Piše: Boško Jakšić
Dok se Džo Bajden i Donald Tramp pripremaju za drugi duel u novembru, ratovi u Ukrajini i u Gazi nameću se kao neizbežna tema koja će uticati da spoljna politika u kampanji bude prisutna kao retko kada do sada.
Da li će tu biti mesta za pitanja sa zapadnog Balkana, regiona koji su Amerikanci dobrovoljno napustili 2008. u uverenju da Evropska unija može da reši aktuelne probleme i da će učlanjenje u EU i NATO obezbediti trajni mir i stabilnost? Umesto toga, region se naredne decenije udaljavao od vladavine prava, a što je najvažnije, vakuum su počeli da popunjavaju Rusija i Kina.
Ruska agresija Ukrajine vratila je pitanje proširenja na evropsku agendu, a jasno je da progresa nema bez pojačanog angažmana Sjedinjenih Država. Od početka rata postojala su u nekim krugovima očekivanja da će SAD i EU konačno shvatiti da je Srbija saveznik Moskve. Ostali su razočarani.
Amerika je, i više od Evropljana, pojačala saradnju sa Srbijom. Aleksandar Vučić je, u vizuri oba predsednička kandidata, jedini koji može da „isporuči“ Kosovo. Malo nedostaje da postane „garant mira i stabilnosti“ na zapadnom Balkanu. Ta načelna saglasnost oko politike prema Srbiji ne znači da ne postoje razlike između demokrata i republikanaca. Prvi će, očekuje se, više insistirati na demokratizaciji, drugi će čuvati status kvo koji pogoduje autokratiji.
Zato postoje dva scanarija: pobeda Bajdena ili pobeda Trampa.
SCENARIO PRVI
Aktuelni šef Bele kuće uspeo je da poravna štete koje je transatlantskoj saradnji zadao njegov prethodnik, i svakako bi se i u drugom mandatu držao tog kursa. Spušteno na nivo balkanske periferije sa Srbijom u središtu, to znači da bi Vašington morao da donekle rekalibrira politiku kako bi, u saradnji sa EU, povratio uticaj.
Bajdenova administracija unela je novu dinamiku fokusirajući se na tri cilja: podršku integraciji zapadnog Balkana u EU i NATO, normalizaciji odnosa Srbije i Kosova i na nove forme pomoći.
Pokazalo se da je oslonac na stabilokratiju bez demokratije bio strateška greška Zapada u pristupu regionu, uključujući i Srbiju. Evropska unija je, izgleda, počela da izvlači pouke iz vremena ere Angele Merkel i njene politike koja je unutar EU dovela do zamora od ideje proširenja a u zemljama kandidatima do gubitka entuzijazma za članstvom.
Reagovanja Evropskog parlamenta i Evropske komisije na decembarske izbore u Srbiji, koja karakteriše oštra kritika izbornih nepravilnosti i zahtevi da se ispitaju tvrđenja opozicije da su izbori pokradeni, posebno u Beogradu, nagoveštavaju nameru da se odustane od stare politike koja je forsirala rešavanje kosovskog pitanja a sve teme vezane za unutrašnju demokratizaciju ostavljala po strani.
Proces normalizacije ide sporo, ali Amerika je više nego ranije pripravna da pojača pritiske na vlast premijera Aljbina Kurtija da konačno formira Zajednicu srpskih opština i da odloži zamenu dinara za evro. Treći prioritet, ekonomski, se sem pojačavanja američkih investicija svodi na stvaranje uslova koji će povratiti poverenje u reforme, obuzdati korupciju i poboljšati svakodnevni život.
Sve su to izazovi Amerikancima. Pitanja oko toga ko je ubio američke državljane albanskog porekla braću Bitići ili ko je odgovoran za paljevinu američke ambasade 2008, nisu prepreke razvoju saradnje za koju tvrde da je dostigla visine nezapamćene od vremena bombardovanja.
Da li je zaista „jasno da je mnogo više stvari oko kojih se slažemo, nego što je razlika“, kao što kaže ambasador Kristforer Hil kome mnogi kritičari režima počinju da zameraju aboliciju vlasti koje su isključivo odgovorne za otvaranje vrata rastućem ruskom uticaju („Ne mislim da je ovo zemlja kojom prevladava prorusko razmišljanje“) ili ambivalentnom izjavom o postizbornoj krizi: „Ljudi imaju pravo da ističu zahteve, neki su razumni, drugi neće naići na odjek. Ljudi imaju pravo da ističu zahteve, a drugi imaju pravo da ih prihvate, ili da ih odbiju“?
Od druge Bajdenove administracije očekuje se da će reagovati dovoljno brzo i da će prihvatiti novi trend kako ne bi ostala okovana u ramu stabilokratije i tako gubila uticaj u regionu u koji bi nesumnjivo želela da se vrati.
SCENARIO DRUGI
Zvanični Beograd, kao i uoči američkih izbora 2020, gotovo neskriveno favorizuje Trampa. Prenosi izjave bivšeg izaslanika Ričarda Grenela, koji bi mogao da bude novi državni sekretar, ali sada ni o čemu ne odlučuje.
U ocenjivanju stepena i kvaliteta odnosa sa srpske strane se koriste različiti merni instrumenti. Vlast je svakako zadovoljna kada dobija poštedu od kritika zbog demokratskog nazadovanja, rasta autoritarnosti ili prevelikog oitvaranja prema Istoku.
Nagoveštaji zaoštravanja Bajdenove politike prema Srbiji u drugom mandatu – u smislu podrške francusko-nemačkom planu i pojačanih zahteva za demokratskim reformama – brinu Vučića mnogo više nego Kosovo. Zato bi on radije Trampa koji je tokom prvog mandata omalovažavao Kongres i nije se obazirao na zakone, vređao saveznike, pokušavao da potčini sudstvo, nije podnosio kritike i želeo da kontroliše medije. Dovoljno sličnosti.
U javnosti se zato stvara lažna predstava da bi republikanac mogao da poništi kosovsku nezavisnost, ili barem da uvaži ključne srpske interese. Iza svega stoji želja da se povratkom Trampa u Belu kuću ojača globalni front desnih populista kojima pripada i lider Srbije.
Bivši predsednik izgradio je veoma bliske odnose sa autoritarnim premijerom Mađarske Viktorom Orbanom, pa se predsednik Srbije nada istom statusu. Svakako očekuje da Tramp ne bi previše zamerao Vučiću bliskost sa Vladimirom Putinom koliko Bajden koji bi mogao da pojača pritiske da se Beograd konačno izjasni i da izađe iz orbite Kremlja.
Problem sa ovim narativom je što republikanci imaju konsenzus oko oštre politike prema Kini, ali saglasnost gotovo da ne postioji oko šire uloge Amerike u svetu, dok se uvećava partijska šizma oko uloge SAD u pitanjima evropske bezbednosti.
Svedeno na zapadni Balkan, to znači da Vučićev optimizam oko Trampa može i da prevari. Tramp voli da diktira svoje uslove – što nije dobra vest za Vučića koji takođe ne voli da sluša i radije bi da diktira. U tom dijalogu on ne bi imao šta da traži.
SAD su jednom, posle rata u Bosni, uspele da ostvare diplomatski proboj. Hoće li uspeti i drugi put i tako definitivno označiti kraj modelu stabilokratije koji se pokazao poguban i po američke globalne interese i po interese zemalja Zapadnog Balkana? Više odgovora znaćemo posle 4. novembra.
Autor je novinar i spoljnopolitički komentator.
Medija centar, 18. mart 2024.
