Iako ga često pominjem, ne znam da li sam objasnio šta pojam „mimetizam“ stvarno znači. Ako nisam, danas ću nadoknaditi propušteno. Možda najjezgrovitija definicija mimetizma krije se u riznici naše narodne mudrosti koja kaže „videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu“.
I, uopšte, mimetizam je svaka situacija u kojoj neko čeljade, željno uspeha i svega što vole mladi, vidi da je neko uradio nešto što mu je donelo uspeh, pa – umesto da prione na posao i ostvari ono što je naumio – stane da oponaša onoga ko je uspeo. Gvozdeno pravilo mimetizma je da završi ili neuspehom ili sprdačinom. Najčešće i neuspehom i spdačinom.
U našoj današnjoj kolumni analiziraćemo dva slučaja političkog mimetizma, od kojih je jedan završio gromoglasnim neuspehom i sprdačinom, dočim drugi još nije. Ali verovatno hoće. Slučaj prvi. Pre dve godine majke opozicione invencije su videle da je protest tzv. žutih prsluka dobrano uzdrmao francusku vladu, pa su u nameri da i one destabilizuju Visoku Vladu, sa zakašnjenjem od tri nedelje pokrenule proteste zbog umlaćivanja Borka Stefanovića u nekoj kasabi.
Stvar je završila dodatnom destabilizacijom opozicije i povećanjem indolencije javnosti, koja se – s povremenim manjim ili većim burama u čaši vode – otegla sve do pre neki dan, kad su se Amerikanci & Co povukli iz Avganistana, a talibani umarširali u Kabul.
Bio je to vetar u leđa ovdašnjim pravoslavnim talibanima, među njima i velikanu mimetizma Ðoletu Vukadinoviću, koji je juče citirani, pomalo zakasneli, tekst podrške avganistanskoj braći završio sledećom poučnom rečenicom: „I poslednja, možda i najvažnija po(r)uka: u avionu, kad dođe stani-pani, nikad nema dovoljno mesta za sve.“ Možda se sad pitate kome je upućena Ðoletova po(r)uka. Kako kome? Pa domaćim izdajnicima i kolaborantima koji su prećutno priznavali lažnu nezavisnost lažne države Kosovo.
Ðole je dakle u mimetičkom oduševljenju već video američke avione kako uzleću s prištinskog aerodroma Slatina, a iz čijeg gepeka i spremišta za stajne trapove ispadaju kolaborantski veselnici za koje nije bilo „dovoljno mesta“.
Ostavimo mi Ðoleta da vlažno sanja pa razmotrimo šta bi bilo da u Pentangonu zaključe da su Odalović i Vukadinović u pravu, pa da promptno izdaju naredbu za povlačenje. Još se avioni ne bi odlepili od piste, još svi izdajnici ne bi popadali s točkova, krenuo bi pogrom nad ono malo preostalih kosovskih Srba.
Srbija na to ne bi mogla (ni smela) sedeti skrštenih ruku, pa bi na Kosovo poslala trupe. Ako neko misli da Odalović i Vukadinović ne bi bili u prvim borbenim redovima, taj se ljuto vara. Idemo dalje. Ni Albanija – inače članica NATO – u tom slučaju ne bi ni mogla (ni smela) da sedi skrštenih ruku, pa bi i ona uputila trupe na inkriminisano područje. Sutradan izbijaju pičvajzi u Sandžaku i Bosni, možda i Makedoniji. Epilog: narodni vidovdanski sabor od pet Srba pod šljivom na Tometinom polju.