Kant i visoke čizme

Piše: Dragan Banjac

Danas je 19. avgust. Nekima je značajan po rođenju (1946) bivšeg američkog predsednika Vilijama Džefersona Klintona ili nemačkog političara (1952) Boda Hombaha recimo, ali većini po danu kada je (1934) nemački narod, na referendumu gotovo plebiscitarno, odlučio da mu vođa postane Adolf (Šiklgruber) Hitler.

Krajem 1932. godine Nacistička stranka imala je najveći broj mandata u nemačkom parlamentu (Rajhstag), ali ne i dovoljnu većinu za formiranje vlade. U toj političkoj krizi bivši kancelar Franz von Papen i drugi konzervativni lideri nagovorili su tadašnjeg nemačkog predsednika Paula von Hindenburga da Hitlera imenuje kancelarom, što je ovaj i učunio 30. januara 1933. godine.

Bio je to odlučujući korak kojim je Hitler krenuo ka osvajanju apsolutne vlasti. Da bi prigrabio kontrolu nad Nemačkom samo za sebe i, kako će se kasnije ispostaviti, odveo je u pakao Drugog svetskog rata, bio je potreban samo još jedan korak.

Taj korak je stigao brzo. Naime, 2. avgusta 1934. predsednik Hindenburg je umro i Hitler je, zarad preuzimanja vlasti, odmah najavio referendum za 19. avgust, na kojem će se nemački narod pitati – da li je saglasan da Hitler preuzme funkciju i vođe i kancelara.  Referendumsko pitanje je glasilo: „Ured kancelarije predsednika Rajha ujedinjen je sa uredom kancelara. Prema tome, sva dosadašnja ovlašćenja predsednika Rajha se prebacuju na firera i kancelara Rajha, Adolfa Hitlera. On sam imenuje svog zamenika. Da li vi, nemački muškarci i nemaćke žene odobravate ovu uredbu propisanu ovih zkonom?“ Ukratko – želite li da Hitler preuzme sam zagospodari Nemačkom?

Bilo je pritisaka i zastrašivanja od strane nacista, ali čak i kad to uzmemo u obzir, rezultat referenduma pokazuje do koje mere je većina Nemaca imala potpuno poverenje u Hitlera.

Najveću podršku Hitler je dobio u Istočnoj Pruskoj (96%), a najnižu u Hamburgu, tek 80 odsto. I u  Berlinu (82%) je malo „podbacio“. Izlaznost je bila velika – 95,7%, a konačan rezultat ZA Hitlera 88,1%, (38.394.848), PROTIV 9,9% (4.300.370 glasova). Nevažeći/prazni listići – 2% (873.668 glasova).

Stoga ne čudi što bi danas mnogi najradije da zaborave navedeni rezultat, koji je ovu zemlju odveo u Drugi svetski rat sa više od milion stradalih, rat koji je proizveo holokaust.. Plus Nemačka je bila temeljno razrušena, posebno njeni gradovi Berlin i Drezden.

Današnja Nemačka sasvim je drukčija od one iz vremena nacizma. Ipak, istorija koja s pravom demonizira Hitlera često zaboravlja kako je on došao na vlast. Bilo je nasilja, bilo je zastrašivanja, ali Hitler je, u suštini, do svoje diktatorske pozicije došao demokratski.

Za mnoge je to do danas tabu tema iako je reč o važnoj istorijskoj lekciji koja, da se ne bi ponovila, ne sme da se zaboravi.

Nemačka je danas vodeća politička i ekonomska sila u Evropskoj uniji, deli (s pravom?) lekcije iz demokratije, vladavini prava i ljudskim pravima, posebno balkanskim i manje razvijenim zemljama Evrope, ali mnogi evropski narodi ne žele da zaborave na Nemačku Hitlerovog doba.

U razgovoru za jedan nemački časopis poljski filmski reditelj Andžej Vajda  svojevremeno je (Jan Bodrune, Plata za krivicu, str.73) izrekao sledeću tvrdnju: „Nemačka će i dalje pored mnogih drugih stvari značiti Aušvic. To jest: Gete i genocid, Betoven i gasne komore, Kant i visoke čizme. Sve ovo neizbrisivo pripada nemačkoj baštini“.

Ne zaboravimo nacizam i fašizam da nam se ne bi vraćali u bilo kakvom obliku. I ne dajte nikome plebiscitarnu podršku.