понедељак, април 22, 2024

Zapad pobediti mora

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Na današnji dan pre dve godine, Rusija je započela vojnu invaziju na Ukrajinu. Planirala je da osvoji Kijev za tri dana, a celu Ukrajinu za šest nedelja.

Kad ono, međutim. Dve godine kasnije, ruske snage su se povukle sa više od pola ukrajinske teritorije koju su na blickrig okupirali u februaru 2022, pa Rusija trenutno okupira tek oko 18 odsto Ukrajine (uključujući tu i Krim i Donbas, koje grubo pripaja još 2014). Ali o toj blamaži neće biti reči u srpskim navijačkim medijima.

Kao ni o tome da je Ukrajina uništila brojne ruske podmornice, avione, admiralske i druge ratne brodove, te preko 2.500 ruskih tenkova.

Prema konzervativnim procenama, stradalo je oko 120.000 ruskih vojnika.

I što je šest puta više ruskih žrtava nego u desetogodišnjem ratu Sovjeta sa Avganistanom.

Ili, tri puta više nego američkih žrtava u njihovom desetogodišnjem ratu u Vijetnamu. Jednostavno rečeno, u pitanju je klanica epskih razmera po merilima savremenog doba.

Rusija je svoju agresorsku odmazdu ili kaznenu ekspediciju protivu bivše „odmetnute“ kolonije Ukrajine zapravo pokrenula aneksijom Krima još u februaru 2014. godine.

I to zbog demokratske i proevropske revolucije („Euromajdana“), odnosno ukrajinske pobune protiv ruskog, koruptivnog i autokratskog uticaja u državi i društvu.

Famozni „kolektivni Zapad“ je gotovo zažmurio na tu stvar, pa i sada širom zatvorenih očiju gledamo šta se dogodilo zatim.

Niko nije mogao da poveruje da će Putin zaista da pokrene čitavu armiju na Kijev, nalik na Napoleona ili Hitlera.

Da će izbrisati čitave ukrajinske gradove sa lica zemlje, poubijati na desetine hiljada civila, žena i dece, srušiti branu na Dnjepru, i kopati bunkere oko Černobila. Ovaj brutalni osvajački rat tada je zapanjio ceo zapadni i dobronamerni svet.

Međutim, dve godine kasnije, on se povukao sa naslovnih stranica, dok se podrška Zapada Ukrajini smanjuje, relativizuje ili jenjava. Jer previše je Čemberlena, a premalo Čerčila, takoreći.

A zamislimo sledeće.

Da je Ukrajina pre dve godine položila oružje i „prihvatila svoju sudbinu“ kao večite ruske gubernije?

I što su preporučivali mnogi analitičari, eksperti i političari sa Zapada, paralisani od straha ili na Putinovom platnom spisku.

Jerbo je Rusija, jebiga, isuviše moćna.

Pa ćuti, pusti, i trpi?

Da je inače profesionalni komičar Vladimir Zelenski prihvatio da pobegne iz Kijeva i postane još jedan komični „predsednik u egzilu“ (uzgred, preplašeni Putin je pobegao iz Moskve po pobuni Prigožina i Vagnera)?

Šta bi bilo, kad bi bilo, da hiljade i hiljade Ukrajinaca nisu uzeli puške, tukli se, i ginuli po šumama i ravnicama svoje zemlje ponosne?

Po ulicama i ruševinama Marijupolja, Bahmuta, Hersona, Harkova?

Šta bi bilo da je Ukrajina pala? Putinova Rusija bi danas stajala na vratima centralne Evrope i/ili Baltika, ali sa 120.000 vojnika i 2.500 tenkova više, eto šta bi bilo.

Umesto toga, i zahvaljujući jedino Ukrajincima i njihovoj žrtvi na savesti čovečanstva, Rusi već tri meseca osvajaju i ubijaju izvesni gradić Avdejevku, veličine Pirota (35.000 stanovnika), u dalekom Donjecku. A ne Talin, Helsinki, Varšavu ili Prag.

Ne Budimpeštu, i ne Beograd, iako bi dotični verovatno kvislinški bacali cveće pred ruske tenkove.

Zelenski je zato na poslednjem Svetskom ekonomskom forumu direktno upitao Evropu: „Koja evropska nacija danas može da obezbedi vojsku koja je spremna za borbu poput naše, zadržavajući Rusiju?

I koliko muškaraca i žena su vaše nacije spremne da pošalju da brane drugu državu ili drugi narod?“.

Sjedinjene Države su bile pretile „razornim“ („devastating“) posledicama po Rusiju ukoliko se dogodi invazija na Ukrajinu. Pa se dogodila.

I „razornim“ posledicama ukoliko Aleksej Navaljni umre.

I umro je. Pa ništa, trese se izborna godina, rodio se miš. Komplikovano je u Kongresu i Bundestagu, politika je to.

I sad, ako su u Ukrajini zaista u sukobu Zapad i Rusija, kako to kvarno tvrdi Putin – zašto se onda Zapad ne angažuje više?

Brže, jače, bolje? Zaustavljanje Rusije u Ukrajini 2022. godine navodno je već puno koštalo Evropu i Ameriku.

Da, puno zapadnog novca, ali ne i zapadnih ljudskih života. Zaustavljanje Rusije još pred Krimom (2014) ili Gruzijom (2008) koštalo bi puno manje, zar ne? Drugim rečima, Ukrajina mesecima gubi živote i teritorije zbog krajnje nesposobnosti i neodlučnosti Zapada.

I što je nova sramota i krv na rukama onog demokratskog, iako (još uvek) neuporedivo boljeg dela planete Zemlje.

Umemo li bolje od toga? Ili ćemo radije da turamo ukrajinske zastavice na svoje Tviter profile, i nadamo se najboljem?

Malo ko je verovao u to da Ukrajina može da pruži ovoliko veličanstveni i herojski otpor, kao i da opstane kao država-nacija u prvim danima invazije. Pa ga je i pružila, i opstala. Zapad je tada bio relativno ujedinjen u sankcijama, te vojnoj i ekonomskoj pomoći.

Ali se danas upadljivo i zloslutno femka.

A neophodno je pojačati proizvodnju vojne opreme na Zapadu, i dodatno podržati Ukrajinu finansijski.

I promeniti svetonazor da je u pitanju sukob koji je negde tamo daleko.

Naime i nažalost, mnogi akteri na Zapadu potcenjuju zastrašujuće posledice ruske pobede u Ukrajini.

U tom slučaju, još agresivnija i raspojasanija Rusija će nesumnjivo pokrenuti nove ratove, i koji će još direktnije uključiti udobno usnule građane Amerike i Evrope.

Ovaj put ne samo njihove novčanike, već i njihove (i naše) gole živote.

Upravo zato, i Ukrajina i Zapad moraju da pobede u ratu sa Putinom i Rusijom. Sve je napisano i rečeno, samo što nema ko da pročita i čuje.

U nedavnom autorskom tekstu za novine, Dmitri Medvedev je otvoreno nazvao Poljsku „istorijskim neprijateljem Rusije“, aludirajući na „novu Evropu“ u kojoj su Poljska, baltičke zemlje, pa i istočna Nemačka pod ruskim uticajem. Zvuči hladnoratno poznato?

Ovaj užasni i vreli rat će prestati tek kada Rusija prekine sa svojim neoimperijalnim ili velikoruskim ambicijama, i to je tako. Isto kao što je Francuska 1962. najzad prihvatila da je Alžir nezavisna država-nacija, a Velika Britanija 1921. prihvatila nezavisnu Republiku Irsku, te 1947. nezavisnu Indiju. Kao i mnogi drugi – osim Rusije i Srbije glede svojih bivših kolonija i naraslih ambicija.

Ukrajina i Zapad moraju da pobede i zbog budućnosti naše Republike Srbije.

I čija zvanična državna i medijska politika otvoreno navijaju za Rusiju u tom ratu, hajde da se ne zajebavamo.

Pa i da skapiramo već jednom: svi koji žele da odvoje Srbiju od Zapada, i pridruže je ruskom svetu, zapravo žele jedino da živimo surovo, kratko i bedno.

A oni da vladaju, i da se obogate usput.

Nebrojeni diplomatski izvori ukazuju na golemu verovatnoću novih ratova na Zapadnom Balkanu.

Želimo li zaista nove ratove na prostoru Jugoslavije?

Ruske tenkove u Beogradu?

Nove mobilizacije i prateće sankcije, radi Bijeljine i Leposavića u srpskom, a zapravo ruskom svetu?

Poraz Rusije i pobeda Zapada značili bi i poraz velikosrpskog i proruskog nacionalizma u našoj zemlji.

Uostalom, „Glavno je, međutim, ovo: iza srpskog nacionalizma stoji ruski imperijalizam“, pisala je Roza Luksemburg („Kriza socijaldemokratije“) još 1916. godine. Šta se promenilo i zašto ništa?

Zamislimo Evropu u novom trajnom ratu. U sukobu civilizacija, kao sukobu ljudskih prava protivu „porodičnih vrednosti“?

A zapravo, u novom toplom ratu između demokratije i totalitarizma (pod krinkom tradicionalizma). O tom ratu otvoreno maštaju Putin, i vlažno ga sanjaju putinoidi u Srbiji.

Navodno zbog pitanja Kosova, a zapravo radi svojih ličnih interesa i političkih ideologija.

Da li ćemo tada ustati na oružje u odbranu demokratije, nezavisnosti i slobode poput naše pravoslavne braće Ukrajinaca i zašto nećemo?

Ukoliko padne Ukrajina, urušio bi se geopolitički kredibilitet Zapada, te univerzalnih vrednosti demokratije, slobode, jednakosti i bratstva.

I nova gvozdena zavesa bi se nadvila nad Evropom.

Da li su to politika i budućnost koje vaistinu želimo? Za koje zdušno navijamo? Smrt svetu kakav poznajemo?

Pa neka sve ode dođavola, jer mi smo već tamo i čekamo?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.