Svetislav Basara
Kao i svakog četvrtka, sabajle sam odjurio do trafike, kupio Vreme i nedeljnik Nedeljnik, otišao u kafanicu, seo pod klimu, naručio kafu i sa strepnjom većom od nade otvorio str. 16 da vidim da Smajlovićka možda opet nije u krevetu sa Prigožinom. Kad ono – jok. Umesto u krevetu sa Prigožinom, Ljilji Marlen je ovoga puta bila u klinču sa Kurtijem, što uopšte ne znači da je propustila priliku da se prosere ko foka i da „tamo gde treba“ – u nadi da će „tamo gde treba“ znati to da ceni – ocinkari koga treba, u datom slučaju Sonju Biserko.
Pre nego što pređemo na meritum kolumne koristim priliku da skrenem pažnju gloduru Miladinoviću, Nedeljnikovom kolegijumu, saradništvu i čitalaštvu, koji često – često i vrlo kompetentno – istražuju uzroke pansrpskog posrnuća, da je imati Smajlovićku u novinama isto što u DOS-u imati Koštunicu. Gloduru Miladinoviću, takođe, skrećem pažnju da je jedan od Smajlovićkinih bivših glodura, Ćuruvija, završio ustreljen u haustoru. Daleko od toga da Ljilji ima s tim neke veze. Čisto informativno.
Pisac, u stvari, hoće da ukaže na strukturalnu grešku koja srpsko društvo održava u permanentnom stanju disfunkcionalnosti i agresivnosti – a kad nema prilike za agresivnost – autoagresivnosti, a na koju je čuvenom rečenicom „svugde ima korova, ali se samo u Srbiji neguje i zaliva“ ukazao i Zoran Ðinđić (takođe ustreljen usred bela dana).
Da li je u pitanju slovenska bolećivost – ili slovenska tupoumnost – svejedno, činjenica je da obrazovaniji, blagočestiviji i preduzimljiviji deo Srbije bezrezervno naseda na dubare najgorih srpskih prdonja, lažnih srpskih svetaca i srpskih svetih krava. Tome naruku idu i mape srpskog vremena, starija (i naročito) novija srpska istorija, koje su vrlo slične sovjetskim mapama Moskve na kojima su – ne bi li se zavarao eventualni neprijatelj – ulice pogrešno ucrtane i pogrešno nazvane.
Idemo dalje. Nedaleko od Smajlovićkinog redovnog prosera, Nedeljnik je publicirao intervju sa Draganom Bjelogrlićem – koji, inače, politički misli bolje nego sve opozicione personae dramatis skupa – a koji je, između ostalog, rekao bitnu stvar koja zaslužuje poseban pasus, citiram:
„Demokratske strukture“ – kaže Bjela – „imale su 12 godina da naprave minimum demokratskog društva. Nisu to uradili. I to je bio zločin. Onda su ovi došli kao kazna. Mi sada živimo kaznu.“
Ako vas interesuje zašto demokratske strukture – nema ironije, zaista su bile demokratske – nisu napravile „minimum demokratskog društva“, sad će Uncle Bas da vam kaže: Zato što su – baš kao Smajlovićka u Nedeljniku – u „demokratskim strukturama“ kolo vodili i vodu mutili ljotićevac Koštunica i srbokumunistički nacionalstaljinista Ćosić, a demokratske strukture su u njima videle poštenjačinu, moralnu gromadu i oca nacije i kao omađijane nasedale na njihove dubare.
Ima još. Vrapci pod strehom se udaraju šapicama u grudi i cvrkuću, piši, piši.
Nastavak u sutrašnjem broju.
Kurir, famozno, 14. jula 2023.
