Piše: Novica Milić
Povučeš crtu, pravu koliko možeš, nekako je zategneš između dve tačke da se može nastaviti tamo gde si je trenutno završio. To je prava crta, odnosno matematička prava kao najkraća linija između dve tačke. Definiše se kao a priori. Ostalo je neverno iskustveno, odokativno realno, i ontološki nije bitno.
Vraga, tek je ostalo bitno. Jer neko dođe i pokušava da povuče svoju pravu. Ontologija zakazuje. Ta prava iz raznoraznih razloga ne ispada prava. Em ruka drhti jer je svašta činila i mnogo dotle pisala brisala, em olovka nije na mestu nego cupka i vrluda, em oko je malo oćoravilo i gleda na svašta nešto. I umesto prave ispadne kriva. Lik koji je hteo pravu pokušava da ispravi svoju krivu, gumica mu se izlizala još u ranijim crtačinama, dodaje nove crtice, linija postaje dlakava, ne samo krivudava, i na kraju bude jedna velika žvrlja, nečitljiva, kvrgava i načisto ružna.
Ova alegorija je politička. To je kako radi naprednjački režim već blizu deset godina.
Pobednički pobednik. Najnovija žvrljotina je Vesićevo uvođenje nagrade za najbolji roman godine imenom „Beogradski pobednik“ (da se Hrvat Meštrović malo prevrće u grobu), koji će se, romanov pisac, častiti sa 10 hiljada evra. To bi bila nagrada paralelna nagradi koju već mnogo decenija dodeljuje NIN: isto priznanje, ista lova. Već neko vreme postoji grupa književnika bliskih režimu – ma šta bliskih: oni su deo režima, njegovo književno krilo, u koje se upisom u UKS-u učlanio i inicijator Vesić – kojima NIN-ova nagrada izmiče. Oni su ili prosečni ili loši pisci, tu niko ne može ništa, stvar je nebeske pravde, ali veruju da mogu barem na zemaljskom terenu postići satisfakciju. Na pet načina: čaršijskom i kad može medijskom propagandom protiv pojedinih dobitnika NIN-ove nagrade, opanjkavanjem članova NIN-ovog žirija („nisu diplomirali roman“), pljuvkom na sam NIN (zbog Ćulibrka i ostalih), svojim unapređenim odricanjem od iste, udruživanjem u zločinački poduhvat zbog svega pomenutog. Kako to nije bilo dovoljno, Vesić u ime grada priskače u pomoć da to sredi, kao tolike ulice, trgove, zgrade i pročaje po prestonici.
Tako će, na primer, Kecmanović moći da postane laureat Vesićeve nagrade. Ne znam ima li roman u tekućoj godini, i da li je to uslov konkursa, ali nije mu teško da izlupa par stotina entera i napravi nešto što će nazvati romanom. Ima i tzv. makro-instrukcija u tekst procesorima za taj stilski prosede. Ili će to biti, kao prvi dobitnik Vesića, para i možda omanje statue kopije one na Kališu, Kusturica: šta mu je teško da u vilajetu svojih planina napiše delo neprolazne vrednosti. Dovoljno da neki od svojih dosadnih novijih filmova pretoči u reči, papir sve trpi, a može da to kao gost (ghost) uradi neko za njega, svejedno je. Evo ja se nudim da za Vesićevu sumu napravim od njegove filmske papazjanije nešto što ima radnju, likove, jedinstvo mesta i vremena, dvesta stranica A5 formata, Tajms nju roman dvanaestica, proreda jedan i po. Nisam, doduše, nikad pisao romane, ali ako u žiriju bude Bazdulj i ekipa, eto meni parice a Kusti i zvanična književna slava. Ako ne bude Bazdulj, jer i sam piše romane, ima ih već sedam-osam, možda više, ko će to sve ispratiti, navataće Vesić sve pečene doktore nauka, ako treba suve akademike. Samo da se ne cenjkamo oko mog honorara i mog rezultata, mator sam za to.
Žvrljotina kao politika. Ali to je samo poslednji, sveži izum naprednjačke elite na vlasti. Otkad je uzela vlast, ta elita je pravila paralelne politike i ustanove. Ranije je Srbija milela ka briselskoj Evropi; naprednjaci su smislili da Evropa mili ka nama. Ranije je demokratija bila u začetku; oni su začetak premestili na kraj, opalac: nema više demokratije. Ranije su mediji kako tako ipak o nečemu što se zbiva oko nas izveštavali: sada se izveštava šta se zbiva u naprednim glavama. Ranije su sudovi nekako sudili i presuđivali, pa kom obojci, kom opanci: sad su ostali samo opanci, sudovi su obojci. Ranije je korupcija makar stagnirala: sad se korupcija vinula u nebesa. Ranije je Mrka zamašćivao puteve a putari kraduckali: sad su putevi masni od ugrađivanja a kraduckanje je doseglo razmere bez dna i jede puteve kao ala. Ranije je život nekako tekao. Sad teku smrti, navodno od korone. Ma nema korone: to je uticaj žvrljotine iz Kriznog štaba na nas sablasne nevene, virus je samo pomoćnik.
Hoćete još? Hoćete, pa evo. Vučić je sebe pokušao da uspostavi kao paralelu sa Đinđićem, ali u to je verovala samo mama Angela, pa i ona kad joj treba. Da bi povukao tu paralelu, morao je levo da povuče niz poteza, populističkih, naravno, a desno da malo prežvrlja Šešelja, ne mnogo, ali tek da se vlasi iz Jevrope ne dosete. Pa je od prave nastala kriva, a od ove žvrljotina. Šta mogu kad od Vučića ovde sve počinje i na njemu se sve završava. Alfa je i Omega. Inače ga već je dosadno i pominjati, i njemu i nama, pa smo kvit s njim. Ali se pojavilo niz – kakav niz! čitava je to armija! – njegovih paralela, u Vladi, Skupštini, Stranci, medijima, svuda gde ti oko pogleda: i ima ih mnozina, i svi su tako prebujni, kao što je pevao Vitman, da su se iskrivili na sve četri strane sveta, i kao pogolema žvrljotina prekrili nebo. A svi su isto naštancovani i nažvrljani, bahati i silni. Ja, recimo, nikad nisam uživo video Brnabićku: prosto nisam. A da verujem na reč, naročito kad je reč o nečijem liku, nisam toliko naivan. Ali kad vidim njenu fotku u novinama, meni iz očiju ispada ono kako je crtaju Koraks ili Petričić. Što je ružno, od mene, znam. Ali kako mogu drugačije. Kao paralela za Vožda, pretvorila je sebe u još jednu naprednu žvrljotinu. Nije strašna paralela, pa ni kopija. Svet na zemlji je ionako kopija sveta na nebu. Strašna je žvrljotina.
Dosta sa njima. Ali najpre uan mor ting, kako bi rekao pokojni Stiv Džobs. Postajanje prave krivom, a krive žvrljotinom, prešlo je u takvu naviku da je to zahvatilo i opoziciju. Đilasu su odavno nažvrljali Šolaka na čelo, Šolaku Mariniku, Mariniki Ponoša, Ponošu Jeremića, Jeremiću Tadića, Tadiću Lutovca, Lutovcu ko zna šta. Oni su bojkotom pokušali da se prežvrljaju i rebrendiraju, ali sad srljaju u još jedne nažvrljane izbore, buduće martovske. Šta će iz te žvrljotine ispasti, sam Bog zna, ali otkad je Bog nažvrljao Srbiji s obe strane moravske doline, savskog utočišta i dunavskog krivog diva, ništa dobro nije ispadalo. Odnosno ako je i ispadalo dobro, ostajalo je loše. Takva nam je sudba kleta. Sva od žvrljanja.
Postajući nažvrljana paralela, sve pravo se izmetnulo u krivo, a sve iskrivljeno je prešlo u zbrku od čemera. Paralele će nas dotući, ne zato što su krive paralele pravama, jer nisu, nego što od tolikog žvrljanja ne umemo više ništa da radimo. Da li i ja ovde žvrljam? Pa naravno. Žvrljam neku „sumoresku“ umesto da pišem roman. Nikad, već priznadoh, nisam pisao roman, ali sam romana zbog profesije pročitao suviše mnogo da mi se nameću mnoge paralele. Ako je Ćosić mogao da napravi Vremenom zla i ostalim romanesknim knjižurdačama paralele Ratu i miru i Tihom Donu, šta pa ne bih mogao da prepričam razna štiva, smešam ih, smućkam, na način postmoderne, tu je sve otvoreno i bezobalno, nađem marketinški provokativan naslov (obavezno sa psovkom u podnaslovu), odšampam to digitalno u 7 primeraka, pet za žiri, jedan zakonski obavezan za NBS, jedan za rodbinu, meni ne treba. Ili u 12 primeraka: 5 za NIN-a, 5 za Vesićevog „Pobednika“, da se obezbedim. Pare su, brale, u pitanju. Deset iljada evara. Nije baš sića za pisca. Plus slava od tri dana. Mediji sačekuju na ulazu zgrade i guraju se kamere kao u holivudskim serijama. Novinari prašte rafalima od pitanja. Ja stojim ponosno pred ulazom, dižem musolinijevski bradu uvis ko nekad Sloba, ne puštam glas dok se ta bedna novinarska gomila ne smiri. Kažem, infantilno, ali sa glasom nameštenim na epsko, samo jednu rečenicu:
„Žvrljotina nas je održala, njojzi fala“.
