Aleksandar Vučić je na vlasti već deset godina, a isto toliko traje njegov nepretrgnuti monolog koji se odvija po svim mogućim televizijskim stanicama. Vučić se seli iz jednog studija u drugi, obraća se sa redovnih i vanrednih konferencija za štampu, sa svečanosti prilikom otvaranja fabrika ili deonice puta, koristi svaku priliku da održi neki govori i da zaspe publiku novom količinom izmislica i besmislica. Odavno je prevazišao Fidela Kastra i sve druge maratonce besedništva. Nema čoveka koji toliko uživa u sopstvenom glasu. Reč je o šampionu samozaljubljenosti.
Neće biti lako budućem Vučićevom biografu. Nesrećnik će morati da pregleda hiljade sati materijala, da pročita desetine hiljada reči koje je predsednik izgovorio, nastojeći da u tom okeanu verbalnog ništavila pronađe neko zrno smisla. Zaista je lakše naći onu poslovičnu iglu u plastu sena. U tom solilokviju bez kraja i konca, u silnim lažama i paralažama, u izlivima pasivne agresije, u svakodnevnom samohvastanju i satanizaciji protivnika, u floskulama, opštim mestima i banalnostima, u beskrajnom ratu sa činjenicama i istinom, u neprekidnom toku nesvesti – zaista je teško otkriti nešto važno, nešto što ima smisla, nešto što koliko-toliko korespondira sa stvarnošću koju taj čovek stvara.
Vučićeve projekcije
Zato treba pomoći budućem biografu, pogotovo kad se predsedniku omakne da proslovi nešto nad čim se vredi zamisliti. Njemu se to dešava retko, a i to isključivo nehotice, on prozbori nešto istinito o sebi i realnosti koju stvara samo kada govori o drugima. Nakon što je otkazana poseta Sergeja Lavrova, ruskog ministra spoljnih poslova i jednog od ključnih stubova Putinovog zločinačkog režima, Vučić se pozvao u studio RTS-a, gde se osobi koja glumi voditeljku izjadao kako nas zapadni svet nimalo ne razume, ne dozvoljavaju nam da vodimo neutralnu politiku koja otvoreno navija za Kremlj.
„Kome smo to na senku stali, kome smo bilo šta loše učinili ili samo naše nepristajanje da budemo deo čopora je nešto što izaziva nečiju glavobolju”, retorički se zapitao predsednik.
Deo čopora? Zanimljiv izbor reči koji govori mnogo, ali ne o zemljama koje su uvele sankcije Rusiji, već o samom Vučiću, njegovoj politici i ideologiji, kao i o čitavoj njegovoj biografiji. Od svih pojmova kojima je mogao da se posluži Vučić se dosetio baš čopora, tipična frojdovska omaška, takoreći školski primer. Dakle, ko god je uveo sankcije Rusiji zbog njene bestijalne, zločinačke agresije na Ukrajinu – za predsednika Srbije je deo čopora. Osuditi zlikovačko sravnjivanje gradova sa zemljom, uništavanje crkava i kulturnih objekata, ubijanje civila i sahranjivanje u masovne grobnice, sveopštu pljačku koju ruski vojnici sprovode po ukrajinskim domovima – to znači biti deo čopora. Po toj logici su sve sudije na svetu koje osuđuje ubice – najobičniji vukovi koji zavijaju u čoporu.
Od člana do vođe čopora
No dobro, ne treba očekivati logiku od predsednika Srbije, pogotovo u trenutku kad je pribegao očiglednoj projekciji, odajući svoje najintimnije misli i uverenja. Aleksandar Vučić je ceo vek proveo po raznim kolektivima, agresivnim, zločinački ili bar pljačkaški nastrojenim grupama koje, kad smo već kod zooloških metafora, najviše podsećaju na čopor. Još kao mlad, golobradi Vučić postao je član navijačke grupe, u toj prilično sociopatskoj družini, među vaspitno zapuštenim omladincima učio se osnovama života u čoporu: bespogovorna poslušnost vođi navijača; neupitna mržnja prema navijačima drugih klubova, pogotovo ako su pripadnici neke druge nacije, recimo hrvatske; kolektivno kidisanje na slabe i nezaštićene; jednoumlje koje prelazi u bezumlje i potpuno odsustvo svake individualne misli ili osećanja.
Nakon stažiranja među „Delijama“, Vučić se pridružio znatno naprednijem, perspektivnijem čoporu – Srpskoj radikalnoj stranci (SRS). I to usred rata, kad je ova rušilačka partijska struktura organizovala dobrovoljačke bande koje su harale po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U SRS-u Vučić je brzo postao jedan od vodećih funkcionera, ali je socijalna hijerarhija ostala na snazi, baš kao u pravom vučjem čoporu – znalo se ko je alfa-mužjak (Vojislav Šešelj, ratni zločinac), a ko nosi gajbe piva, kad zatreba.
I tako je tekla karijera čoveka koji je čitavog života morao da bude član dobro organizovane i gotovo vojnički ustrojene grupe, jer se odrekao sopstvene individualne egzistencije. Dogurao je i do funkcije ministra informisanja u vreme rata na Kosovu, gušio je slobodne medije i useljavao se u stan dobijen od države, u vreme kad su mladići samo nekoliko godina mlađi od njega ginuli na frontu. Kad čitavo društvo ustrojiš kao čopor, to je prirodan poredak stvari: predvodnicima pripadaju stanovi, novac, visoki položaji, karijere, a sitnoj boraniji sa društvenog dna – uloga topovskog mesa.
Kad je radikalskoj opciji počeo da ističe rok trajanja, četnički vojvoda Tomislav Nikolić se odvojio od primarnog čopora i osnovao novi – Srpsku naprednu stranku. Vučić se dugo lomio kom će se privoleti carstvu i na kraju je prelomio pametno – pošao je u novu partiju koju je ubrzo preuzeo od njenog osnivača i zadržao je mesto vođe čopora do dana današnjeg. Usput je preuzeo i celu Srbiju, ustrojivši je takođe po modelu preuzetom iz sveta divljine, kao društvo gde vlada zakon jačeg, gola sila i moć, a na čijem čelu se nalazi alfa mužjak koji o svemu odlučuju i za sve se pita. Vučić nikada nije bio vuk samotnjak, uvek je bio deo čopora, najveća životna ambicija mu je bila da postane vođa čopora, što mu je na kraju i pošlo za rukom.
Prihvatio i usavršio klanovski poredak
Nije Vučić izmislio kolektivistički, klanovski poredak, samo ga je prihvatio i usavršio. Oduvek je u našem antiindividualističkom društvu pripadnost povlašćenoj grupi bila ulaznica za napredovanje u životu, za privilegije, karijeru, funkcije, za sticanje novca i moći. Sve te grupe, pogotovo partijske, kroz koje su Vučić i mnogi drugi arivisti prolazili zaista funkcionišu čoporativno: grupa ljudi se udruži kako bi efikasnije izveli lov na budžet, imovinu, položaje, uticaj, kako bi grabili i stekli mnogo više od onog što im pripada. I mora se priznati da naprednjačkom čoporu lov ide odlično, ko god je blizak alfa mužjaku ili vrhu stranke, tome je dozvoljeno da otima koliko god poželi.
U medijskom svetu čoporativni princip je još vidljiviji. Tabloidi i pokorne televizije neprestano vode hajku protiv svih članova ovog društva koji pružaju otpor velikom vođi i njegovoj kamarili. Ostrve se na nesrećnu žrtvu, skupno kidišu na nju, nastojeći da je raskomadaju i simbolički ubiju, baš kao što čini pravi vučji čopor tokom lova.
Ima o fenomenu grupašenja, o tom kolektivističkom, klanovskom, patrijarhalnom modelu, netrpeljivom prema pojedincu i njegovoj ličnoj slobodi rok grupa Klopka za pionira antologijsku pesmu, objavljenu na albumu „Dodole“. Autor stihova je Mileta Mijatović, a pesma se zove – logično – „Čopor“: „U čoporu hodam / U čoporu spavam / Od čopora učim / Kako da se kur*** / U čoporu sanjam / Čoporu se klanjam / U čoporu strah me nije / Čopor može da ubije // Moj čopor / Misli mesto mene / Moj čopor / Nalazi mi žene / Moj čopor / Mesto mene gleda / Moj čopor / Nikome me ne da // Ne napuštaj čopor / Ko će da te štiti / Ili si u čoporu / Il’ te neće biti”.
Više ima u ovim stihovima istine o našem društvu, nego u silnim tomovima akademika koji sebe vide pre svega kao predstavnike sopstvene grupe, u ovom slučaju – nacionalne. Mijatović je odlično uhvatio suštinski princip po kojem funkcioniše ovdašnji poredak, moglo bi se reći – ovdašnji cogito, kad to ne bi zvučalo jeretički. Ili si deo klana, ili te nema – tako glasi nepisani zakon koji vlada u našim političkim, umetničkim, kulturnim i svim drugim čoporativnim zajednicama. I to potpuno nezavisno od zvanične ideologije, kod nas ionako gotovo niko ni u šta ne veruje, politička i ideološka uverenja su uglavnom puki privid ispod kojih se krije odanost vrhovnom zoološkom načelu.
Govorio je o tome mudri Bogdan Bogdanović koji je na sopstvenoj koži žestoko osetio bes razularenog čopora: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac”.
Neznani ukus slobode
Kad se Vučićevo lažno prkošenje nepostojećem evropskom čoporu pogleda iz ove, malo šire perspektive – sve postaje još komičnije i gluplje nego što deluje na prvi pogled. Vođa džinovskog čopora u kojem se zna hijerarhija, gde vlada zakon jačeg, zakon džungle, a civilizacijske vrednosti poput vladavine prava i lične slobode pojedinca ne znače ništa – optužuje Evropu i svet da su se pretvorili u čopor, jer jednodušno osuđuju ruski zločinački pohod na Ukrajinu. A ta Evropa formirana je upravo na individualizmu, nasuprot kolektivizmu bez kojeg Vučić ne ume da živi, koji je kod nas duboko ukorenjen.
Kad se svi slože da je zločinačka agresija zlo koje zaslužuje sankcije, to ne znači da su oni čopor, to je glupa uvreda, već da čuvaju osnovne ljudske vrednosti, pre svega pravo na život. Kad se svi slažu oko nečega – ne znači da zavijaju u glas. Na primer, kad se zajednica složi oko nekih osnovnih postulata kao što je zapovest „Ne ubij“, ili da su svi jednaki pred zakonom, ili da svako ima pravo na sreću, ili da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, ili da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti – to je pouzdan znak da se ne radi o čoporu, već o civilizovanom ljudskom društvu.
U čoporu vladaju druga pravila: jači jede slabijeg, pojedi ili budi pojeden, grupa je zakon, jedinka je ništa. Rusija je ta koja se ponaša čoporativno, vojska im ionako više podseća na čopor nego na regularne snage, sa svim ubistvima civila, pokoljima, pljačkama, silovanjima, zlostavljanjima nevinih ljudi. Sve je to daleko van domašaja našeg vođe čopora, on nikad nije ništa samostalno pomislio, nikad se nije usudio da nešto čini van grupe, klana, partije, naroda, kolektiva, sabora. Nikad se nije osmelio da bude pojedinac i da oseti ukus slobode.
(Al Jazeera, foto: Gradski portal)
