Kada je Brennus, vođa Gala i keltskih plemena ušao u Rim 390. godine p.n.e. poručio je pobeđenom Quintusu Sulspiciusu: “Pobedili smo vaše legije, a sad tražite mir”. Odredio je cenu u zlatu za već opustošeni Rim i postavio teže tegove na vagu. Kada se Sulspicius pobunio, Brennus je uzviknuo “Vae victis”! I dodao i svoj mač na vagu.
Posle Aleksandra Makedonskog, imperije Skita, Britanaca, Sovjeta, sada su i Amerikanci polomili zube u avganistanskim gudurama. Za razliku od Rima, ovde je “Vae victis” podviknuto samo onom delu domaćeg stanovništva koje je pomagalo prisilni “uvoz demokratije”. Tradicionalno ravnodušni prema svima koji ne poseduju njihov pasoš, dosetili su se posle dvadeset godina kako sve to ne vredi života niti jednog američkog vojnika. Pogotovo im je, navodno, žao onih vojnika koji se nisu još ni rodili pre 11. septembra 2001. U međuvremenu helikopterima rasteruju Avganistance koji su se probili do piste.
Sve što je američki predsednik obećao jeste da čvrsto stoji iza svoje odluke o povlačenju trupa, da se “haos nije mogao izbeći” i da se američka vojska neće povući, pa makar to potrajalo i još dva-tri dana, sve dok se evakuacija zapadnih diplomata i državljana ne završi.
I nije uopšte prvi put kako Vašington šalje neprikrivenu poruku da sa njima možete uvoditi demokratiju samo na sopstveni rizik, a da oni prema vama nemaju nikakve savezničke, čak ni ljudske obaveze. Ispada da je bivši predsednik, nažalost, prilično u pravu kada kaže da su Avganistanci bili samo podmićivani dve decenije da se bore kako bi sada bili prepušteni sami sebi. Naši domaći lupeži se nadaju da će se to desiti sada i na Kosovu.
Pa, kakve to poruke Amerika šalje svetu?
Nakon 102 godine od oslobođenja od britanske vlasti, Talibani su proglasili Islamski Emirat Avganistan. Ne sumnjam da će zbog ogromnih prirodnih bogatstava koja se nalaze u Avganistanu, uskoro tamo opet proraditi ambasada SAD. To mi garantuje ne samo kapitalistička halapljivost, koja ne posustaje uprkos činjenici da kapitalizam ne može da reši nijedan problem na svetu, već i slika mladih talibanskih boraca, koji su u Kabulu pohrlili već prvog dana u neki zabavni park da voze romobile (doduše bez žena) i da se prepuste šarenim izlozima Zapada.
Konačno, dve strane su se o ovom što se sada dogadja dogovaraju već najmanje godinu dana.
In God We trust, inače, obe strane imaju kao moto svoga delovanja.