Donald Tramp je juče položio svečanu zakletvu, danas se po drugi put uselio u Belu kuću i odmah će – kako je i najavio – prileći na posao da Amerike ponovo učini velikom. Pun je planova, od kojih su neki zlokobni – poput npr. aneksije Kanade i Grenlanda – neki opet budalasti, neki pak fantastični.
Svetislav Basara
Ako ga bog poživi, Tramp će tokom sledeće četiri godine davati sve od sebe da učini nemoguće, naime, da se kako zna i ume nametne kao prvi autokrata u istoriji SAD. To će mu – osim ako se ne dogodi biblijsko čudo – biti nemoguća misija. Američki oci-osnivači, dobri poznavaoci nesolidnosti ljudske prirode, dalekovido su predvideli mogućnost da se u Belu kuću useli dilber poput Trampa, pa su u tom smislu postavili mnoštvo konstitucionalnih i institucionalnih prepreka eventualnim autokratskim ambicijama.
Ono, fakat, Tramp, kao i Nikola Pašić, smatra – i to čak i ne krije – da su „ustav i zakoni za protivnici“. I zaistinu, ništa lakše nego ne davati – ili davati samo kad ti odgovara – pet sitnih para za ustav i „zakoni“. Ali da bi pretendent-autokrata došao u situaciju da ne daje pet sitnih para na „zakoni“, potrebno je građanstvo i seljaštvo – pardon, farmerstvo – spremno da ćutke prihvati nedavanje pet sitnih para na ustav i „zakoni“, a američko građanstvo i seljaštvo je ponajmanje takvo od svih građanstava i seljaštava ovog sveta.
Populizam lako prolazi u Americi – nije Tramp prvi američki predsednik populista – ali u zemlji u kojoj je individualizam prejak i za moj ukus – kolektivizam nije moguć, a bez kolektivizma nema autoritarizma.
Nema tu još koječega neophodnog za zavođenje autoritarnog poretka. Nema npr. kolektivističkih „lepaka“ poput zlatnog pravoslavlja, nacionalne mitologije, nacionalizma, nacionalnog jedinstva i ostalih populističkih trica i kučina.
Faktor kohezije famoznog američkog melting pota – koji je Ameriku učinio velikom – bio je i ostao američki Ustav, i to će – ukoliko mu Tramp ne smrsi konce, što nije nemoguće – i ostati. Uostalom, američki građani su tražili Trampa, neka ga sad gledaju. I za Ameriku važi gvozdeno pravilo iz naše jučerašnje kolumne: neće Tramp uraditi ništa zbog čega ga – upravo da bi to uradio – američka istorija nije dovela u Belu kuću.
Sada se očekuje – doduše, sa sumnjama sve većim od nadanja, da Tramp održi predizborno obećanje i da okonča rat u Ukrajini u roku od 24 časa. To neće ići tako brzo, još manje lako, ako uopšte bude išlo. Putin kako zna i ume mora da pobedi – a čak ni u Rusiji ne može da pobedi onako kako je Milošević pobedio NATO, mora tu biti nečeg opipljivog – a koliko god da se Tramp – neki kažu „divio“, ja sam skloniji da kažem „zavideo“ Putinu – za njega je Rusija i dalje konkurentska, neprijateljska sila, tako da je nerealno očekivati da će američki predsednik (bilo koje boje) učiniti bilo šta što bi ojačalo Putina.
A đe smo mi tune? To ćemo videti ukoliko Tramp u najavljenom ukidanju Bajdenovih „budalastih“ odluka ukine sankcije NIS-u viđenijim srpskim republikancima. Ukoliko to ne učini, ostajemo di smo. A ni za di smo nismo.
Kurir, famozno
