недеља, јул 21, 2024

Vazdušne struje i realni fašizam

Slične objave

Podeli

Zoran Vuletić

Da razmere katastrofe ove zemlje mi još ne znamo, svedoči pregršt događaja koji svakodnevno iskrsavaju i pokazuju pravo stanje nacije.

Veliki dolazak svih tih montanjara, naših modernih političkih brđana tokom poslednjih decenija na vlast, koji su odmah počeli da nam propovedaju šta je pravi srpski patriotizam i kako se mrzi ceo svet, i koje je poslednji put jedino Julije Cezar uspeo da ućutka da ne mogu da pisnu – jasno je obelodanio da u Srbiji ne postoji društveni sistem koji se odupire gorima. Usledio je masovni odlazak iz zemlje obrazovanih slojeva, koji jasno nemaju nameru da se ikada vrate, jer nemaju ni gde. To je nemerljiva cena koju ćemo plaćati u budućnosti.

Jer, da postoji, taj sistem bi onemogućio da nam naši montanjari/brđani propovedaju svoje nemušte paganske molitvice i pretvore čitavu državu u crkveni obred koji služi kao potpora velikosrpskoj ideji i održavanju tinjajuće vatre za buduće obračune sa susedima, kada bude došlo vreme za to.

Ono što će nam naši montanjari: Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, ali i uz sve ostale političare koji danas ćute, a želeli bi da ih naslede ostaviti je ono što tek dolazi u ogromnim brojevima: nepismena i zatrovana mlada generacija, već druga ili treća na vlasti, a najgori tek dolaze.

Polupismeni, agresivno naterani da mrze sve i svakoga – kada dođu u godine gde preuzimaju realnu vlast oni svojim mizernim poznavanjem sveta oblikuju politiku države i društva. To je cena koju ćemo plaćati dok ne postanemo toliko mali da nas niko neće više ni uzimati u obzir tokom bilo kakvih rasprava.

Svetsko prvenstvo u fudbalu je pokazalo svu društvenu bedu u Srbiji. Krenulo se u Katar kao u rat, da se unizi protivnik. Ogavne i patetične komercijalne poruke oglašavale su ratničke trube, a ne sportski događaj. To je replika politike koju je Srbija vodila od sloma Jugoslavije: nastupiš arogantno, a onda podvijenog repa pristaneš na sve. Izgleda da nismo još uvek ništa naučili. Prvo bombarduješ sumanuto i kukavički Vukovar, Dubrovnik i Sarajevo, a onda sliniš kad dobiješ Oluju. Odeš na tenkovima posutim cvećem, vratiš se na traktorima.

S fudbalom je barem sve javno, ali nije svuda tako. Obrazovni sistem, najvažniji segment svakog društva, već predugo daje prednost agresivnoj prvoj generaciji roditelja koji su doživeli pranje mozga u školama, koje se sada dešava i njihovoj deci. Razmere su zastrašujuće. Knjige iz kojih deca uče su stravične.

Očigledno je da niko ne kontroliše udžbenike i da se u njima promovišu nakazni pogledi poražene srpske politike devedesetih. Udžbeničko „osvetljivanje“ tih dogadjaja koštaće nas skuplje od sva četiri rata u kojima navodno nismo učestvovali, ali smo ih zato sve izgubili.

Pored opskurnih i namerno nedorečenih udžbenika postoje i izdanja koja predstavljaju reminiscenciju dečjih sećanja na NATO agresijukroz knjige: Srbi protiv NATO od ’91. do ’99, Košare, novi kosovski boj, a sada smo pred usvajanjem inicijative da postane obaveza deci u osnovnoj i srednjoj školi gledanje propagandnog filma Oluja uz strogo instruirane nastavnike kako analizirati film. Postojeća opozicija koja sebe voli da predstavi kao proebropska do sada je, da parafraziram jedan skorašnji tvit, „vazda u borbi sa vazdušnim strujama i vetrenjačama, a na stvarni i realni vučićevski fašizam nemaju primedbu“.

Dakle, nije ono najgore što nam se dešava zastoj u EU integracijama, nije to ni zlokobna podrška suludom diktatoru iz Moskve – ono što je najopasnije je, kao i uvek, ono što dolazi iznutra. Najsmrtonosnije bolesti nisu one koje dolaze zarazom spolja, već one iznutra, koje sami proizvodimo. A one odlučuju o rešenju osnovnih životnih pitanja. Ekonomska propast zemlje je uvek posledica propale politike. Propali smo zato što nama nikada nisu bile važne činjenice, već se mi, kao što je Hitler govorio, obraćamo osećanjima.

Poslednji je trenutak da priznamo nacionalne greške, a dotle moramo da živimo u svetu koji smo stvorili i u okviru političke doktrine s monopolom na istinu. Tu se vraćamo na početak teksta gde smo govorili o montanjarskoj invaziji na kod nas nepostojeći civilizacijski model.

Dok čitavom srpskom društvu ne objasnimo šta se dogodilo 90-ih godina, ko je pre svih kriv za krvavi raspad bivše zajedničke zemlje, bez obzira što ima krivaca i na drugim stranama.

Dok poslednjem Srbinu ne postane jasno da je rat u Hrvatskoj pre Oluje trajao pet godina, a ne samo u tih pet dana kada su mnogi doživeli jezive sudbine, ovakvi filmovi o Oluji će biti isključivo predvojnička obuka za buduću osvetu, baš kao što je film Dara iz Jasenovca, umetničko čedo današnje vlasti, propagandno opravdavanje politike i ratova 90-ih i njihovih “očeva” Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Dok sve to ne obavimo, govorićemo o sebi bez srama i sve to kao jedno od najmanje prosperitetnog društva u Evropi.

Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF)