Piše: Anita Beretić
Ponekad mislim da sam nekim čudom metnuta u kakav eksperiment, u nekakav kavez iz kojeg se napolje ne može. A, zapravo i ne znamo, možda može, samo mislimo, nesrećnici, da je to naš ceo svet – ravna ploča omeđena rešetkama da ne bismo ovako glupi, skliznuli u ništa, pa makar se to ništa zvalo i sloboda.
Kako drukčije objasniti da je naša realnost sve ovo što nam se dešava, u toliko slučajeva i primera, u tako malo vremena?
Ne znam zemlju, niti imam prijatelje, poznanike ili slučajne znance odnekud gde bi stvari koje se dešavaju kod nas bile normalne, desile se i nikom ništa. Jedna prošla, druga došla i tako nebrojeno puta, a da, naprimer, ne padne barem jedan državni činovnik, moguće i ministar, čak i sama vlada u svojoj celokupnosti.
Raspon i spektar tih senzacija kojima smo izloženi doseže do staništa samih bogova svih fela, baš kao što je Vrhovni neki dan rekao glupost, otprilike, parafraziram – Pa zar ne vidite kako Srbija hrli u nebesa?
Ne pušta ga teranje o nebeskoj, a verovatno i o velikoj Srbiji.
Cena? Zanemarljiva.
Naš ponos i dostojanstvo, naša budućnost, naši životi. Do poslednje kapi našeg znoja i do poslednje mrve naše snage On će se boriti da Srbija ka tim nebesima leti, baš kao i one eksplodirane rakete i gorivo u Leštanima, preko tela poginulih i ranjenih radnika…
Al,i da je to jedina glupost ni po jada, mada je cena, zapravo, previsoka. Njegov rečnik govori više od njegovih postupaka. To nije rečnik predsednika države, državnika, izabranog da po Ustavu predstavlja Srbiju, već rečnik lokalnog džibera koji je potegao koju više u usputnoj kafani uz drum a izgovara ih i dernja se samo u okruženju svojih pajtaša, gorih od njega, koji mu se u svojoj imbecilnosti dive jer im redovno plaća piće i vodi ih na vašar. Kad je sam, boji se i manji je od makovog zrna. Kad se nađe u društvu jačih, pretvori se u krpu, a kad dođe kući laže kako ih je „klepio po ušima“. Ovi oko njega zevaju u divljenju. I mnogi drugi.
I tako se pitam da li smo, ipak, svi u istom kavezu ili sedimo svako u svom, s tom razlikom što je njihov kavez satkan od plemenitih metala, ukrašen dragim kamenjem i gde vazda idu filmovi o nebeskom usponu Srbije, a kod nas grdnih, sve pusta realnost na zemljici.
Kavez je kavez, jebiga. Mi iz našeg moramo sami, svojom voljom i odlukom, nadam se i hrabrošću koja je uvek odlučujuća. Da se ustane, uspravi i hoda uspravno do kraja te ploče od koje nas štite rešetke i da se surva u slobodu.
Svako ko me iole poznaje zna koliko volim životinje i da im ne bih nanela ni mrvicu zla. Ali ima idiota koji uživaju da udaraju šipkom o kavez i da ga drmaju do iznemoglosti ne bi li iznervirali majmuna u njemu. To ih zabavlja jer majmun popizdi, pa se ponaša baš kao majmun.
Moramo biti idioti koji će nemilosrdno drmati kavez našeg majmuna. Druge nam nema.
Oprostite mi, plemenite životinje, za ovo poređenje.
