Dve decenije od kada je Zoran Đinđić brutalno zaustavljen u pokušaju da ostvari svoju viziju o Srbiji kao modernoj evropskoj državi, možemo li sa sigurnošću da kažemo koji je to projekat budućnosti na koji je potrošeno vreme, taj ključni resurs promena o kome je govorio, i kako je to popularnost političara danas postala važnija od odgovornosti, a vrdanje i kupovina vremena zamena za hrabre odluke i brze promene
Vesna Mališić
Kada je Zoran Đinđić formulisao zadatke nove Vlade Srbije na čije je čelo došao 25. januara 2001. godine i najavio velike reforme i energične akcije, kao glavnog saveznika promena označio je vreme. U ekspozeu mandatara, koji je trajao svega školski čas, izneo je ambiciju Vlade da učini nepovratni raskid sa prošlošću, otkloni posledice višegodišnjeg izolacionizma, otvori zemlju za demokratske procese i slobodno tržište, postavi temelje ekonomskih reformi i priključi Srbiju Evropskoj uniji.
Vreme je za Zorana Đinđića bilo neprocenjivo važan resurs u zemlji u kojoj je nasleđe Miloševićevog režima bilo toliko kriminalno i devastirajuće da je tražilo ogromno ubrzanje, energiju, posvećenost i podršku za procese transformacije. Zato su druga tačka oslonca promena bili ljudi, oni koji donose odluke, ali i građani, iscrpljeni od ratova, sankcija i siromaštva, čiji se entuzijazam i strpljenje da čekaju bolji život brzo troši. Zbog njih je još važniji oslonac bila hrabrost da se otvore najteža državna pitanja i donesu teške mere u uslovima ogromnih otpora i sukoba unutar tek uspostavljene vlasti, potpuno različitih koncepcija promena i vizija budućnosti ključnih političkih aktera.
Đinđić nije kalkulisao, nije vrdao, nije tražio izgovore ni paravane za odgovornost kada je, recimo, trebalo otpuštati radnike, donositi nepopularne zakone o porezima ili saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine ili uhapsiti i izručiti Miloševića Hagu. Politici stalnih zavaravanja i laži suprotstavio se surovom i otrežnjujućom istinom. Građanima koji se još nisu osvestili od posledica bombardovanja rekao je, na primer, da su upravo Zapad i Evropa naša budućnost jer „mi nismo Orijent” i podigao podršku ulasku zemlje u evrointegracije na 75 odsto.
Radnicima koji nisu imali strpljenja za promene, znao je da kaže: „Pošto niste bili slobodni u ropstvu, ćutali ste, sada ste slobodni i hrabri da protestujete.“ Ali je razumeo da pad entuzijazma i zamor dolaze. Ipak im nije podilazio svestan da se na svakoj temi društvo u Srbiji deli na diskusione klubove i interesne grupe.
Nije bilo tema koje se ostavljaju za sutra. Otvorio je pitanje odnosa sa Crnom Gorom i Kosovom. Za kosovsku državnost rekao je da je „kao divlja gradnja koja raste pred našim i očima međunarodne zajednice i na kraju će biti lakše da se legalizuje nego da se sruši“. I zato je hrabro predlagao da se ne gubi vreme i bio spreman da predloži rešenja i donese odluke ne skrivajući se ni iza koga.
Promovisao je novi stil politike koja se nije zasnivala na tako prijemčivoj podeli na nas i njih, dobre i loše, izdajnike i patriote i suspendovao omiljeni instrument vladanja u Srbiji – teoriju ugroženosti. „Jer kad ste ugroženi, nema reformi, nema demokratije, samo čvrsta ruka i borba za opstanak“. Umesto populizma i ideologije kandidovao je projekte za budućnost i za njih tražio podršku. Nije mu bilo važno da bude popularan i po svaku cenu ostane na vlasti nego da modernizuje zemlju, za šta je i dobio mandat.
Vlada Zorana Đinđića trajala je samo dve godine i četrdeset pet dana. Za to vreme uradila je maksimalno što je mogla. I ostavila je neizbrisiv trag. Prošlo je dvadeset godina od trenutka kada je Đinđić brutalno zaustavljen u pokušaju da ostvari svoju viziju Srbije kao moderne evropske države.
I gde se danas, dve decenije kasnije, nalazi Srbija? Možemo li sa sigurnošću da kažemo koji je njen osnovni projekat budućnosti? Znamo li u šta je potrošeno vreme, taj ključni resurs promena? Koja je to vizija koju možemo da pročitamo iz kontradiktornih poruka sadašnje vlasti o Evropi i Rusiji? Kako se to stabilnost gradi izazivanjem kriza i nestabilnosti? A demokratija suspendovanjem institucija i pretvaranjem ljudi u bezlične aplaudere, dok se politički oponenti tretiraju kao državni neprijatelji? Kako je to popularnost postala važnija od odgovornosti? A politika vrdanja i kupovine vremena zamena za donošenje hrabrih odluka i brzih promena?
Da li je, u stvari, danas više nego očigledno da je moderna, demokratska Srbija bila samo šansa, a ne garancija, kako je upozoravao ubijeni premijer. I da li smo se, uz sve fabrikovanje neviđenih uspeha ove vlasti, približili lošem scenariju tranzicije kako ga je video Đinđić. „Ako ne uspemo, Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa, prioriteti postaju sporedni, a sporedne stvari prioritetne, dok intrige i skandali dominiraju javnim prostorom.“
I da li nam, konačno, posle svega, ostaje samo da lamentiramo nad propuštenim prilikama i protraćenim vremenom, zaglavljeni u danu mrmota?
(NIN, broj 3767, od 9. marta 2023)
