Aleksej Kišjuhas
Dok se u Evropskoj uniji govori o „zamoru od proširenja“, u Srbiji je očigledno zavladao – zamor od priključenja. Iako se, realno govoreći, uopšte nismo oznojali u tom procesu.
Od čega smo se onda umorili? Pregovaračka poglavlja stoje neotvorena, reforme su nepostojeće, a priključenje Srbije EU nije bila tema ni predizbornih obećanja. Pa i ekologija, ta poslovično deveta rupa na političkoj svirali, bila je istaknutija od problema zaustavljenih evrointegracija. Prvi put nakon 2000, većina građana Republike Srbije se izjašnjavaju protiv ulaska u EU. Prema Ipsosu, 44 odsto naših sugrađana je protiv evropskih integracija, 35 odsto su za, a preostalih 21 odsto upadljivo ne znaju ili indikativno ne žele da se izjasne o tom centralnom pitanju našeg vremena i društva. Da li to već predugo boravimo u čekaonici EU, pa smo se umorili od čekanja da nas p(r)ozovu? Ili nam je samo dosadilo? Ili naprosto, putuj Evropo – nama je lepo?
BEOGRAD (NI)JE SVET: Na protestima protiv zločinačkog režima Slobodana Miloševića 1996/97, građani Srbije su simbolički, i sa neskrivenim ponosom, bili nosili upravo zastave EU, Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske i – Ferarija. Centralni, subverzivni, i odvažni transparent protesta, u međunarodno izolovanoj zemlji, bio je – Beograd je svet. Dvadesetak godina kasnije, Beograd to više nije. Na demonstracijama protiv autoritarnog režima Aleksandra Vučića, ovo je gotovo nezamislivo. Ikonografiju protesta sada čine zastave Rusije umesto EU, te pravoslavne ikone umesto ikoničkog Ferarija. Šta se dogodilo? Prema pojedinim interpretacijama, u pitanju je naručeno ili lažno istraživanje, kao nevešti diplomatski argument u razgovorima Srbije sa EU. Navodno sve tanja podrška EU imala je da upozori ili zaplaši Brisel, te omogući da se – u napetim okolnostima rata u Ukrajini – Evropa prema Srbiji ponaša opreznije i mekanije. U pitanju jeste veliki pad podrške evrointegracijama u poređenju sa prethodnim i drugim istraživanjima, i to u veoma kratkom vremenu, što budi razboritu sumnju. Nije verovatno da se toliko veliki broj građana, i preko noći, premundurio na stranu protiv članstva Srbije u EU. Ili jeste?
Ovakav rezultat nije došao juče ili slučajno, već je bio izdašno negovan, pažljivo zalivan i velikodušno promovisan. Zvaničnom politikom, pratećim masovnim medijima, neskrivenim ruskim uticajem, ali i kroz kulturnu hegemoniju nacionalizma već više od trideset godina. Zahtevi koje u procesu integracija ispostavlja EU, u Srbiji se odavno razumeju jedino kao grubi pritisak, ucena ili diktat, a ne kao reforme koje su u interesu ove države i društva. Evropa je ovde samo izlog i bankomat, a ne stvar vrednosti. Za većinu naših građana, po istraživanju Ministarstva za evropske integracije (2018), ulazak Srbije u EU usporavaju upravo „politika ucena i uslovljavanja“, ali i navodni „srpski mentalitet“.
„IMAGINARNI BALKAN“: S tim u vezi, Evropa se medijski razmatra i kao previše moderna, preterano liberalna ili isuviše progresivna zajednica za srpsko društvo. I koje ovako prihvata svojevrsni auto-orijentalizam ili sliku Imaginarnog Balkana (Todorova) kao nepopravljivo tradicionalne zajednice. Prema istraživanju Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (2021), više od dve trećine građana Srbije smatraju da zapadne zemlje pod velom „građanskih sloboda“ promovišu jedan „moralno koruptivni i dekadentni način života“. A ko bi, pri čistoj svesti, želeo da pripada ovakvoj slobodnoj, ali moralno nečistoj zajednici?
I onda, 2021. samo 18 odsto stanovnika Srbije vidi EU, a 60 odsto Rusiju i 59 odsto Kinu, kao najvažnijeg strateškog partnera Srbije. Iako to ne odgovara činjenicama prema kojima EU već uveliko jeste centralni partner Srbije. Ali, „ako se činjenice ne slažu sa našim mišljenjem, utoliko gore po činjenice“? A činjenice su sledeće: najveći trgovinski partner Srbije 2021. bila je EU, sa 30.28 milijardi evra robne razmene. Daleko iza su susedi ili članice CEFTA (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Moldavija, Severna Makedonija) sa 4,67 milijardi evra. A još dalje (odavde) su Kina (4,47 milijardi) i Rusija (samo 2,37 milijardi). Takođe, investicije EU činile su 68 odsto ili dve trećine direktnih stranih investicija u Srbiji, samo tokom prošle godine. Dakle, robna razmena Srbije i EU je čak trinaest puta veća od robne razmene sa Rusijom. I šta ćemo evrovizijski sad? Gde se dede – evropska vizija?
Isto je i sa bespovratnim donacijama ili darovima. U periodu 2000-2016, EU i njene države-članice su našoj državi-kandidatu doslovno poklonile čak 4,31 milijardu evra. I koje dramatično doprinose razvoju Srbije, odnosno razvoju demokratije, ekonomije, vladavine prava, borbe protiv korupcije i slično, te obnovi puteva, mostova, škola, vrtića i bolnica. Sredstvima EU (dakle, novcem evropskih poreskih obveznika) čuvaju se i naše ne-ljudske ugrožene vrste, poput orla krstaša (Aquila heliaca) sa naših nacionalnih simbola. Međutim, zahvaljujući režimskim političarima i prorežimskim medijima, u javnom mnjenju je rasprostranjeno uverenje da su upravo Rusija i Kina najveći donatori ili dobrotvori Srbije. A u realnosti, Kina je tek na 9. mestu, iza EU, Sjedinjenih Država, Nemačke, Švedske, Italije, Švajcarske, Norveške i Japana. Rusija se i ne nalazi u donatorskim statistikama, pošto njenu finansijsku pomoć ne čine donacije, već skupoceni krediti. Ali hej, hvala za družbu!
Dakle, ko je tu onda istinski (među)narodni prijatelj i brat Srbije? Ili to svoje prijatelje ne biramo racionalno, već se oslanjamo o (izmišljene) tradicije i emocije? Možda ovako mora u svakodnevnom životu, ali treba li u međunarodnim odnosima? Dok, paradoksalno, postoji bljesak racionalnosti i ličnih interesa u toj geopolitici za siromašne. Najveći broj građana Srbije, jugoslovenski socijalizovanih zapadnom kulturom i potrošačkim društvom – sa ajfonima po džepovima zapadnjačkog džinsa – istovremeno žele da oni ili njihova deca žive i rade upravo u zemljama EU ili Zapada. Drugim rečima, u pitanju je i stvar popularne percepcije. A još prema teoremi sociologa Vilijama Tomasa: „Ako ljudi definišu situacije kao stvarne, one su stvarne po svojim posledicama“ (1928).
„SRBIJA JE UMORNA“: A posledice su takve da EU gradualno gubi na svojoj atraktivnosti ili seksepilu u Srbiji. Tome svakako doprinose i interni problemi EU, ali i proklamovana neutralnost koja nostalgično aludira na jugoslovensku politiku nesvrstavanja. Ali, nakon Hladnog rata, neutralnost je samo jeftini eufemizam za podsticanje antizapadnog i proruskog stava u društvu, u interesu Kremlja, a ne Beograda. Najzad, u nacionalističkoj matrici, decenijama se podgrevaju sećanja na NATO bombardovanje Srbije, kosovsku nezavisnost, kao i kolektivna osećanja zavisti, ljubomore, zluradosti, neprijateljstva, i uopšte resantimana prema mitološkom Zapadu. Naravno, bez preispitivanja vlastite prošlosti ili odgovora na pitanje zašto je do tog bombardovanja i nezavisnosti uopšte i došlo. Umesto takvog ogledala, Evropa i Zapad se prečesto predstavljaju kao dežurni krivci za sve naše nedaće, odnosno kao avet, bauk ili babaroga u ovdašnjoj verziji nacionalističkog populizma za umno nedorasle. I samo zato smo tu gde beloruski jesmo, kao doslovno jedina evropska zemlja koja se ne distancira od Rusije.
Konačno, šta ako je srpski zamor od pridruživanja EU, samo refleksija našeg – zamora od reformi? Zamor od modernizacije, pa i od mukotrpne promene sistema klijentelizma, ličnih veza, raspojasane korupcije i partijske države? Zamor od mučne transformacije svakodnevnog života u pravcu mrske tolerancije, diverziteta, jednakosti, i poštovanja ljudskih i manjinskih prava? Zamor od promena samih sebe, poput zamora od odlaska u teretanu radi gubitka viška kilograma? Pa deder pečenje i čokoladnu tortu, iako znamo da će nam škoditi. „Srbija je umorna“, pisao je Bogdan Bogdanović davne 1987: „Umorna je od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke autodestrukcije. Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume.“ Opadanje podrške za članstvo u EU samo je prirodna posledica jednog medijski i kulturno hegemonog narativa nacionalizma. I to je tako, šta god prikazivali procenti u najnovijem istraživanju prevrtljivog javnog mnjenja.
Zbog same logike priključivanja, kao ispunjavanja niza racionalno-birokratskih zahteva, mnogi segmenti srpskog društva prihvataju svojevrsni mentalitet žrtve ili kompleks inferiornosti. I onda se radije vraćaju tradicionalnim i parohijalnim obrascima mišljenja i ponašanja, koji se oslanjaju o lične i srodničke veze, umesto o nepristrasnu vladavinu prava i demokratske vrednosti. Ovakav pogled na sebe i svet, tada se alhemijski transformiše u popularnu sliku ponosnog i kočopernog galskog sela iz stripova o Asteriksu. Koje je sa svih strana okruženo Rimskim ili pak Briselskim carstvom. Međutim, mi ne posedujemo čarobni napitak koji bi nam podario snagu za istinski otpor prema trajnom magnetizmu Evrope. Pa ostajemo usamljeno, zapušteno i pusto ostrvo u raskoraku sa svetom, ali i samima sobom.
(Danas)
