среда, фебруар 28, 2024

Zidni „ikonostas“ kao slika naše stvarnosti

Slične objave

Podeli

Žarko Korać

Kaže jedna suvoparna odrednica „Mural (od španske reči mural) je slika urađena na zidu, plafonu – tavanici ili nekoj drugoj velikoj permanentnoj zidanoj površini“.

Ali ta definicija ne obuhvata poslednje događaje u Srbiji, mural je u međuvremenu postao i posebno sveta slika takozvanih srpskih junaka iz prošlih ratova, koje brani uniformisana i neuniformisana policija od dušmana koji bi da je uklone.

Ona je mnogo više od zidne slike, više od ikonostasa ili prizora svetaca, ona je simbol svega u šta veruje naša vlast.

Slika Ratka Mladića je življa od njega samoga, ona je simbol takozvane borbe za slobodu i poruka da Haški sud i njegove presude ne znače ništa današnjoj Srbiji, da ona tako slavi svoje heroje, za koje daleko najveći deo civilizovanog sveta smatra da su ratni zločinci zbog kojih je savet bezbednosti UN čak formirao poseban sud da ne bi prošli nekažnjeno.

Pokušajte da se setite kada je neki visoki predstavnik naše sadašnje vlasti rekao da je Ratko Mladić zločinac koji je zasluženo osuđen na doživotni zatvor.

Zašto bi bilo onda čudno da se tako grčevito brani mural njemu posvećen sa smešnim izgovorom da se ne brani mural „već red i mir’!?

Tako je Ratko Mladić na putu da zameni Svetog Đorđa kao simbol borbe protiv nemani, masovni zločini koje su činile njegove jedinice su sitnica prema svetom cilju, za koji čak ni organizatori zločina ne znaju tačno kakav je.

Ili zaista veruju da je pravedan cilj etnički čista država koja počiva na masovnim zločinima.

Umesto da gradska vlast, koja misli da nas je Beogradom na vodi i metroom već odvela sva presrećna u dvadeset i drugi vek, sama prekreći murale posvećene osuđenim ratnim zločincima, ona se pravi da ih ne vidi jer svakoga dana tabloidi, koje u potpunosti kontroliše režim, prikazuju te zločince kao biblijske pravednike.

Sin Ratka Mladića nas takoreći svakodnevno obaveštava o njegovom zdravlju, o pobijenim ljudima u Srebrenici se ne govori, nekako to nikada nije tema kada govorimo o njemu.

Naravno, o svemu ovome pisaće i izveštavati mediji u regionu.

A kada oni to rade, izveštavaće se i u svetu. I onda će Srbija da se čudi što se sve više sumnja u njenu demokratizaciju i političku budućnost.

Možda će ministar unutrašnjih poslova Vulin, kada se sve ovo završi, da ode kod tetke u Kanadu, ne znam. Većina građana Srbije neće nigde otići. I onda će svima nama biti isporučena cena režimske odbrane ovog murala.

Kada je pre nekoliko godina napravljen mural sa slikom Zorana Đinđića na zidu koji gleda na Filozofski fakultet, iste noći je poliven bojom da se njegov lik ne vidi.

Nekoliko puta je to popravljano, čak je staklo ispred njega stavljeno da se to ne bi više događalo. Uzalud. Uvek bi bio uništen.

Naravno, nije bilo narodne milicije da ga čuva. Za razliku od murala sa slikom Ratka Mladića. I ta dva murala označavaju današnju Srbiju. I dve ličnosti koje simbolizuju njene dve krajnosti. Jednu, koju niko ne čuva od vandalizma i drugu koja se brižljivo štiti da je niko ne izbriše.

Današnji režim je napravio svoj politički izbor.

Pitanje za građane Srbije je sta je njihov izbor. I to je suštinsko pitanje za svakoga. Mural je samo zidna slika ali ono sto simbolizuju ova dva čoveka je centralno pitanje za Srbiju. Od njenog odgovora zavisi naša budućnost kao društva.

Autor je univerzitetski profesor

(Danas)