umesto nekadašnje krađe bele tehnike po Slavoniji, samo je prirodna posledica ovako zapuštenog, bednog i jeftinog stanja duha. Nakon decenije ratova, pljačke i zločina, i par decenija glorifikacije istih, agresiju smo najzad okrenuli ka unutra, ili ka samima sebi. Drugačije nije moglo.
Novi Sad odavno nije srednjoevropski grad Aleksandra Tišme i Lasla Vegela, i koji je nekada bio. Već samo provincija srpskog sveta. I Grad bez lica, kako je pisao urbani sociolog LJubinko Pušić. Sa relativnim izuzetkom Egzita, svi novosadski festivali su svesno provincijalizovani, a njegova kultura jeftino retradicionalizovana i svedena na nekakve salaše i tamburaše. Prešli smo put od srpske Atine do srpske kasabe. Pa onda Svirajte mi, jesen stiže, dunjo moja? Odistinski svaka čast poetikama Đorđa Balaševića ili Miroslava Antića. Ali, u ovom gradu je nekad postojala i autentična i alternativna urbana kultura, a koju je činila nit od Predraga Vraneševića, Slobodana Tišme, spomenutog Želimira Žilnika, Katalin Ladik, Vojislava Despotova i Vujice Rešina Tucića, i sve do bendova kao što su Luna i La Strada, Boye, Pekinška Patka, Love Hunters, Atheist Rap, Obojeni Program, Vojvođanski bluz bend, Lost Propelleros, Korozija, Red Union, Ringišpil i nebrojeni drugi. Da, i Novi Sad je nekad bio svet. Ali ga je ubio onaj srpski svet, baš kao i Ramiza Hamzića Blekija u Kosovskoj ulici. Jer, kako je to ispravno primetio novosadski novinar i izvrsni kolumnista Igor Mihaljević, srpski svet je u svojoj osnovi masovna grobnica, i njime rukovode jedino ubice i pljačkaši. Novosadisti su pobedili. A hajde da im ne dozvolimo?
(danas)
