Piše: Tomislav Marković
Teško je rečima izraziti stanje svesti koje oduševljeno pozdravlja odlazak Srbije iza gvozdene zavese koja se upravo spušta, kao i nadrealne izlive nekrofilije koji su preplavili naš virtuelni i realni prostor. Trude se putinoidni mučenici da nekako verbalizuju svoje mutne misli i čudnovata osećanja, ali nije to laka rabota. Glavna urednica kremaljskog Sputnjika za Srbiju Ljubinka Milinčić se baš potrudila gostujući u “Utisku nedelje”, pa je smislila zanimljivu sintagmu. Veli ona da je ono što se događa u Ukrajini “primoravanje na mir”.
Aha. Tako se zove agresija na susednu zemlju. Zanimljiva opservacija. Mogla bi gospođa Milinčić da proširi svoju maštovitu definiciju i na druge oblasti. Po njenoj logici, ne kaže se silovanje, nego primoravanje na ljubav; nije nasilje u porodici, nego primoravanje na poštovanje tradicionalnih, patrijarhalnih vrednosti; nije pljačka, nego primoravanje na uvećanje sopstvenog budžeta na tuđ račun. Kreativno, mora se priznati, ali nedovoljno precizno, ipak je to samo propaganda, što i jeste posao medija koji vodi, a koji je upravo zabranjen u Evropskoj uniji. Baš na dan njenog gostovanja na nezavisnoj televiziji koja nije pod Vučićevom kontrolom.
Na usamljenom asteroidu
Srećom, ima elokventnih ljudi i među Putinovim pristalicama, pa je tako jedan tviteraš uspeo da sažme suštinu ovog osobenog svetonazora. Postavio čovek fotografiju kolone automobila iz kojih vire ruske zastave snimljenu u Beogradu, pa napisao komentar: “Srbi su uvek na pravoj strani. Smrt svetu!” Što bi nekoć rekli pesnici – eto formule. Ni manje ni više nego – smrt svetu. Celom, bez izuzetka. Uključujući i Srbiju koja je, htela-ne htela, deo sveta. Ili ipak stvari nisu tako jednostavne. Možda srpski svet nije deo sveta i planete, možda se nalazi negde u dalekom svemiru, na Marsu, u drugoj galaksiji, u predgrađu Andromede ili u Magelanovom oblaku, pa ga ne bi pogodilo totalno uništenje planete.
Sa koje pozicije je moguće uopšte poželeti smrt svetu? Koja je to tačka gledišta odakle je moguće ovako nešto pomisliti? Odgovor se možda krije u nacionalističkoj ideologiji, odnosno u težnji ka izolaciji od ostatka sveta koja je sama srž ovog specifičnog mentalnog stanja koje se izdaje za svetonazor. Srpska javnost poslednjih dana, otkad je počela ruska invazija na Ukrajinu, zaista odaje utisak potpune otcepeljenosti od sveta, ali i od elementarne empatije, zdravog razuma i psihičke ravnoteže. “Gazi! Rokaj! Udri, Putine! Samo napred! Samo prži! Rusija je sila” – takve poruke odzvanjaju diljem društvenih mreža, pogotovo na Sputnjikovom FB nalogu, a i po raznim tabloidnim okupljalištima bašibozuka. Tri i po decenije nacionalističkog bulažnjenja daju svoje gorke plodove u obliku trijumfalizma i slavljenja tuđe patnje, te neizmerne euforije zbog mogućnosti da budemo konačno odvojeni od sveta, iza neprobojne zavese od teškog metala.
U knjizi “Od Weimara do Vardara”, u eseju “Demon nacionalizma” u kojem je naslikao portret Slobodana Miloševića, Vuk Perišić se dotiče pitanja da li je balkanski kasapin, mali Putin, bio zaista nacionalista. Po Perišiću, stvari stoje ovako: “On sâm bio je kvintesencija nacionalizma, nacionalizam u ljudskom obličju koje svojom političkom biografijom kazuje sve o naravi te teške političke i psihološke anomalije, te težnje za hermetičnim, malim svijetom koji se poput kozmičke katastrofe pokušava izdvojiti iz univerzuma i trajati u entropiji svoje izvanvremenske i izvanprostorne, slijepe rupe.” Nakon sveobuhvatnog nacionalističkog glajhšaltovanja društva, svi se nađu u “jami, u tom zatvorenom sistemu, u toj sveopćoj inverziji vrijednosti i kriterija, na tom usamljenom asteroidu gdje su na snazi drugačiji zakoni i pravila”.
Mešanje u unutrašnje stvari
Najefikasniji metod za brzo otcepljenje jedne zajednice od čovečanstva i čovečnosti je – zločin. Po mogućstvu, što više zločina, što radikalnijih i surovijih zverstava. Ratni zločini Miloševićevog režima bili su ujedno i cilj ratova koje je vodio. Kao što kaže Vuk Perišić u navedenom eseju: “Zločinom se nacionalizam otcepljuje i od čovječanstva i od stvarnosti”. Operacija je uspela čak i preko očekivanja; Miloševićeva ideološka, propagandna i vojna mašinerija doveli su do otcepljenja Srbije od sveta i do dobrovoljne samoizolacije u sopstveni zlikovački brlog.
Nažalost, svet je nastavio da postoji i nakon apokalipse u režiji velikosrpskih nacionalista, odnosno onih koji se tako predstavljaju, mada su zapravo najobičnija razbojnička banda. Svet ne samo da nije nestao, već je počeo da stavlja određene zahteve pred nas, pre svega da odgovaramo za svoje zločine. To smo shvatili kao neprimereno uplitanje u naše unutrašnje stvari, jer to koga ćemo da pobijemo, proteramo i nad kim ćemo da izvršimo genocid – to je samo naša stvar (srpski: cosa nostra). Na našem usamljenom asteriodu okruženom večnom svemirskom tamom vladaju druga pravila koja zli svet ne shvata, a moramo priznati da nas pomalo i boli to nerazumevanje sveta za naš folklor i lokalne običaje, pre svega za našu genuinu potrebu da povremeno nekog prikoljemo, pogotovo ako je slabiji i loše naoružan.
Poslovi i dani Pradžneša Avetovića
U knjizi “Pisma prestoničkom listu” u kojoj je parodirao epistolarnu formu “Odjeka i reagovanja”, Aristid Teofanović (heteronim Slobodana Blagojevića) je u satiričnoj formi pisao o odnosu militantnog duha zatvorenosti prema svetu, oličenom u izmišljenom, ali vrlo stvarnom liku Pradžneša Avetovića. “Svijet se u Pradžnešovom predočavanju sav uprostio do jedne jedine misli – Il’ ovako il’ nikako – i jedne jedine emocije, naredbodavalačkog karaktera – Ima da me se voli!”, piše Teofanović. A zašto je Pradžneš toliko kivan na svet? Evo zašto: „Svijet je onaj prvi Pradžnešov protivnik kojem se ne prašta to što je napustio ljudsko zadrugarstvo, razvio Avetovićima neodgovarajuće oblike života i organizovanja, osujetio ih i unazadio svojim prebrzim razvojem. Mržnja na svijet sačuvana je svježa, zahvaljujući zagrižljivosti čiji je stručni naziv ideologija“.
Jasno je da ovde Teofanović razvija ideje Radomira Konstantinovića o duhu palanke kao duhu plemena u agoniji. U “Filosofiji palanke” Konstantinović piše da se duh palanke “javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke”, on se objavljuje u naporima koji vode ka samoizlaciji, to je “duh ustremljen apsolutnom zatvaranju”. U svojoj osnovnoj težnji duh palanke pokriva sve oblasti ljudskog života, od onih praktičnih, pa sve do sfere pevanja i mišljenja: “Ono što duh palanke očekuje od plemena, on očekuje i od misli: stvaranje jedne potpuno zatvorene sfere. On sanja zadovoljenje svog osnovnog načela zatvaranja i u vaseljeni; on bi da i svet kosmosa postane svet palanački, da vaseljena bude takođe jedna velika palanka u kojoj je sve usklađeno sa svim i svačim i u kojoj je sve opšte-poznato”.
Duh palanke ispoveda religiju zatvorenosti, dobrovoljnu izuzetost iz istorije, samim tim i nalog sopstvenog izuzeća iz vremena, vreme je uvek s onu stranu brda, tamo gde je i svet – kod nas u tamnom vilajetu sve stoji na istom mestu, onako kako je oduvek stajalo, sve je unapred poznato, nema novosti, nema života, nema slobode. Idealno-zatvorenog sveta, naravno, u realnosti nema – on postoji samo u duhu palanke. Kao što nema ni idealno-otvorenog sveta, on je takođe mentalna tvorevina. Duh samoizolacije sledi nemogući, neostvarivi ideal, neizvodljivo je postojati van vremena, van istorije, van sveta, pokidati sve veze sa ostatkom čovečanstva, nemoguće je biti ostrvo, otcepljeno od svakog ljudskog arhipelaga. Upravo zato što je apsolutno zatvaranje nemoguća misija, ovdašnji otočani padnu u amok čim se pojavi najmanja mogućnost da svoju zemlju preinače u Severnu Koreju. Otuda ovoliki entuzijazam za Putina i njegov agresorski pohod na Ukrajinu.
Sakriveni ispod kamena
Suštinski poriv ka samoizolaciji dobro je izrazio predsednik ostrvske Srbije Aleksandar Vučić u onoj izjavi da treba da se pritajimo, da se sakrijemo ispod kamena, da se pravimo kao da ne postojimo. Kao da je to moguće. Čim je provirio ispod kamenčuge, Vučić je Srbiju ispisao iz civilizacije, odbijajući da izričito osudi invaziju Rusije na Ukrajinu. Sedenje na dve stolice nekima deluje kao mudra strategija, bar dok ne dođe konobar da naplati račun. A konobar je upravo stigao.
Za to vreme najveći deo opozicije se pretvara da ne postoji, te da je Srbija mimo sveta, da se nas ta daleka Ukrajina ništa ne tiče, kao ni bilo šta drugo što se dešava na evropskom kontinentu. Osim par malih stranaka, niko se ne usuđuje da kaže kako Rusija vrši agresiju na susednu zemlju, već se svi služe nekim nemuštim eufemizmima, zalažući se onako uopšteno za mir u svetu, kao da su na izborima za mis. Nastavljaju opozicionari svoje predizborne kampanje vrteći iste teme, kao da se protekle sedmice nije dogodilo ništa bitno.
Nije posredi samo strah od putinoljubivog biračkog tela, već jedna gotovo neverovatna nedoraslost epohi, potpuna izglobljenost iz vremena u kom žive. Za samo nedelju dana svet se radikalno izmenio, podelio se na dva dela između kojih se nalazi ponor, gvozdena zavesa ponovo pada, a ljudi namerni da vode državu pretvaraju se da se ništa ne događa. Građani odlaze iz zemlje, ekonomski patriotizam, zaustavimo uništavanje prirode, stop korupciji, dok je srpskog sela i srpskog domaćina biće i Srbije – takvim temama se bave opozicionari.
Viva la muerte!
Dobro, nije to nevažno, ali ljudi – Evropa se brani u Ukrajini, a vaša zemlja je stala na stranu agresora, protiv čitavog slobodnog sveta, ostadosmo s pogrešne strane željezne zavese. Pritom su sve teme kojima se bavite direktno povezane sa prevratom koji se trenutno odvija u svetu. Ako Putin pobedi, svi smo najebali. A vi o tome nemate ništa da kažete, niti se usuđujete da se suprotstavite Vučiću, Putinovoj marioneti. Ili prosto mislite isto kao on i njemu slični putinoidi. Ponašaju se opozicione vedete kao da su sa neke druge planete. Srbija je izgleda na Marsu, Ukrajina na Jupiteru, a ostatak Evrope na Saturnu. To je jedino racionalno objašnjenje totalnog izolacionizma u koji je zapala ovdašnja politička klasa. Mada, ko zna, ako dovoljno čvrsto zatvorimo oči – svet možda i nestane? Nikad se ne zna, vredi pokušati.
Kad se oni koji treba da budu alternativa postojećem sistemu ponašaju kao da je Srbija ostrvo, onda je sasvim razumljivo i logično što autentični predstavnici srpske škole nemišljenja priželjkuju smrt svetu. Jer njih ta smrt ne bi pogodila, a trajanje u mržnji je jedini smisao do kog su uspeli da dobace na ovom dunjaluku. Nije bilo mnogo tako eksplicitnih izliva tanatofilije u istoriji, neminovno je prisetiti se pokliča Frankovih falangista: Viva la muerte! Živela smrt!
Danas je njihov smrtoljubni moto dobio dostojne naslednike. Među njima ima i nekih koji se raduju mogućem nuklearnom ratu, navodeći reči svog boga, kremaljskog ubice Vladimira Vladimiroviča Putina: “Kome treba svet bez Rusije?” Možda je krajnje vreme da se građani Rusije malo masovnije zapitaju: Kome treba Rusija sa ovakvim monstrumom na čelu? Za ogroman broj građane Srbije je, po svemu sudeći, prekasno: oni su se zakleli da neće skrenuti s Putinovog puta čak ni po cenu života.
(nomad-ba)
