среда, фебруар 28, 2024

“Borbaši” govorili o neponovljivoj novini

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 20. februara 2022. – List Borba juče je, iako odavno upokojen, napuio vek od pojavljivanja. Osnovana je 19. februara 1922. u Zagrebu kao “teoretski časopis”, a ime je preuzela od istoimenog časopisa koji je pre prvog svetskog rata izlazio u Srbiji kao glasilo Srpske socijaldemokratske partije, pretkinje (kao bi rekao Zdravko Huber) Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

U nekim dostupnim dokumentima stoji da je prvi urednik Bio Đuro Cvijić, a Borba je ubrzo (to će je pratiti do upokojenja od strane Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja devedesetih godina prošlog veka) bila zabranjena od vlasti Kraljevine Jugoslavije, a njen urednik (Vladimir Ćopić) “zbog pisanja protiv vlasti i poretka” – uhapšen.

Samo u 1928. godini, od 106 brojeva čak 52 su bila zabranjena. Đuro Cvijić je 1928. godine uhapšen i suđen kao glavni urednik Borbe. Protiv njega su podignute 32 optužbe « osuđen na dviei po godine zatvora.

Od 1928. godine list je uređivao Ognjen Prica. Izlazila je kao nedeljnik, sve do 13. januara 1929. kada je nakon uvođenja Šestojanuarske diktature zabranjena, a njeni urednici osuđeni na kazne od pet do 12 godina. Poslije toga izlazi neredovno pod raznim “imenima”, Borba, nezavisan politički i društveni list, Borba organ Nezavisne radničke partije, Radnička Borba, Borba radničko-seljačke novine).

Pod starim imenom uvek žilava Borba izlazi tokom Drugog svetskog rata kada su ponovo pokrenuta u Užicu gde se štampala od 19. oktobra do 27. novembra 1941. godine, a kasnije, nakon stvaranje slobodne teritorije (“Bihaćka republika”) u Driniću (od 1. oktobra 1942. do 27. februara 1943. godine) u brvnari Milana Kecmana, zvanog Vajanović, po pretku Vajanu.

Nakon oslobođenja Borba izlazi u Beogradu 15. novembra 1944. godine, kao dnevni list, kada je “polu-službeni režimski list”. Četiri godine kasnije, od 22. oktobra sudbonosne 1948. godine u Zagrebu je počelo da se štampa latinično izdanje. Komunisti (KPJ) list 1954. godine prepušta Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) a Borba je i dalje najčitaniji list u zemlji. Tada je bio poznat i po prestižnoj Borbinoj nagradi za arhitekturu, ali i po karikaturama Milorada Dobrića čiji je junak bio kurir Fića (po kome će ime dobiti “zastavin automobil 750”.

Šezdesetih godina prošlog veka Borba se pogubila u jugoslovenskom ozbiljnijem rasparčavanju na republike i udaljavanju od zajedništva, kada se čitaoci okreću lokalnim, odnosno republičkim novinama,  najviše Politici, Večernjem listu, sarajevskom Oslobođenju i ljubljanskom Delu. Preživljava od državnih subvencija, odnosno obaveznih pretplata u državnim i paradržavnim institucijama (uključujući garnizone JNA), ali ta podrška krajem 80-ih slabi. Usprkos pokušajima da se očuva kao nezavisan list Borba je na kraju ugašena, a imovina u Zagrebu i Beogradu (štamparije i zgrade) privatiziovana  razgrabljena od novih “pljačkaških demokrata”.

Negde stoji da je list privatizovan krajem 2008. godine i prvi redizajnirani broj izašao je 15. januara 2009. godine. Pod novim rukovodstvom, na čijem je čelu bio novi vlasnik i glavni urednik Ivan Radovanović, Borba je izlazila nekoliko meseci i tokom 2009. godine, posle 87 godina postojanja, list je ugašen. Ostali “borbaši” to ne priznaju!

U Borbi su između ostalih kao urednici, odnosno glavni urednici ili direktori doprinos dali Zlatko Šnajder, Vladimir Čopić, Ivan Krndelj, Ognjen Prica, Josip Kraš, Veselin Masleša, Marijan Stilinović, Puniša Perović, Veljko Vlahović, Vlajko Begović, Lazar Mojsov, Moma Marković i Vladimir Dedijer. Ovo stoji u često nepouzdanoj Vikipediji, a ukoliko držite do preciznijih podataka Borbu su uređivali: Kamilo Horvatin, Đuka Cvijić, Vladimir Čolić, August Cesarec, Ognjen Prica, Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Vladimir Dedijer, Marijan Stilinović, Ivo sarajčić, Puniša Perović, Dušan Blagojević, Ivan Šibl, Miroslav Vitorović, Jože Smole, Lazar Mojsov, Moma Marković, Bogdan Pešić, Slobodan Glumac, Nikola Burzan, Marko Lolić, Zdravko Čolić, Stanislav Marinković, Manojlo Vukotić, Slavko Ćuruvija i Gordana Logar.

Preci i “pretkinje”

U jednoj od najava tri podsećanja na stotinu godina Borbe, njen dugogodišnji novinar u urednik nedeljnog izdanja (dbobroj), Zdravko Huber je u najavi rekao da je ta novina “pretkinja” (pretkinja – žena predak) dnevnog lista danas, organizatora druge tribine u Kombank dvorani, sinoć u 18 sati. Inače uvek pouzdanog Hubera ispravio je urednik Portala Forum takođe “brbaš”, Dragan Banjac, da je Danas nastao inicijativom osamnaest pobunjenika iz Naše Borbe, a ne iz Borbe. Dobro je da se javnost obavesti o ovom listu i njegovom znalaju, rekao je Banjac, ističući da su i u Dorćol placu i Kombank dvorani “govorili” oni kojima niko ne treba da oduzima/osporava pravo na svojatanje te “časne novine”.

Dnevnom listu Danas ne može se osporiti da su jegovi tvorci, urednici, novoj generaciji preneli slobodarski duh i istinoljubivost, onako kako su to oni radili dok su pisali i uređivali Borbu i Našu Borbu.

I kao što je u Dorćol placu rekao Ivan Mrđen ovo nije ni proslava ni pomen nego, pogotovo u smutnim vremenima, podsećanje da je, kako je rekla Safeta Biševac, danas urednica spoljno političke rubrike u Danasu, takođe, kao mlada novinarka Borbe i Naše Borbe, list bio antiratni i slobodni list u najgore vreme u modernoj istoji Srbije.

Jedan od urednika Borbe, Naše Borbe i lista Danas, Božidar Andrejić rekao je da su demokratičnost i otvorenost tog lista doveli do pojave “svih drugih listova posle devedesetih i dvehiljaditih godina”. Iz te sale gde se odvijao kolegijum Borbe, ljudi koji su baštinili ideje njenog glavnog i odgovornog urednika Stanislava Marinkovića, sa tog jednog stola, rodili su se, rekao je Andrejić i Naša Borba i Danas i Demokratija, Blic, Glas javnosti…

Andrejić za ovu priliku obukao sako iz tog vremena koji mu je sašio njegov otak koji je bio krojač i sada mu pristaje jer je u odnosu na ono vreme smanjio kilažu. On je dodao da je pluralnost uređivačke politike upravo i stvorila sve te listove koji su svi redom bili različiti. On je naročito istakao moralnost i čuvanje čestitosti, odnosno, nakon upada režima Slobodana Miloševića i preuzimanja Borbe od strane “njegovih zlikovaca, hrabrost novinarki i novinara za odlazak u neizvesnost i nastajanje drugih novina”.

Podsetio je na svoje kolege koji su se, prema njegovom mišljenju obrukali, pa su se pravdali time da imaju decu i da ne mogu da odbiju poslušnost uzurpatorima ne samo lista Borba već elementarne slobode i ljudske časti. „Kao da mi ostali nismo imali decu“!? Andrejić je naglasio da je Borbi, kao federalnom listu, ipak bilo lakše da bude slobodan list, jer nije bio izložen republičkim, partokratskim merama.

U Borbi su se, rekao je, mogla pročitati različita mišljenja iz različitih republika. Kao jedan od takvih nesvakidašnjih, pozitivnih primera, naveo je Miroslava Hadžića, koji je, naglasio je Andrejić, iz vojne uniforme pisao najbolju vrstu analitičkih i kritičkih tekstova u odnosu na tadašnju džavu – Jugoslaviju.

Biševac je naglasila „političku perverziju“ Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, koji je 1998. godine, kao ministar informisanja, zatvorio listove – Našu Borbu Telegraf, Danas… sad koristi Borbu za svoju političku borbu.

Banjac: Borba je imala veliki ugled i uživala poverenje

Dragan Banjac, novinar, jedan od najboljih ratnih izveštača tokom rata devedesetih, podsetio se pred okupljenim učesnicima i posetiocima večerašnje tribine na događaj i priliku kada ga je Stanislav Marinković odvratio od namere da počne da radi za list Politika i da postane deo njegove redakcije. Banjac je rekao da je u Borbi bilo toliko slobode da se to neće više nikada ponoviti na ovim našim prostorima.

“Da napišeš nešto po naređenju, to nije prolazilo u našoj novini, nije bilo moguće”.

Setivši se izveštavanja iz Dubrovnika, Dragan Banjac je rekao da je Borba kod svih novinara istančala živac za proveru svih informacija, te je stoga bila list koji, za razliku od ostalih, nije objavljivao laži u tako teško vreme kao što je bio rat. Kao primer je naveo da su svi bivši jugoslovenski mediji objavili lažnu vest da je ratni gradonačelnik Dubrovnika Petar Poljanić navodno istakao beli zastavu na gradske zidine i grad predao “oslobodiocima”, jedinicama JNA i crnogorskim i hercegovačkim rezervistima.

Božidar Andrejić, Dragan Banjac, safeta Biševac i Momčilo Đorgović (foto: portalforum)

“Zvao sam Slobodnu Dalmaciju, urednike dopisne mreže, Iliju Maršića i Zorana Ercega i oni su pozvali Poljanića i spojili telefonske slušalice. Petar je rekao da informacija nije tačna. Potom je nastao manji problem u desku gde su mi rekli da imaju Tanjugovu vest…” Banjac se tada razbesneo i uredniku rekao da će mu kada dođe u Beograd otkinuti kažiprst. Sve je sređeno i jedino Borba nije objavila laž. To je bila Borbina škola, obaveza da se proveri informacija i redakcija je verovala u svoje ljude sa terena.

Banjac je naglasio da su novinari tog lista nakon raspada Jugoslavije imali pristup informacija zahvaljujući tome što je Borba bila za istinu, protiv rata i mržnje, pogovoto na bivšim ex-yu prostorima, uz dodatak da je ponekad bilo problema na područjima koje su kontrolisale srpske snage, posebno na Palama, Vukovari u istočnoj Hercegovini.

Novinar Momčilo Đorgović je govorio je o posebno čitanom vikend dodatku u dvobroju koji je to postigao jer je bila – intelektualna. “Vikend izdanja su uvek bila popularna u svim novinama, rekao je Đorgović, dodavši da je to vreme odmora, kada ljudi imaju više vremena žele da se posvete drugim temama, a ne samo svakodnevnim. Bili smo ležerniji, rekao je Đorgović, mogli su da se prave širi razgovore sa ljudima koji ne bi ušli u dnevna izdanja”.

Đorgović: Postojalo je nešto i pre nas

Potom je imao potrebu da istakne da je Borba „postojala i pre nas“. Da je ona takav fenomen da ga treba istražiti bolje, jer je to bila – kosmopolitiska kuća. “Moralo je da bude nešto pre nas, što nas je podstaklo da i mi možemo da se mi vinemo u te visine“. Đorgović je imao potrebu da istakne da Borba nije bila komunistički list, ističući rezultate jednog od socioloških istraživanja – da je bila manje ideološka nego Politika. To je, između ostalog, objasnio i time da je Milovan Đilas pisao za Borbu i pre i posle zatvora. Potom je naveo da je sedamdesetih godina Borba podržavača liberale, kao i studentske demonstracije krajem šezdesetih.

Godine do Titove smrti je opisao kao letargične, odnosno slične i tipične kao i u svim drugim oblastima, ali odmah nakon toga Borba se otvara. Podsetio je da je Borba pokrenula Studio B, prema njegovom opisu, najčuveniju radio stanicu ne samo u Beogradu nego u Jugoslaviji. Osvrnuo se sa posebnom pažnjom na, kako je rekao, „daktil biro“ koje su uglavnom činile žene. Opisao ih je kao deo čari novinarskog zanata, koje su bile vrlo obrazovane i doprinosile ispravkama kako jezičkim, tako i činjeničnim, pomenuvši Milku Božić, Radmilu Zlatić, Biljanu Tošić, Dobrilu Spirovski…

Biljana Stepanović: U Borbi sam naučila da radim

Pomenut je i problem kada je u redakciju upao zlikovac Željko Ražnatović Arkan tražeći da ubije novinara Gradišu Katića i urednika Manojla Vukotića. Sve je, rekao je Đorgović brzo izglađeno pričom o crnogorskim plemenskim vezama i Vukotić i gost su se zagrlili i izljubili a Arkan je dobio u afirmativan, lep intervju.

Biljana Stepanović, novinarka koja se tokom karijere uglavnom bavila ekonomskim temama u Borbu je došla kao studentkinja. Tu je, rekla je, naučila da radi, misli, stiče poznanstva.

Miroslav Mikuljanac, Zoran Pavić, Biljana Stepanović i Dragoljub Petrović (foto: portalforum.rs)

Mikuljanac: Devetomartovsko kalenje početnika

Miroslav Mikuljanac bio je zveštač sa demonstracija 9. marta 1991. kao mladi novinar Borbe. Ispričao je kako su se njegovi i tekstovi još nekoliko mlađih kolega našli u vanrednom izdanju lista tim povodom.

“S obzirom na to da je 9. mart bila subota, odnosno da nedeljom list nije izlazio, novinari su kao i ostali građani šetali gradom, svedočili pobuni. Sa svojim mladim kolegama svratio je do redakcije da, kako je rekao, piju vode i popričaju sa nekim starijim o tome šta se dešava. I tada su im urednici rekli da će da prave vanredno izdanje Borbe i da svi pišu o detaljima koje su na ulici primetili. Tada su mi i pojavili tekstovi u Borbi” koji su mu odredili karijeru.

Upad države, odnosno režima Slobodana Miloševića u Borbu uzrokovao je kod većine urednika i novinara tada jasan stav – da ne žele da rade pod takvim uslovima. Da zlo bude veće jurišnici su bili Dragutin Brčin, Teodor Anđelić i Ivan Marković.

Urednik sportske rubrike u Borbi Zoran Pavić prisetio se takođe tih dana, kada su kao ljudi sa žutim trakama u pratnji sa po dva pripadnika ozbebeđenja praznili stolove. Pavić je ispričao da su nekoliko nedelja pre upada države u Borbu znali da će to da se dogodi, pa su organizovana celodnevna dežustva u redakciji. Rekao je da su tada dolazili ljudi, ugostitelji, taksisti, obični ljudi, donosili su hranu, pružali podršku. To je bila prava hipi komuna…, opisao je Pavić te dane.

Pismo Gordane Logar

Spletom okolnosti maja 1994. prihvatila sam, sa zadrškom, posao glavnog urednika Borbe samo kao prelazno rešenje jer sam sve godine rada bila samo spoljnopolitički novinar i reporter sa lica mesta: od dopisništva u Njujorku, preko ratova u Africi, do zemljotresa u Meksiku.

Mada danas ne isključujem mogućnost da mi je upravo to iskustvo bilo dragoceno, naravno prevashodno u kombinaciji sa ugledom Borbe u svetu.

Rat je trajao svom žestinom, ali i bila je to godina kad se u mirovne pregovore značajno umešala Amerika, praktično se spremajući za ono što je posle bilo Dejton.

U to vreme Borba je bila među najcitiranijim evropskim dnevnicima i na ratne i na moguće mirovne teme.

Bili smo veoma često ekskluzni u najavljivanju i obelodanjivanju događaja iza zatvorenh vrata.

Primera radi, prvi boravak Ričarda Holbruka u Bosni, posle bombardovanja Karadžićevih vojnih formacija, a zatim potpisivanje neke vrste mirovnog sporazuma na kojem je pored Karadžića bio i potpis partijarh Pavla, objavili smo jedino mi, na prvoj strani u okviru, uz glavu lista.

Isto se dogodilo kad smo iz britanskih izvora saznali da se već računa sa mirovnim sporazumom kojim bi u Bosni srpska strana dobila 53 odsto teritorija a druga 47 odsto, što je bio povod da nas napadnu sa svih strana i od Miloševićeve kao izdajnike i strane plaćenike.

Sve vreme smo poštovali uređivačku politiku koju je u suštini utemeljio kolega Staša Marinković 1987, bila je to „Stašina tvorevina“.

Nismo odustali do kraja: profesionalna, otvorena, iz više izvora proverenih informacija i nezavisne od bilo kojeg centra moći. Po tome je Borba bila cenjena i verovalo joj se.

Sve do 24. decembra te iste 1994. kad su u večernjim satima upali zvaničnici vlasti.

Tadašnji ministar informacija Dragutin Brčin, dva visoka funkcionera SPS i JUL-a i novinar Anđelić da bi me obavestili da nisam više glavni urednik, jer država ima pravnog osnova da kompletno preuzme Borbu: list, prostorije, dokumentaciju, sve beleške novinara u njihovim stolovima i celokupnu arhivu.

Zatražili su da odmah prestane štampanje sutrašnje Borbe, što je bilo u toku.

Ljubazno sam ih primila i zamolila da sednu dok im donesem kafu.

Valjda su zbunjeni takvim dočekom i zaista seli bez reči. Otišla sam do deska gde je bila još grupa novinara i zamolila da razglase novost i da zovu Radio B92 i TV Studio B.

Posle prvih vesti, samo pola sata kasnije, hodnici drugog sprata Borbe bili su popunjeni prijateljima Borbe (uprkos lukavog izbora vlasti da udar izvedu na katoličko Badnje veče kad listovi u svetu ne izlaze i oglašavaju se samo radio-stanice i agencije).

Pridružili su nam se studenti, profesori univerziteta, književnici, mnoštvo javnih ličnosti, veliki broj naših čitalaca i stranih diplomata. Nemački ambasador čija je zemlja tada predsedavala Evropskom unijom, pozvao je dežurne u Briselu i već u ponoć smo imali zvaničnu podršku i osudu Miloševićevog režima iz središta EU.

Gospodi-uzurpatorima iz vlasti smo rekli da nećemo da napustimo prostorije. I zaista smo dve sledeće nedelje štrajkovali i izdavali list nazvan Naša Borba da bismo, po savetu veoma uglednih beogradskih advokata, izbegli krivično gonjenje ako zadržimo ime uzurpiranog lista.

Ovde više od svega želim da istaknem dve činjenice.

Prvo, da od 1.100 zaposlenih u Borbi, sa nama su ostali njih stotinu.

I drugo, da je solidarnost koju smo imali od brojnih kolega novinara, intelektualnih krugova, ali i sasvim do tada nepoznatim čitalaca bila dragocena.

Kao svoje specijalno izdanje, po savetu advokata, izdavali su, na primer, nedeljnik Nezavisni iz Novog Sada, Republika iz Beograda, Nezavisni sindikat Srbije.

Pošto nijedan kiosk nije hteo da nas prodaje, na ulicama su naši kolporteri bili studenti, čitaoci, ugledni pravnici, univerzitetski profesori, lekari, advokati i iznad svega novinari uključujući lokalne u celoj Srbiji i Vojvodini. Imali smo svakodnevnu jednosatnu emisiju na TV Studio B odmah iznad večernjih vesti.

A gotovo je bizarna bila podrška koju smo svakog jutra dobijali, kao štrajkači, u ogromnim količinama hrane od mnogih privatnih, ali i državnih preduzeća.

Delili smo sve sa postojećim humanitarnim organizacijama jer je to bilo vreme istinske gladi.

Pomoć nam je stizala iz novinarskih udruženja iz sveta, a gospođa Miteran, supruga francuskog predsednika Fransoa Miterana, u Francuskoj u svojoj fondaciji skupljala je novac za naš list, italijanski sindikati slali su nam hartiju za štampu.

Pošto smo, na kraju, izbačeni na ulicu, sa čim smo i računali, posle je Borba uoči katoličkog Božića 1994. grubo ugušena bukvalnim noćnim upadom Miloševićevih snaga i proglašavanjem prinudne uprave.

Zaslužuje da bude upamćeno kao kolektivno herojstvo odbijanje praktično cele redakcije da se potčini nametnutim gazdama i da izabere otkaze i totalnu egzistencijalnu neizvesnost za sebe i svoje porodice.

Posle četvorogodišnjeg izlaženja Naše Borbe odvojila se grupa od desetak novinara koji su bez plate, novca, samo sigurni u svoju profesiju i ulogu posebno u teškim vremenima započeli projekat DANAS.

Posle višemesečnog rada, uz neverovatne prepreke (svedočenje u knjizi o prvih hiljadu dana prvog gl. urednika G. Spasovića „Danas uprkos njima“ i poštovanjem nagradom Staša Marinković) prvi broj izašao je 9. juna 1997. u isključivom vlasništvu novinara i urednika koji su svakodnevno radili i stvarali DANAS i sa čašću i profesionaliznom visokog stepena sačuvali svoj nezavisni projekat jer je bio bez kontrole bilo kojeg centra političke moći.

Kako i dolikuje profesiji novinar.

Zdravko Huber: „Borba“ kao pretkinja Danasa

Možda su posleratni karijeristi zaista nosili u džepu presavijenu Borbu tako da se dobro vidi njen crveni logo.

U svakom slučaju, bila je to pošalica ili pakost koja se lepila uz ove novine.

Njome se htelo reći da je Borba više propagandno glasilo komunističkih vlasti nego novine koje služe informisanju građana.

Ozbiljniji poznavaoci medijskih prilika u drugoj Jugoslaviji sigurno neće potvrditi ovakve olako izrečene kvalifikacije.

Borba je bila više komunistička od drugih novina samo po tome što su je pokrenuli komunisti i, sa mnogo zabrana i prekida, izdavali pre rata i tokom rata.

Posle oslobođenja Borba je postala jedini savezni, jugoslovenski dnevni list i to je bila do nestanka Jugoslavije u ratovima 90-ih godina. (Sve što je kasnije htelo da se okoristi ovim brendom je falsifikat i prevara – ali to je za neku drugu priču.)

Dakle, uz pomenute prekide, Borba je potrajala preko 70 godina, što u regionu gde ni države, ni ideologije, ni društvena uređenja nisu dugog veka jeste za pamćenje.

Neka u mozaiku sećanja ostane i šala o napadnom mahanju Borbom da bi se pokazala privrženost novom režimu.

Ali sigurno međunarodna javnost, ni ona na Istoku, ni ona na Zapadu, nije imala potrebe da se dodvorava jugoslovenskim vlastima, a redovno je rangirala Borbu u desetak najznačajnijih listova u svetu.

Naravno, na tako visoko mesto u svetskoj medijskoj zajednici gurala ju je i zahuktala spoljna politika velikog meštra Tita, ali su tome svakako doprineli i vrhunski profesionalci u Borbinim novinarskim pogonima od kojih bi imale šta da nauče i današnje generacije žurnalista.

Još jedan antiborbaški mit zaslužuje demontažu.

Navodno, slobodnomisleći, kritički nastrojeni čitaoci nisu imali bogznašta da pročitaju i Borbi i zato su radije posezali za drugim, manje režimskim glasilima.

Generalno, u mejnstrim medijima u socijalističkoj Jugoslaviji nekog velikog prostora za ozbiljnu opozicionu kritiku vlasti – nije bilo.

A ako bi se baš i u tome poredili Borba i drugi – prednost bi bila na strani Borbe.

Kao savezno glasilo ona je bila pod patronatom organa Federacije (Partije, Soc. saveza Skupštine), a tamo je ideološki monolit uvek bio bar malo mekši nego na republičkim nivoima.

Na saveznom nivou zajednička vladajuća ideologija često nije bila dovoljna da propagandno poravna sve razlike u interesima i stavovima.

Na primer: u Srbiji neki tekst u Borbi vide kao osporavanje vodeće uloge SK, ali Borbin Izdavački savet u Sloveniji oceni da je to baš pozitivno zalaganje za širenje socijalističke demokratije.

Može i obrnuto: ono što je u Sloveniji neprihvatljivo prizivanje unitarizma u Srbiji je dobrodošao prilog unapređenju funkcionisanja organa federacije.

I zato je Borba, bar kad je reč o unutrašnjoj politici, uvek bila sadržajnija i zanimljivija od drugih, svojim republikama odanih glasila.

Generacija potpisnika ovih redova je ovo zaključila još tokom studentskih dana 70-ih godina kada su republičke državnosti uveliko zaokruživane.

LJubav šire čitalačke publike prešla je na stranu „svojih“ nacionalno-republičkih medija, ali je objektivna slika jugoslovenskog društva najbolje mogla da se sagleda na stranicama Borbe.

Zato smo je mi koji smo, možda i naivno, verovali u velike ideale novinarske profesije pažljivo čitali još dok smo se spremali da budemo novinari.

Komedijant slučaj, a možda i neka zakučasta logična zakonomernost, udesila je da ta generacija bude svedok i akter prve snažne revitalizacije u drugoj polovini 80-ih, a zatim i herojskog nestanka Borbe.

Da je Borba tokom svih 40 posleratnih godina bila manje u stegama jednoumlja nego glasila pod budnim okom svojih republičkih i pokrajinskih izdavača svedoče i primeri iz dalje prošlosti.

Nije slučajno što je svakako najveći disident jugoslovenskog komunističkog pokreta Milovan Đilas svoja jeretička razmišljanja koja su protresla svet objavio upravo na stranicama Borbe.

Takav „propust“ teško se mogao desiti u redakcijama koje su tačno znale od koga dobijaju direktive.

I tridesetak godina kasnije šira javnost je upravo na stranicama Borbe mogla da pročita do tada najradikalniju kritiku političkog sistema SFRJ iz pera zagrebačkog profesora Jovana Mirića obrađenu u knjizi „Sistem i kriza“.

Moglo bi se navesti mnoštvo manje epohalnih, ali vrlo značajnih pitanja koja su otvarana na stranicama Borbe, mimo volje onih koji su pretendovali da usmeravaju sve društvene i medijske tokove.

Generacijama novinara i urednika Borbe treba odati priznanje što su imali i pameti i hrabrosti da takve teme prepoznaju i javno progovore o njima.

Osiromašena Borba iz 80-ih godina više nije imala raskošnu ekipu dopisnika iz sveta, skupe dodatke u koloru i slične sadržaje na kojima su drugi gradili prestiž, ali je zato okupila žurnaliste sposobne da sagledaju sve izvesnije globalne promene.

Postajalo je jasno da modelu jugoslovenske državne zajednice zasnovane na ideološkom monopolu jedne parije ističe rok trajanja.

Borba je o tome otvoreno pisala, stajući na žulj i onima koji su dogmatski verovali ili bar govorili da je „naš put“ neupitan, a još više probuđenom nacionalizmu koji je vodio u sukobe i ratove.

Kada su ovi potonji odneli potpunu prevagu, Borba je uoči katoličkog Božića 1994. grubo ugušena bukvalnim noćnim upadom Miloševićevih snaga i proglašavanjem prinudne uprave.

Zaslužuje da bude upamćeno kao kolektivno herojstvo odbijanje praktično cele redakcije da se potčini nametnutim gazdama i da izabere otkaze i totalnu egzistencijalnu neizvesnost za sebe i svoje porodice.

Tako je Borba prestala da postoji, ali je ubrzo vaskrsla kao Naša Borba. Iza nje su stajali izgnanici iz Borbe uz podršku – kako se nakratko verovalo – jednog prosvećenog preduzetnika kome je stalo do slobodnih medija.

Pokazalo se, međutim, da u tadašnjoj, još uvek Miloševićevoj Srbiji, takve prosvećenosti van novinarskih krugova nema. Zato se tvrdo borbaško jezgro drznulo da samo krene u medijsko preduzetništvo. Tako je 1997. nastao Danas. I traje i danas.

U proleće 2021. Danas ulazi u sastav vrlike korporacije United medija koja posluje na čitavom ex-yu prostoru.

Kao Borba nekad. Sve je drugačije, ali i danas, kao i pre sto godina, ima smisla i potrebe praviti poštene novine u interesu javnosti i istine. Zato je Borba pretkinja Danasa koja zaslužuje da bude zapamćena u istoriji srpskog u jugoslovenskog novinarstva.

Autor je bio urednik u Borbi (1987-1994), Našoj Borbi (1995-1997) i Danasu (1997-2021)

Milena Markov

Fotografije reportera Borbe