BEOGRAD, 21. aprila 2023. – Nakon skoro 33 godine na vlasti, Milo Đukanović je izgubio u drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori 2. aprila 2023. godine od svog protivkandidata Jakova Milatovića, a potom i podneo ostavku na mesto predsednika Demokratske partije socijalista (DPS).
Osim njegovih političkih protivnika u Crnoj Gori odlasku Đukanovića radovala se i većinska Srbija, gajeći nadu da bi Crna Gora mogla da se vrati „drugom oku u glavi“, odnosno pod dominaciju vlasti na Andrićevom vencu u Beogradu.
Pobeda Jakova Milatovića, kandidata Evrope sad, otvorila je put „istinskoj demokratizaciji Crne Gore, jačanju njenih institucija, vladavine prava i istinskoj pluralizaciji političke misli i delovanja“. Iza režima Mila Đukanovića, navode u najavi tribine u Medija centru (medijski skoro ignirisana) predstavnici Instituta za političko umrežavanje, „ostala su, pored kriminalnih i korupcionaških afera, i brojna otvorena pitanja političke prirode od čijeg će rešavanja zavisiti sudbina cele države…“
Profesor Beogradskog univerziteta Darko Tanasković na početku svog dužeg izlaganja prisetio se „iskrene radosti (koju je video na malim ekranima) posle 30 godina“ i nedavnu pobedu Jakova Milatovića okarakterisao kao istorijski trenutak kojem su, kako je naglasio prethodile „veličanstvene litije“ i „potpisivanje temeljnog ugovora sa SPC“. Tanasković se zapitao – otkud u nekim medijima i kod nekih političkih analitičara potreba da se strahuje od teških dana koji su pred Crnom Gorom, pominjući strah od približavanja Srbiji i Rusiji i „ublažavanje atlantističke retorike“
On je pomenuo dva intervjua – novog crnogorskog predsednika u Nedeljniku i predsedavajućeg Evropskim pokretom u Crnoj Gori Momčila Radulovića, ističući da je Milatović „uspešno izbegao (a znamo kakve su novine Nedeljnik) sve zamke i Radulovićev intervju koji je Srspsku pravoslavnu crkvu (SPC) optužio da je najveći remetilački faktor u Crnoj Gori i da joj u tome pomažu Ruska pravoslavna crkva i režim u Beogradu.
Tanasković je naveo i tri crnogorska prioriteta u narednom periodu – opšte izbore 30. juna, provođenje dobro organizovanog popisa stanovništva, prestanak diskriminacije Srba u Crnoj Gori i rad na iskorenjivanju koripcije i kriminala, gde je svrstao i borbu za promene u jeziku i kulturi… Govoreći o „dualnom idetitetu“ Crnogoraca, Tanasković je rekao da tome treba prići „uravnoteženo i zdravo“, prihvatajući da neki građani Crne Gore imaju pravo da nacionalno-politički budu Crnogorci, a drigi – Crnogorci iako su etnički Srbi.
Advokat Dejan Vukšić kaže da je u politiku ušao „na krilima velike pobjede 30. avgusta“i zbog litija u kojima je učestvovao. On samtra da „stvari u Crnoj Gori ne idu slučajno u dobrom pravcu“ i da je izbor Jakova Mialtovića „veliki iskorak“. Imali smo sreću da se pojavio, rekao je Vukšić i podvukao značaj odlaska „diktature Demokratske partije socijalista (DPS) i Mila Đukanovića“, rekao je ovaj „Srbin iz Grblja“.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević (nekad jedan od najboljih novinara Borbe) ponovio je svoju raniju tezu da Srbija i Crna Gora treba da „resetuju svoje odnose i počnu da ih grade od nule“, zalažući se da jedna država drugoj treba da daje onoliko koliko dobija od nje. Potom je Milivojević (inače veoma razborit politički analitičar!) skrenuo na setljiv teren, prisetivši se svoje prababe Tomke koja je još davno izgovarala „tri crnogorske reči“ – seme, sekira i sutra (kojima sami dodajte „dugouzlazni“ akcenat na prvo slovo – prim. D. B.), čudeći se što „neko to sada zove crnogorskim jezikom“.
Crna Gora je prema Ustavu građanska država, ali svoj jezik nije nazvala ni građanski, ni maternji nego – crnogorskim, kaže Milivojević i dodaje da je novi crnogorski predsednik u nekim nastupima uzimao sebi za pravo da govorio i o onome što neće biti u njegovoj nadležnosti (Kosovo, Evropska unija…) te da je svojevremeno Cra Gora na referendumu do nezavisnosti došla uz 0,5 odsto glasova više nego što su glasali građani za ostanak u zednici sa Srbijom.
Milivojević je podsetio i na još dve odluke bivšeg crnogorskog rukovodstva, na jednoglasnu odluku Vlade Crne Gore da prizna Kosovo „iako je 75 odsto građana bilo protiv“ (? – prim. D. B.) i ulasku u NATO. On je takođe akcentovao da je Srbija „dvanaest dana nakon referenduma priznala njen teritorijalni integritet, a Crna Gora to nije priznala Srbiji, jer priznavanjem Kosova Crna Gora ne priznaje 15 odsto teritorije Srbije“.
Predstavnik SPC Mihailo Backović je mišljenja da reciprocitet nije moguć „jer narod nije ništa uradio nego vlast“. On je to rekao i „prijateljima iz Rusije“ (koji su ga pitali ko je glasao za tu vlast) uz tvrdnju da u Crnoj Gori „nema dualizma“ nego da je u pitanju „dezorijentisanost“.
Mi nismo dva bratska naroda nego smo isti narod, rekao je Backović i dodao da su bratski – ruski i grčki narod. „SPC i te kako ima budućnost u Crnoj Gori, a Kosovo (priznanje) je najsramniji pad u istoriji Crne Gore“.
D. B.
