Zapad se raspravlja o tome kako da se nosi sa Rusijom. Države-članice NATO sa jugoistoka Evrope, od Hrvatske pa do Turske, pritom igraju neobično važnu ulogu. Ali ponekad odatle dopiru disonantni tonovi.
U vreme kada sukob oko Ukrajine eskalira, NATO je po pitanju odnosa sa Rusijom podeljen kao retko kada. „SAD i Velika Britanija su za čvrst stav i politiku odvraćanja; Nemačka, Francuska i Italija insistiraju na dijalogu, a treća grupa, zemlje kao što su Bugarska, Mađarska ili Slovačka, želi da ostane podalje sukoba i raspoređivanja trupa, kaže Štefan Majster, stručnjak za istočnu Evropu iz Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP). Pritom je obično Nemačka ta koja predstavlja svojevrsnu umerenu poveznicu između tih grupa, ali toga trenutno nema zbog slabosti u rukovodstvu.
„Pored toga, pozicija je oslabljena i zbor populizma, Trampa i Bregzita, i Putin to pokušava da iskoristi za pregovore o novom bezbednosnom poretku u Evropi – bez SAD“, kaže nemački stručnjak za DW. U takvoj situaciji zemlje NATO iz centralne i jugoistočne Evropi igraju neuobičajeno važnu ulogu.
Hrvatska: „Povlačenje u slučaju eskalacije“
Odatle međutim ponekad dopiru disonantni tonovi. Predsednik Hrvatske Zoran Milanović izazvao je iritaciju – i to ne samo na domaćem terenu – kada je krajem januara najavio da će se njegova zemlja povući u slučaju konflikta: „Ako dođe do eskalacije, povući ćemo se, i to do poslednjeg hrvatskog vojnika“, rekao je Milanović u Zagrebu bez da je precizirao šta to zapravo znači s obzirom na to da u Ukrajini i nema hrvatskih vojnika. Vlada te članice EU i NATO odmah je reagovala: „Predsednik ne govori u ime Hrvatske, već u svoje ime. Mi jesmo i ostaćemo lojalna članica NATO“, rekao je ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman.
Najčudnije u vezi s Milanovićevim izjavama jeste to da ni NATO, ni SAD, ni Ukrajina nisu ni tražili vojni angažman od Hrvatske. „Milanovićeve izjave služe za unutrašnje-političke potrebe i moraju se sagledavati u svetlu njegovog stalnog sukoba s premijerom Andrejem Plenkovićem“, ukazuje za DW Filip Milačić iz kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beču. „Čini se da Milanović u poslednje vreme igra na nacionalističku kartu, nazivajući Milorada Dodika, lidera bosanskih Srba, ’partnerom’. On bi da služi hrvatskim nacionalistima u njihovim snovima o prekrajanju granice u Bosni uz rusku podršku.“
Istorija kao ruski „lobista“ u Bugarskoj
Govoreći na bugarskoj televiziji BTV 1. februara, ambasadorka Rusije u toj zemlji Eleonora Mitrofanova kristalno jasno je objasnila šta Rusija traži od NATO: povlačenje na granice onih članica koje su do 1997. bile u Alijansi – a to znači povlačenje svih NATO trupa i baza iz zemalja kao što su Rumunija i Bugarska. Pritom bi te zemlje, kako kaže Mitrofanova, formalno mogle da ostanu članice NATO.
Očigledno je da ministar obrane Bugarske Stefan Janev nema problema s tom idejom. Premijer Kiril Petkov morao je u decembru javno da ga ukori nakon što je na Fejsbuku govorio protiv raspoređivanja NATO jedinica u Bugarsku. Tokom rasprave u parlamentu Janev je apelovao: „Trebalo bi da prestanemo da čitamo stranu štampu i da se bavimo spekulacijama. Trebalo bi da budemo bugarofili i da razmišljamo iz perspektive bugarskih nacionalnih interesa.“ A ako treba neke NATO-trupe da budu u Bugarskoj, onda to isključivo treba da budu bugarske trupe, rekao je Janev.
Šezdeset odsto podrške NATO u Rumuniji
Potpuno drugačije je u Rumuniji. Uz Nemačku i Poljsku, Rumunija je jedna od zemalja u kojima su već raspoređene dodatne američke i NATO jedinice. Prema podacima Instituta za istraživanje javnog mnjenja „INSCOP Research“, od svih zemalja regiona NATO ima najveću podršku upravo u Rumuniji (60%).
„Dodatne trupe ne samo da su dobrodošle, one su i politički kapital za vladu. Čak se ni nacionalisti ne usuđuju da govore protiv toga“, kaže za DW Sorin Jonita, politikolog iz bukureštanskog trusta mozgova „Expert Group“.
„Putinov pinč“ u Budimpešti
U fokusu NATO i raspoređivanja trupa je i Mađarska, zemlja koja, poput Rumunije, ne samo da deli granicu sa Ukrajinom, već u njoj živi i ukrajinska manjina. Tamošnji premijer Viktor Orban već godinama održava „posebne odnose“ sa Rusijom. To što se javno divi autoritarnom stilu vladavine Moskve i protivi sankcijama Rusiji donelo mu je nadimak „Putinov pinč“.
„Delikatno balansiranje“ na Bosforu
Posebno kompleksan odnos sa Rusijom ima Turska, strateški važna članica NATO: u građanskom ratu u Siriji Putin i predsednik Redžep Tajip Erdogan sarađuju, u Libiji podržavaju različite grupacije. Prvo je Erdogan odbacio svoje NATO-partnere i kupio ruski protivvazdušni sistem S-400, a zatim je Ankara snabdela Ukrajinu vojnim bespilotnim letelicama. Slično kao i Nemačka, Mađarska ili Bugarska, i Turska zavisi od ruskog gasa i nafte.
Putinova ponuda elitama na Zapadnom Balkanu
„Za razliku od Zapada, Rusija tačno zna šta želi u istočnoj Evropi: da povrati moć i sferu uticaja koje je izgubila nakon 1991“, izjavio je za list „Gardijan“ stručnjak za istočnu Evropu, profesor Timothi Garton Eš. Kako bi to postigao, Kremlj u jugoistočnoj Evropi koristi dva alata: jeftin gas i nacionalizam. Filip Milačić u izjavi za DW naglašava: „Rusija nudi nacionalističkim elitama na Zapadnom Balkanu nešto što Zapad ne nudi, a ne bi ni trebalo da nudi: obećanje da će granice na Balkanu biti prekrojene.“
Pa ipak, jeftin gas, nacionalizam i nejedinstvo neće biti dovoljni da se NATO podeli u slučaju sukoba, sumira Štefan Majster. „SAD mogu trenutno da se afirmišu kao vodeća sila, NATO je ipak relativno jednoglasan u politici odvraćanja, a čak i ako su neke manje članice u nedoumici, one neće dovoditi u pitanje svoju lojalnost Alijansi. Oružje se isporučuje, trupe se ojačavaju i u odnosu prema Rusiji dobija se na vremenu.“
DW Srbija
