Piše: Velimir Ilić
Ima neke paradoksalno nataložene simbolike u činjenici da će Mate Parlov dobiti svoju ulicu u Beogradu. Ili još niste čuli da je resorna komisija Skupštine Beograda za imena ulica to odlučila u utorak, 2. novembra 2021. godine?
Da, odlučeno je baš tako – i to u prestonici Srbije čija je aktuelna vlast, oličena u političkim i moralnim pajacima i beskičmenjacima, nedavno gumicom karikaturalnog šovinizma (iz)brisala skoro svako ime prestoničkih ulica koje su imale i mrvu veze s toponimima u Hrvatskoj.
Tako u glavnom gradu Srbije od septembra 2020. više ne postoji Hrvatska ulica, nakon što su gradski odbornici usvojili odluku da je preimenuju u Ulicu glinskih žrtava 1941. godine.
„Današnja Hrvatska ničim nije zaslužila da danas ima ulicu u Beogradu“, rekao je tad zamenik aktuelnog gradonačelnika Zorana Radojičića koji se, u pauzama vožnje svojom pokretnom kancelarijom, odaziva na TikTok ime @sićve011.
„Ukidanje Hrvatske ulice je logičan sled s obzirom da oni nisu raskrstili sa zločinima koje su ustaše počinile. Ne treba s tim izjednačavati ceo hrvatski narod, ali vlasti to treba da pokažu, a to ne pokazuju i to davanjem ulicama ime (Mile) Budaka“, citirala je u državna agencija ocene zamenika gradonačelnika, dok je ubeđivao odbornike da serijskim dizanjem ruku preimenuju Hrvatsku ulicu.
Primedbe na pokrštavanje Hrvatske ulice jedini je tad javno izgovorio odbornik, potpredsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF) Rade Veljanovski, poručivši da taj čin ne samo da ničim ne doprinosi, nego ni ne vodi ka prevladavanju sukoba Srbije i Hrvatske iz prošlosti.
Veljnovskom nasuprot, zamenik Zorana Radojičića ocenio je kako „ne može Srbija biti uvek ta koja će slati signale dobre volje“, a da „takvi signali izostaju s druge strane“.
Dotični je poručio kako će „svi koji poštuju Beograd imati poštovanje“ Beograda i ocenio da „za sada u odnosu sa Hrvatskom imamo samo nas (koje „vas“ – tojest koje „nas“- prim V.I.) koji pružamo ruku pomirenja, a ne dobijamo ništa“.
I gle paradoksa – sad se, kako tvrde zvanični gradski izvori, upravo taj isti zamenik gradonačelnika Zorana Radojičića, prepodobio shvativši da bi Mate Parlov – rođenjem Hrvat, a ekstremni anacionalist, kosmopolit i najubojitija levica bivše Jugoslavije – bio bogomdana ličnost čiju bi sportsku i ljudsku besmrtnost trebalo ovekovečiti imenom ulice u Beogradu.
Eee, kamo puste sreće da je prepodobni naknadni prvoborac nikad i ničim dokazanog kosmopolitizma Srpske napredne stranke @sićve011 zbilja iskreni zagovornik jugoslovenstva i panslavizma kao neporecivih vrednosti naroda na ovim prostorima. Kamo sreće, ali on je samo sitna duša tobožnje proevropske elite naprednjaka, uštrojen pragmatizmom dnevnopolitičkog mešetarenja i patološke potrebe da oponaša svakodnevnu samopromociju novog omiljenog vođe.
Ali, vratimo se Mati Parlovu.
Najuspešniji je jugoslovenski bokser svih vremena, evropski, svetski i olimpijski šampion, višestruki prvak SFRJ i Balkana, osvajač dve Zlatne rukavice, proglašen za najuspešenijeg hrvatskog sportistu 20. veka… I uz sve to – a suprotno svim poimanjima boksa kao agresivnog sporta i (polu)gladijastoske veštine – bio je sklon i poeziji i uoči važnih mečeva čitao – stihove. Nesvakidašnji paspartu za sliku šampiona i legende.
Biografi Mate Parlova beleže da je u amaterskoj karijeri imao ukupno 310 mečeva, a samo 13 poraza, dok je kao profesionalni bokser u WBC kategoriji od 29 borbi uknjižio 24 pobede i dve nerešene borbe, a iz ringa je kao poražen izašao samo tri puta.
A onda, u jednom intervjuu, kad ga je novinar pitao o pošastima nacionalizma koji je, između ostalog, rastočio Jugoslaviju, izgovorio je legendarnu rečenicu: „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak?“.
„Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život“, rekao je Parlov.
Da, tako je Mate Parlov gledao i na sport i na život, kroz tu prizmu je gledao i Ljude, a ne narode i nacije.
I dobro je da jedna od karijatida bivše Jugoslavije ima svoje parče Beograda. Još bolje bi bilo da i drugi udenu njegovo ime nekoj „svojoj“ ulici, gde god bila „od Varadara pa do Triglava“, horizonatalno, dijagonalno i vertikalno pobrkanom osmosmerkom razorene države.
Jer, nije Mate samo Splićanin rođenjem, Imoćanin poreklom, šampion na svim meridijanima sveta i svim izohipsama bivše Jugoslavije, a Puležan (ili Puljanin, ako vam je lakše) izborom mesta življenja i sudbinom odlaska sa ovog sveta.
Mate Parlov je bio i ostao dobri duh neugasle ljudskosti ovih prostora, svim novonastalim skotovima uprkos, koji ni rukavicu ne bi umeli da mu vežu.
Dobrodošao u Beograd, Mate!
