Dok se, na jednoj strani, otpor građana mrvi i obesmišljava, na drugoj strani traje pumpanje snage predsednika, koji je uspeo da istovremeno uđe u ulogu glavnog lobiste Rio Tinta, ali i čoveka koji „štiti Srbiju“ i „čeka garantije“ za bezbedno iskopavanje litijuma
Vera Didanović
Ako je neko pomislio da se posle masovnog, ali nekoordinisano dovršenog antilitijumskog protesta 10. avgusta u Beogradu, energija građana ekspresno izduvala, vlast Aleksandra Vučića prva je potrčala da ga razuveri: akcija razbijanja nakupljenog nezadovoljstva organizovana je sveobuhvatno i žestoko. Baš kao da su sondaže raspoloženja javnosti kojim se upravlja pokazale da je otpor rudarenju litijuma zaista ogroman.
Eventualne pretpostavke o obeshrabrenosti protivnika rudarenja dokrajčio je, potom, drugi krug protesta, započet u ponedeljak uveče u Valjevu, Ivanjici i Prijepolju, gde je održana protestna vožnja umesto protestnog skupa. Prema tvrdnjama izveštača, broj okupljenih u Valjevu bio je približan broju onih koji su došli na prvi antilitijumski skup 22. jula, svega tri dana nakon potpisivanja Memoranduma sa EU o strateškom partnerstvu, kojim je ozvaničena namera da se oživi projekat Jadar, navodno odbačen dve godine ranije.
Panika ili plan
Protesti po gradovima decentralizovani su, organizuju ih lokalni aktivisti i teško je predvideti kako će se dalje odvijati. Jasne naznake daljih akcija nema ni od organizatora centralnog skupa održanog u Beogradu. Oni su u nedelju, posle sastanka na Ceru, poručili da su se okolnosti značajno promenile u njihovu korist u odnosu na 28. jun, kada je sa „svelitijumskog sabora“ u Loznici, zatraženo donošenje zakona o trajnoj zabrani rudarenja bora i litijuma. „Loptica je sada u dvorištu vlasti. Izvukli smo perjanice vlasti da se rastrče po Srbiji na 40 stepeni. Pažljivo ćemo pratiti njihove korake i adekvatno reagovati. Imamo jedan zahtev od kog ne odustajemo“, navodi se u saopštenju „Ne damo Jadar“.
Istovremeno, Eko straža najavila je da će u narednih desetak dana održati „veliki protest ispred RTS-a“, gde će tražiti 30 minuta na nacionalnoj frekvenciji, kako bi otvorili diskusiju o situaciji u Srbiji, pravima aktivista i borbi za zaštitu životne sredine.
Eko straža je najavila da će u narednih desetak dana održati „veliki protest ispred RTS-a“, gde će tražiti 30 minuta na nacionalnoj frekvenciji, kako bi otvorili diskusiju o situaciji u Srbiji, pravima aktivista i borbi za zaštitu životne sredine
Ukratko, nezadovoljnom delu Srbije, koliko god raznorodni bili njegovi činioci, sada je jasno da je u toku maratonska borba i deluje da postoji spremnost za učešće u njoj. Svesna je toga i vlast, čija je prednost u resursima nemerljiva. I zato čini sve da protivnike u startu desetkuje i obeshrabri.
Radi se paralelno na dva kanala: dok se, na jednoj strani, otpor građana mrvi i obesmišljava, na drugoj strani traje pumpanje snage Aleksandra Vučića, koji je uspeo da istovremeno uđe u ulogu glavnog lobiste Rio Tinta, ali i čoveka koji „štiti Srbiju“ i „čeka garantije“ za bezbedno iskopavanje, kako bi se donela konačna odluka o rudarenju.
Ima, kao i obično, ocena o „panici“ u redovima vlasti, ali pre bi se reklo da su preduzete akcije dosta pažljivo isplanirane, na osnovu dosadašnjeg bogatog iskustva u oblasti disciplinovanja i manipulisanja.
Zastrašivanje
Recimo, uznemirujuća privođenja aktivista, uglavnom administratora fejsbuk-stranica, uz ozbiljne optužbe kojim se terete (ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije) teritorijalno su razuđena i dovoljno masovna da se svako može osetiti ugroženim i upitati se vredi li dalje eksponiranje u započetoj borbi. Ipak, policija ne dolazi na vrata najpoznatijim ličnostima, što bi lakše razbuktalo bes i izazvalo kontraefekat. Odatle i ocena Nebojše Petkovića iz „Ne damo Jadar“ da je reč o „klasičnom zastrašivanju“, ali i da se hapse pogrešni ljudi. Njegova poruka policiji – da dođu u Gornje Nedeljice i „izaberu koju kuću će posetiti“ – ostala je bez odgovora.
Osim zastrašivanjem, na demonstrante se deluje i pokušajem potpunog sluđivanja i podele. Iako baš svako ko izlazi na ulice dobro zna kakva ga je strepnja na to naterala i koliko je, zato, besmislena priča o „obojenoj revoluciji“ finansiranoj sa Zapada, sa ciljem rušenja Vučića i ugrožavanja stabilnosti zemlje – i to na pitanju na kome predsednik Srbije izlazi u susret željama istog tog Zapada – novi serijal o navodnim milionima evra „antisrpskim organizacijama“ ne jenjava. I nije sasvim isključeno da nekome od protivnika rudarenja može da zasmeta činjenica da takve tvrdnje ne lansira samo naprednjačka vlast, već i (u delu javnosti obožavane) Rusija i Kina.
Ne izgleda, ipak, da će time biti drastično ugroženo jedinstvo ideološki različitih delova društva po pitanju litijuma. Cela konstrukcija koja se plasira je, naime, toliko posvađana sa zdravim razumom, da je već izazvala neočekivan efekat: putinofilski desničari Ivan Kostić iz Dveri i Damjan Knežević iz Narodne patrole u izjavama za američku Radio Slobodnu Evropu kritički su se osvrnuli na Kremlj, zbog izjave portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove o antilitijumskim protestima. Što bi, u nastavku priče, moglo poslužiti kao „dokaz“ propagandne verzije vlasti.
Strani plaćenici, ponovo
Revitalizovanje priče o stranim plaćenicima možda može da (donekle) umiri kolebljivce iz naprednjačkog biračkog tela, koje je namera rudarenja litijuma, izgleda, prilično uznemirila, na šta ukazuju istraživanja javnog mnenja, NSPM i Demostata. Može i da, s druge strane, pojača ionako eksplozivnu podelu društva u kojoj je jednom njegovom delu namenjena uloga „izdajnika“. Iako je reč o poznatom i uobičajenom načinu finansiranja – pri čemu je država najveći dobitnik novca iz stranih fondova – tabloidi ne prestaju da targetiraju nepodobne ličnosti i organizacije civilnog sektora, sve na osnovu javno poznatih podataka.
Nije, za sada, jasno da li nova hajka protiv nevladinih organizacija obeleženih kao „antisrpske“ sada može da dovede do usvajanja restriktivnog zakona u toj oblasti po ugledu na ruski, o čemu se odranije govori. Na jednu drugu opasnost od kampanje „obojena revolucija u Srbiji“, upozorila je Branka Latinović iz Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta – pozivanjem na obaveštajne službe Rusije i Kine, kaže, Srbija samu sebe uvlači u geopolitičke igre koje se dešavaju u regionu, u izuzetno nepovoljnoj međunarodnoj situaciji.
U akciji ubijanja otpora nije izostala ni standardna diskreditacija istaknutih učesnika protesta. Još ne znamo pouzdano kome je ovoga puta pripala uloga „ubačenog elementa“, ali je zato primetno pomeranje sa priče o „teoretičarima zavere“ kao vođama protesta i svođenja celog bunta na problematične izjave pojedinih govornika, na standardnu Đilas-Šolak verziju, uz pozivanje na propagandne stereotipe o političkim akterima i kritičarima vlasti, godinama plasirane na naslovnim stranama tabloida. Činjenica da, uglavnom, niko od njih nema veze sa organizacijom protesta, ne predstavlja ni najmanju smetnju plasiranju laži u korist naprednjačke vlasti.
Nema baš mnogo osnova za očekivanje da bi se, bez obzira na to šta zaista misli, neko iz vlasti mogao otvoreno suprotstaviti projektu Jadar. Apsolutna poslušnost jedan je od kriterijuma po kojima su birani, pa je verovatnije da će radije pokušati da se drže po strani, u nadi da će neko drugi rešiti problem bez njihovog učešća
U medijskoj paralelnoj realnosti koja se tako servira javnosti, na strani suprotnoj od one koja „maltretira narod“ i „radi po diktatu Zapada“ nalazi se predsednik Srbije, div-junak koji ponovo obilazi zemlju i u direktnom razgovoru sa građanima rešava njihove probleme. I toliko je odgovoran prema Srbiji da čak i javno nudi angažman Sanji Sakan, članici naučnog tima koji je zaključio da bi rudarenje bilo štetno po okolinu.
Iako je, posle potresnog suočavanja sa realnim životom u Malom Zvorniku, bilo potrebno samo 17 sati da, u skladu sa Vučićevim obećanjem, otpočnu radovi na putu zbog koga se predsedniku žalio jedan od učesnika skupa, nije sasvim sigurno da će se tako započeta turneja i nastaviti. Rizici od iznošenja poraznih činjenica iz stvarnog života u direktnom TV prenosu nisu mali, pa planeri kampanje verovatno pažljivo odmeravaju koristi i štete od tog vida ukazivanja predsednika među običnim ljudima. A prilično je očigledno i da njega nervira tako blizak višečasovni susret sa plebsom, čije obožavanje mu je donelo moć i luksuzni život, pa i ne pokušava da se uzdrži od javnog ponižavanja nesrećnih ljudi („hoćeš li prestati da plačeš ako ti napravimo put“, „nisi me zvao na piće i jagnje kad te Turčin zaposlio, a sad kukaš kad ti kasne tri plate“…).
Rekonstrukcija vlade
Čak i ako turneje više ne bude, načina za zamajavanje javnosti i pumpanje kulta Vučićeve ličnosti neće manjkati, iako se pokazalo da više nisu dovoljni moćni spoljni neprijatelji i pretnje atentatima, pa je smišljena i verzija u kojoj je čak i Vlada predsedniku okrenula leđa i tako neustrašivog heroja ostavila samog da se bori za napredak Srbije.
Nije, naravno, nemoguće zamisliti da, kao i među običnim članstvom vladajućih stranaka, i među državnim funkcionerima ima onih kojima rudarenje litijuma nije baš na srcu. Jedan je zbog toga već smenjen, doduše ne naprednjak, već poslanik SPS-a Igor Braunović, doskora v. d. direktora JP Srbijašume. Protiv Braunovića je zbog brojnih spornih poteza već vođena snažna kampanja u provladinim medijima, pa je ostala sumnja da je pričom o njegovom „antilitijumskom stavu“ samo, makar nezvanično, pokrivena namera da se na čelo tog preduzeća instalira neko drugi. Pritom, koliko čvrsto se Braunović opirao rudarenju litijuma govori i činjenica da je, na sednici parlamenta, demantovao sopstvene ranije izjave zabeležene na video-snimku.
Iskustvo govori da nema baš mnogo osnova za očekivanje da bi se, bez obzira na to šta zaista misli, neko iz vlasti mogao otvoreno suprotstaviti projektu Jadar. Apsolutna poslušnost jedan je od kriterijuma po kojima su birani, pa je verovatnije da će radije pokušati da se drže po strani, u nadi da će neko drugi rešiti problem bez njihovog učešća. Time će, pride, pomoći javnu dramu „heroj Vučić, sam protiv svih“, pojačanu izjavom premijera Miloša Vučevića o mogućoj rekonstrukciji Vlade, ali bez preciziranja kada će se to dogoditi (datom posle samo sto dana rada aktuelnog kabineta). Rekonstrukcija vlade je, uostalom, jedan od standardnih načina naprednjačkog delovanja, korisna za skretanje pažnje sa drugih problema, disciplinovanje članstva i kreiranje lažne političke dinamike. Pravo čudo bi, zapravo, bilo da nije pomenuta.
Plasiranje konstrukcije posvađane sa razumom izazvalo je neočekivan efekat. Čak i putinofilski desničari su se u izjavama za Slobodnu Evropu kritički osvrnuli na stavove Kremlja, zbog izjave portparolke ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove o antilitijumskim protestima u Srbiji
Politikolog Boban Stojanović već je analizirao nezvanična saznanja o mogućoj ostavci predsednika opštine Loznica, kojom bi se mogao stvoriti utisak o početku pobune u redovima SNS-a, a priča se čak i o njegovoj nameri da na sledećim izborima nastupi sa grupom građana. Stojanović je izneo drugačije moguće tumačenje – da bi, ukoliko do ostavke i novih izbora zaista dođe, Vučić, zapravo, pokušao da na neslobodnom i nepoštenom glasanju pobedi i demotiviše protivnike rudarenja, time što bi „pokazao“ da su manjina u gradu koji ga podržava.
Ukoliko se sve to zajedno, ipak, pokaže nedovoljnim za kršenje otpora, uz istovremeno „preumljavanje“ dela društva snažnom prolitijumskom kampanjom koja ne prestaje, nije isključena mogućnost još jednog (neiskrenog) odustajanja od projekta Jadar, kao što se već desilo pre dve godine. Zato je ključna reč u priči o sudbini tog dela Srbije i dalje – maraton.
(radar.rs, 29. avgust 2024)
