Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade i ministre sa saradnicima, poštovani predstavnici, ostali predstavnici Vlade i Vladinih institucija, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, Zakon o popisu poljoprivrede, kao i skoro svi zakoni vezani za poljoprivredu predstavljaju jednu od posebno važnih tema za Narodnu skupštinu, odnosno nas narodne poslanike u Narodnoj skupštini. Iz prostog razloga što je pitanje poljoprivrede strateško pitanje. To nije jedno od onih pitanja koja su ukrasne kategorije ili poželjne kategorije, već je to tema na kojoj počiva država i društvo, na kojoj počiva elementarni biološki opstanak građana svake zemlje, a svakako i ove zemlje.
Zato me raduje što u poslednjih nekoliko godina Vladine institucije na čelu sa Ministarstvom poljoprivrede i ministrom sve značajnije zapravo nam pokazuju da su ovo pitanje shvatili na ovaj način i da se usklađivanje, odnosno delovanje ovih institucija i samog ministarstva značajno dinamiziralo u tome cilju i u tome pravcu.
Naravno, svesni smo da nešto što je, da kažem, zapostavljeno, urušavano više decenija nije moguće izvaditi iz tog blata zapostavljenosti za nekoliko meseci ili nekoliko godina, što zapravo znači da će taj put uzvodnog plivanja ili uzlazna putanja stajanja na noge sektora poljoprivrede zasigurno trajati. Toga trebamo biti svesni i svakako podržati ministarstvo i ostale nadležne organe i institucije na tome putu, ali zato raduje svaki iskorak konkretnog napretka i konkretnog uspravljanja i ustajanja sektora poljoprivrede.
Svakako da će Zakon o popisu omogućiti osveženje podataka, statističkih podataka koji su ključno bitni za pravljenje dobrih strategija, jer nije moguće imati kvalitetne strategije i dobre planove, razvojne planove za bilo koji sektor, a posebno za sektor poljoprivrede bez kvalitetnih, svežih i tačnih podataka.
Mi, pripadnici Bošnjačkog naroda u Srbiji, posebno koji dolazimo sa područja Sandžaka smo dodatno zainteresovani za ovaj popis iz razloga što smo na prošlom popisu imali određene probleme sa tadašnjim režimom i što je jedan značajan deo ili značajan broj građana sa područja Sandžaka bojkotovao taj popis i mi smo na taj način prosto imali nekompletne podatke o poljoprivrednom sektoru na području Sandžaka i svakako da sve ono što je proizilazilo iz te pojave i tog problema je zapravo izazivalo određene negativne posledice razvojne prirode, investicione prirode za celu jednu dekadu, što je svakako nešto što treba da bude daleko iza nas i ono što sada zapravo raduje da više nemamo takav odnos vlasti i građana tog područja, što je zapravo dovelo do tog bojkota i verujem da će predstojeći popis općenito, i popis građana i stanovništva, ali u ovom slučaju i popis poljoprivrede, biti uspešno obavljen gde ćemo konačno doći do pravih, zdravih i kompletnih podataka na čijem temelju ćemo moći da kvalitetno planiramo, investiramo, delujemo, pomažemo, dotiramo, doniramo i sve ono što se podrazumeva kao aktivnost sa strane Vlade i drugih Vladinih institucija i fondova.
Tako da ćemo konačno time podvući crtu i omogućiti da se kvalitetno deluje na tom području. Znam da su potrebe investicija u poljoprivredi donacija i dotacija potrebne za celo područje, ali svakako da onaj prostor koji je značajnije zapostavljen potrebno ga je posebno fokusirati kako bi se nadomestila ta zapostavljenost, pa makar ona i ne bila iz domena odgovornosti ove Vlade, ali prosto smisao države je takav da i kada imate loše vlade, kada imate probleme koje vam ostave prethodne vlade, možete ih osuđivati, možete i smatrati odgovornim za to, ali aktuelne vlade moraju preuzeti tu odgovornost, jer prosto to je država bez obzira što je to neko drugi izazvao.
Kazaćemo ko je kriv, kazaćemo ko je izazvao, ali će morati aktuelna vlast i svaka druga koja zapravo nasledi određene probleme i potrebe, zapravo da se suoči sa tim problemima i da ih rešava. To govorim prosto iz razloga što je prostor Peštera, prostor Sandžaka, značajno decenijama, dugoročno zapostavljen po raznim osnovama, a takođe sektor poljoprivrede je značajno ugrožen iz mnogih razloga. Jedan od razloga je bio zapostavljenost u infrastrukturi, jer to je možda jedini kraj gde smo imali seoska područja koja su imala i po 10, 15 kilometara loših akademskih puteva. Znači, ne kilometar, dva, tri.
Ono što jesu ozbiljni iskoraci, ono što smo zajedno sa Vladom i vrhom države realizovali tokom prethodne dve godine, to je već poznata Pešterska magistrala, koja je predstavlja razvojnu arteriju za Peštersku visoravan i to je možda jedan bio od najgorućijih problema te vrste i to smo, hvala bogu, uprkos svim teretima raznih kriza, uspeli da realizujemo i da zapravo povežemo jedan kraj Peštera sa drugim krajem Peštera i da već skoro dođemo i do granice sa Crnom Gorom, što je zapravo jedna nova epoha za pešterski prostor.
Svakako da se sada realizuje još jedan značajan isto put na delu Peštera koji povezuje sada jedan drugi krak i time otklanjamo na neki način, da kažem, te velike probleme. Ostaju nam sada potrebe određenih sela koja su do četiri, pet kilometara, nemamo više ove drastične udaljenosti koje su, kažem, bile i do 15 kilometara i polako se približavamo tom nekom proseku na nivou Srbije, koji svakako ima probleme i u određenim drugim delovima zemlje, ali ovim ćemo sigurno stanje značajno popraviti. Zato bodrim i Ministarstvo poljoprivrede, iako ono nije ključni nosilac za investiranje u putnu infrastrukturu, ali znam da i oni mogu pomoći kada su u pitanju seoski putevi i mislim da bi trebalo i ono da se uključi i da pomogne određenim selima na prostoru Sandžaka, odnosno Peštera, gde bi konačno omogućili elementarne komunikacije i time otklonili ono što je najveći problem zapravo za očuvanje sela i za očuvanje elementarne vitalnosti sela i komunikacija, pogotovo za ona sela koja su uspela opstati sve te silne godine.
Dakle, suočavati se sa takvim razdaljinama i lošim putevima, a potom imati zimske temperature i do minus 30, dakle, to su stvarno herojska sela i njima treba dati orden, ne samo im pomoći sada, jer opstati toliko znači biti odlučan da opstane. Dakle, oni zaslužuju da im se što pre pritekne u pomoć. To su zapravo ljudi koji pokazuju natprirodnu, natprosečnu izdržljivost, snagu, energiju i zamislite kada oni dobiju normalne uslove za rad šta sve ti ljudi mogu da urade. Dakle, to je povoljan pravac. Svakako, uz novu statistiku imaćemo mogućnost zdravog i pravog planiranja.
Ja sam načeo jednu temu pre nekoliko dana kada smo imali pred sobom Zakon o zaštiti prirode, izvesne raskorake u razvojnim planovima, pogotovo onim strateškim u pogledu namena, u pogledu vizija onoga šta hoćemo sa određenim krajem. Dakle, svako ko je jednom prešao preko Peštera sigurno će se složiti da je u pitanju jedno posebno prirodno bogatstvo ove zemlje, koje kada se prosto nađete na prostoru koji je u prečniku 50 kilometara potpuno otvoren na visini od hiljadu metara, sa sve tim silnim pašnjacima, prosto taj mentalno-emocionalni osećaj je poseban ako se jednom nađete, a kamoli sve one mogućnosti razvojne koje su pred nama.
Jako puno se govori o Pešteru, na samom Pešteru i izvan toga i sa pozicija Beograda, dakle, nemamo načelna sporenja o značaju te regije, odnosno toga kraja i te visoravni, kada je u pitanju i potreba podrške i kada su u pitanju razvojne vizije. Ali ono što sam otvorio kao temu i što će se nastaviti, ne može se u jednom skupštinskom govoru ono istretirati jeste određena vrsta nedostatka koordinacije u strateškom planiranju različitih pravaca razvoja.
Onda imate opštinsku odluku u Sjenici da se Peštersko polje proglasi specijalnim rezervatom prirode, što je odlična ideja, jer u turističkom smislu mogućnosti i razvojne vizije Peštera su zaista izuzetne. Istina, jedan deo Peštera treba posvetiti takvoj viziji turističkoj u pogledu zaštite prirode, specijalni rezervat je odlična ideja. Ali, ono što smo primetili jeste određeni raskorak u strateškom planiranju jednog pravca, znači, turističke namene, zaštite prirode, pravljenja određenog rezervata, specijalne zaštite prirode. S druge strane, onda imamo potrebe ili vizije razvoja poljoprivrede, a nisam siguran da baš to može sve jednako na istom mestu. Nisam siguran da možda ne napravimo i neke brzoplete korake u tom smeru. Vi onda dobijate grupu domaćina koji kažu – čekajte, meni je sada zabranjeno da investiram ovde u poljoprivredu zato što je sva moja zemlja ili celokupni prostor oko moje zemlje proglašen specijalnim rezervatom prirode.
Dakle, moramo imati značajniju koordinaciju na relaciji opštinskih vlasti, na relaciji Ministarstva poljoprivrede, na relaciji Ministarstva turizma, kako ne bismo upadali u ove probleme.
Treći segment koji sam takođe načeo prošlog puta jeste pitanje vojne vežbe na istom polju, dakle, na Pešterskoj visoravni. Svakako ne znam da li ima potrebe ponovo da se ograđujem i da naglasim da sam potpuno svestan da država i vojska imaju potrebu za vojnom vežbom, da vojna vežba svakako treba da se održi, ali isto tako se primećuje određeni raskorak unutar nadležnih organa kada je u pitanju Ministarstvo odbrane, s druge strane, kao što rekoh, Ministarstvo poljoprivrede i, s treće strane, opštine vlasti koje takođe imaju svoje nadležnosti i donose suvereno svoje odluke.
Sada se postavlja pitanje – da li jedan te isti prostor može biti specijalni rezervat prirode, da li može biti istovremeno prostor za investiranje u poljoprivredu i da li može biti poligon za vojsku? Dakle, apsolutno ne treba biti stručnjak ni za jedno od ova tri polja kako bi se znalo da to ne može. To znači da nije dobro, nije prihvatljivo da pustimo da Ministarstvo odbrane ima svoj program, bez toga da komunicira sa Ministarstvom poljoprivrede, sa ostalim nadležnim organima, uključujući i opštinske vlasti, u ovom slučaju u Sjenici. Dakle, pre svega u strateškom planiranju bi morali imati više koordinacije kako bi zapravo postigli ono što želimo. Da li to sve treba da bude Pešter? Ako treba, ako ne postoji drugi prostor za vojni poligon, evo, neka to i bude Pešter, ali hajmo se onda dogovoriti koji je to deo Peštera, da li taj baš deo Peštera i vojna vežba na tom delu Peštera je prihvatljiva i da li će ugroziti ove ostale planove u poljoprivredi i zaštiti specijalnog rezervata prirode.
Dakle, to je ono što ozbiljna država mora da vodi računa, ne da pustimo sada državne organe, svako ima neki svoj zakon, neki svoj pravilnik i svako vrši svoju nadležnost, ali napravimo određene probleme koji se zapravo ovde prepliću, pogotovo kada je vojska u pitanju. Hoću da naglasim da ne verujem da postoje vojni stratezi u ovoj zemlji koje ne zanima kakav će biti odnos vojske i stanovništva. Mislim da svi pametni ljudi koji vode računa o vojsci ove zemlje moraju o tome voditi računa, pogotovo kada znamo da postoje određene rane koje nisu tako zarasle posle 90-ih godina. Mislim da je jako važno, sećam se kada sam ja služio vojsku, služio sam vojsku u Gospiću i u Gračacu na Svetom Roku 1989. godine i jako nam je bilo neprijatno kada bi dobili informaciju da neka mahala u nekom selu gde izvodimo neke pešadijske vežbe ima animozitet prema vojsci. Pa su nam govorili – pazite se ovde, nemojte u dvorište, nemojte ovde zato što oni nisu naklonjeni vojsci. Dakle, sećam se da to nimalo nije bilo prijatno. E sada, onaj ko želi kvalitetnu i snažnu vojsku, mora znati da vojska može biti takva samo ukoliko je do kraja u simbiozi i prijateljskim odnosima sa stanovništvom.
Dakle, to je nešto što smatram, ne emocionalnom dimenzijom, već smatram nešto što je veoma bitno sa aspekta vojne strategije i jačanja vojske da je njen odnos prijateljstva sa stanovništvom, u celini na nivou države, a posebno tamo gde se izvode određene operacije, odnosno vojne vežbe takođe od izuzetne važnosti.
Zato mislim da treba i da preispitamo određene pravilnike, ne znam da li su oni na nivou zakona, određene pravne regulative Ministarstva odbrane. Znam da postoje propisi na kojima vojska može, kada proceni da je to u njenom interesu da uzurpira i nečije dvorište i nečije imanje i nečije zemljište, ali nisam siguran da li je to pametno i dobro tretirati te propise jednako, kao u ratnim okolnostima, kao u mirnodopskim uslovima. Mislim da to nije dobro, da to nije pametno.
Drugo, u koliko vojska može birati, da li će izvoditi vojnu vežbu u oktobru mesecu ili će izvoditi u junu mesecu, pa mislim da to za vojsku možda nije pre bitno. Ali, da je za ljude, koji tamo žive, za te građane kojima je ta paša, kojima je ta letina, ti poljoprivredni proizvodi, to seno, ta trava, život.
Dakle, ne možemo tek tako reći, znate ovo je interes vojske, vi ste suspendirani sa vašeg imanja, mi imamo vojnu vežbu, mi ćemo vama to nadoknaditi. Dakle, prvo to nije dobro za odnos sa građanima.
Drugo, pitanje je da li se to može nadoknaditi, kako će se to nadoknaditi, u koliko vi nekoga prosto isključite iz tog procesa. Drugo, gde je svetost imovine, lične imovine svakoga građanina. Ovo su sve elementi koji, kao što vidite veoma pažljivo, veoma odmereno tretiram, ali ih ne možemo ignorisati, jer je prevažno kako ćemo graditi naše odnose.
I ne mogu da verujem da neko smatra isto tako, da je sasvim normalno da dovede Milorada Dodika na Pešter. Šta će Milorad Dodik na Pešteru?
Kakva je to smisao, molim vas da Milorad Dodik bude na Pešteru? Dakle, ne ulazim u to, vodite ga gde god hoćete van toga, ali čovek koji je definitivno destruktivan za gradnju srpsko-bošnjačkih odnosa.
Jedan od principa, mog političkog delovanja SPP, sporazuma koji smo ovde postigli, jeste zalaganje truda u ozdravljenje naših odnosa, pre svega srpsko-bošnjačkih odnos. Ja to smatram strateškim i za Srbe i za Bošnjake. To smatram jako bitnim i zato se valja voditi računa.
Ne znam, čime to dobija vojska, kako će to unaprediti vojsku, zato što se na Pešter, odnosno u Sandžak dovodi Milorad Dodik, koji je dovoljno destruktivan u Bosni, a nemojte nam ga molim vas izlivati preko Drine, pogotovo ne tamo gde žive Bošnjaci.
Ovo je moja zamolba, moja preporuka, ne treba nam to. Dajte da sve ono što liči na ulje, na vatru, dajte da ga sklonimo, bar kada su u pitanju srpsko-bošnjački i bošnjačko-srpski odnosni, to smatram jako važnim, to smatram jako bitnim, stalo mi je da obnovimo, da ozdravimo srpsko-bošnjačke odnose. Sandžački prostor je možda jedini, koji je, da kažem, položio te testove, odnosno ispite u ratnim okolnostima.
Presretan sam što smo na tom prostoru nije došlo do srpsko-bošnjačkih sukoba, ja smatram da je to jedan od ključnih potencijala za obnovu naših odnosa, zapravo se tu potvrdilo ono da su tradicionalno dobri komšijski srpsko-bošnjački odnosi, a da samo mogu da ih ugroze nekakve pogrešne politike i pogrešni postupci, koji dođu sa strane ili sa raznih strana.
Dakle, ovo su stvari o kojima treba da vodimo računa, jer vidite, mislim da je dovoljno lekcije i političarima i vojnim stratezima i svim umovima ove zemlje, da stotinu godina silom se nije uspelo integrisati nesrpsko stanovništvo u državu i društvo u ovu zemlju.
Mislim da je došlo vreme da promenimo taktiku i strategiju, da to više ne radimo raznim pritiscima i raznim drugim sistemima koji do sada nisu dali rezultate.
Potrebna nam je integracija, ali koja će se graditi na bazi dobrih odnosa, međusobnog poštovanja i građenja atmosfere, gde će svi građani bez obzira kojoj nacionalnoj zajednici ili verskoj konfesiji pripadali.
Samo tako ćemo imati stabilnu i kvalitetnu državu, zdravo društvo i moći da idemo u sve ove razvojne projekte, koji su najavljeni i koji se realiziraju. Hvala.
