Dragan Banjac
Osma sednica CK SKS! Mladima, koji su nesumnjivo mnogo bolji od svih malo ili više stariji od njih, oni što kucaju poruke na mobilnim telefonima brže nego što je, recimo, daktilografkinja Borbe Zorica Bijeljac to činila na starim drukalicama, valja objasniti da je ovih pet slova značilo Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Ili – moć, silu (ne i ugled i poštovanje) ljudi koji su odlučivali o narodnoj i državnoj sudbini. Po narod i državu uglavnom loše, što i danas čine njegovi gospodari.
Onima sa pedeset i nešto godina prva pomisao na Osmu sednicu je da je po pravilu zovu „čuvena“ i da je iznedrila čoveka koji će, ne računajući nevaljalce posle ubistva Zorana Đinđića, kako ovih dana reče hrvatski esejista i likovni kritičar iz Zagreba Zvonko Maković „vratiti Srbiju stotinu godina unazad“. Održana je pre 35 godina, 23. i 24. septembra 1987. godine do ranog jutra sa ciljem da se iz družine odstrani Dragiša Pavlovi, predsednik beogradskih komunista. Osim Pavlovića Miloševiću je smetao i Ivan Stambolić, Srbin „hrvatskog imena i ‘turkog’ prezimena“ kojeg će se goropadni Milošević rešiti krajem iste godine.
Za neke je ova sednica trasirala dalji put Srbije koja će pokrenuti ratove sa okruženjem i, reklo bi se, zadugo u narod posejati mržnju, nazadnjaštvo i okretanje (danas naročito na sceni) zaostalom i musavom istoku… Događaji koji su usledili pogodovali su najviše čoveku koji je, pogrešno hrabreći i usmeravajući Srbe, poručio „probuđenom narodu“ da ne brine jer „ako ne znamo da radimo – znamo da se bijemo“. O tom čoveku, čiji duh ne napušta Srbiju, ovom novinaru ostaće posebno urezane dve poruke: Ona sa Kosova (kada sam sa pokojnim Slavkom Ćuruvijom izveštavao za Borbu), njegov odgovor na povike „Uha-psi_te Vla-sija“ rekao „Ne čujem dobro… Biće hapšenja!“ i ona ispred Savezne skupštine kada je okupljenim građanima rekao: „A sada svi na svoje zadatke!“
Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda prvi se (od partijske vrhuške) usprotivio antialbanskoj propagandi u srpskim medijima. Početkom septembra izjavio je: „Neuravnotežene reči samo stvaraju histerično raspoloženje koje čini stvari samo lošijima, a ne rešava problem. Prostor za rešenje kosovskog problema sada je tako sužen da i najmanja greška može biti tragična za Srbe i Crnogorce, za srpski narod i celokupnu stabilnost u Jugoslaviji … Situacija na Kosovu, koja se ne poboljšava željenom i ‘obećanom brzinom’ (Slobodan Milošević), stvara opasnu atmosferu gde svaka reč izgovorena protiv srpskog nacionalizma je shvaćena kao nacionalizam. Strastvene reči mogu doneti samo vatru.“
Sedamnaestog septembra, na sednici beogradske partijske organizacije, Pavlović je kritikovao nacionalističke pojave i postavio pitanje: „Može li se nacionalizam isprovocirati u nekome u kome ne postoji?“ Dnevni list Politika Ekspres napao je Pavlovića, pitajući ga na koga se odnosi ‘olako obećana brzina’?
Dok jedni smatraju da je Osma sednica samo istorijska činjenica, drugi pak veruju da ona nije završena u zoru 24. septembra 1987. godine i da njen duh živi i dalje, o čemu je postignuta puna saglasnost na tribini u organizaciji Žene u crnom, na kojoj su na ovu temu govorili Radoje Stefanović, u to vreme predsednik Privredne komore Srbije, Duško Radosavljević, predsednik Antifašista Vojvdine, Aleksandar Kraus, predsednik Saveza antifašista Srbije, Staša Zajovič (Žene u crnom) i predsednik Građnskog demokratskog foruma Zoran Vuletić.
Prisećajući se tog vremena Stefanović je rekao da on pripada „poraženim snagama“ Osme sednice i da se time ponosi. „To je događaj koji je promenio Srbiju“ rekao je i dodao da je odmah posle toga (3. septembra) bilo ubistvo u paraćinskoj kasarni, što je nacionalistima poslužilo kao dodatni motiv za antialbansku histeriju. On tvrdi da je raspad Jugoslavije počeo svakako deset godina pre Osme sednice i pominje dve deobe, onu koje se zalagala za očuvanje Jugoslavije „na osnovu dogovora“ i „onu koja se oslanjala na silu ali se nije oglašavala“.
„Nacionalizam je u Srbiji imao duboke korene. Sve se okretalo Kosovu. Ivan Stambolić je tada pitao: ‘Hoćemo li da se dogovorimo sa Azemom Vlasijem, tako je hteo i sa Hrvatima: ‘Dajte da Mika Špiljak tamo nešto uradi“ i on (Stambolić) nije pujdao tamošnje Srbe. Dalje, karakteristično je zašto se još uvek minimizira značaj Osme sednice. Nekima je to odgovaralo. Slobodan Milošević je namarevao da bude jedini gospodar. Smetao mu je Dragiša Pavlović, potom i Ivica Stambolić. Pavlović se zalagao za ‘preoblikovanje socijalizma’, Milošević je bio blag nacionalista a njegova supruga – staljinista. Počeo je da steže Jugoslaviju. Posle Novog Sada (Vojvodine) usledila je AB (Antibirokratska revolucija) u Titogradu (Crna Gora, iskopavanje kostiju i šetnje moštiju po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – da to vide Hrvati i Mulimani… Milošević je bio mladi Putin“, rekao je Stefanović i dodao da bi (s obrzirom na loše poteze u usluge Hrvatima) u Zagrebu pored Bana Jelačića mogao da se postavi i Milošević.
„Srpski nacionalizam je izazvao hrvatski nacionalizam. Stambolić je“, istakao je Stefanović, „nagovarao Miloševića da se ogradi od Memoranduma SANU, „ali on to nije učinio“. Za njega je JNA najveće razočarenje jer je bila „srpska paravojska“.
Za Duška Radosavljevića vreme nakon Osme sednice pamti po raspodeli „kadrovskih karata“, pominjući da su neki politički uglednici određivali ko treba da bude delegat na partijskom kongresu i pomenuo Zorana Todorovića Kundaka. Počele su posebne predstave da se igraju u pozorištima, namenski promovišu neke knjige… „Promociji knjige Jovana Mirića na Kolarcu prisustvovalo je više ljudi nego na Bajaginom koncertu. Zvezda pobeđuje Cibonu u Zagrebu…
Osma sednica nije imala neku posebnu poruku građanima Srbije i Jugoslavije, kazao je Radosavljević, nego samo izjašnjavanje o isključenju Dragiše Pavlovića iz CK SKS koji je u to vreme bio predstavnik nečeg novog i u politici i u privredi.
Aleksandar Kraus je ubeđen da Osma sednica „još traje“ i izražava žaljenje što na tribini nema mladih. On se založio za organizovanje jedne široke rasprave na ovu temu, neko je dobacio – na stadionu Crvene zvezde. Kraus opominje sve koji barataju sa izrazom staljinizam da greše jer je u pitanju „čisti fašizam“.
Predsednik antifašista Srbije je podsetio na ubeđenje Miloševićeve supruge Mire Marković koja je sanjala da će njen Sloba „biti novi Tito“, i na činjenicu da je „oko Ivana Stambolića u vreme Osme sednice bilo dobrih i kvalitetnih ljudi (kadrova), ali da nisu mogli da dođu do izražaja. Iz tog doba je citirao Dražu Markovića koji je govorio da „više vrede četiri godine u Tehnogasu nego u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB, 1941-1945).
Predsednik GDF Zoran Vuletić je saglasan sa Krausom, da živimo u pobedničkoj politici Osme sednice, uveren da ima „desetine aneksa“ te pobede. „Epilog je bio uvođenje Srbije u ratove i svaki put je pobeđivala politika Osme sednice. Tako je bilo i nakon demonstracija 1991. godine (Depos) i 1993. sa pobedom Koalicije Zajedno, a pobedila je i u Narodnoj skupštini Srbije pre petnaestak dana kada su se u skoro svim pitanjima usaglasili vlast (Aleksandar Vučić) i srpska opozicija.“
Vuletić je istakao da je posle dvehiljadite godine opet zavladao duh Osme sednice. „Nakon nakazne politike od devedesetih sve se vratilo. Zoran Đinđić je uvođenjem veronauke da privoli Crkvu na reforme koje je bio planirao da sprovede, ali je SPC i dalje bila protiv saradnje sa Haškim tribunalom, imala teritorijalne pretenzije preme Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini… Posle ubitva premijera“, navodi Vuletić donet je zakon o saradnju sa tim sudom. Većina ga je prihvatila. ali je tadašnji direktor RTS (Aleksandar Tijanić) poručio „Ako Đinđić preživi – Srbija neće!“. Vuletić je pomenuo i Ahtisarijev plan, Sporazum iz Rambujea i Briselski sporazum u koje se u jednoj tački kaže da Srbija i Kosovo neće jedna druga ometati u članstvu u evropske i svetske organizacije…
„Zar sve ovo ne govori da Osma sednica, koja je Srbiju odvela na krivi put traje i danas“, rekao je Vuletić.
